Život ili Smrt

15.glava

Ne očekujući da će me probuditi miris doručka polako i bezvoljno sam iz kreveta.
Nisam se čak ni potrudila da se presvučem iz pidžame koju imam na sebi pa sam samo izašla u kuhinju gde sam zatekla Danicu kako nam pravi doručak.
Ona je zaista slatka devojka i da budem iskrena ima mnogo toga zajedničkog sa mnom čak i ako većina tih stvari nije baš dobra.
Okrenula je poslednju palačinku i stavila je u tanjir, a zatim na sto. Baš tada me je i primetila.
"Seko!" Bez daljih pogovora mi je potrčala u zagrljaj.
"Jutro i tebi malecka, kako si spavala?" Idalje nijedna od nas nije pustila iz zagrljaja.
"Nije tako loše pošto nisam bila sama." Polako se odvojila od mene kako bismo obe mogle da sednemo i doručkujemo.
"Hvala na doručku."
"Nema problema." Rekla je i onda je počela da jede, ali njene misli su sada daleko odavde.
"Svesna si da mogu da kažem da nešto nije u redu?"
Podigla je pogled koji je bio na tanjiru kako bi me pogledala u oči.
"Tata je rekao da ako plačem da pokazujem koliko sam slaba... ali samo želim da plačem i vrištim i želim da me mama drži samo još jednom..."
Sve ovo je bilo i previše za nju. Ni pola toga nije rekla a suze su već tekle kao niz reku.
Brzo sam ustala sa stolice i prišla joj kako bih je mogla privući u čvrst zagrljaj.
"Dozvoljeno ti je da plačeš kad god želiš i niko ti neće reći nijednu reč ili će imati veliki problem sa mnom." Znala sam da bi glasno pričanje izvuklo lošu reakciju od bilo koga u ovom stanju baš zato sam joj i šaputala.
"A-ali ja ne želim da ljudi misle da sam slaba-" Stavila sam ruke na njene obraze što sam nežnije mogla i naterala je da me pogleda u oči.
„Hej, hej, pogledaj me. Nisi slaba i treba da se setiš toga. Imaš 16 godina i upravo si izgubila mamu, dozvoljeno ti je da plačeš. Plakanje nije znak slabosti, već samo pokazuje da patiš. Niti ti niti bilo ko ne može da odluči kada će patiti i kada će biti srećan, to je na Bogu da odluči."
Čekala sam da svaka reč dospe do nje, bio mi je potreban bilo koji znak da me sluša. I dobila sam ga kada je krenula da klima glavom.
"Sada izbaci sve iz sebe, plači koliko god želiš a ja ću biti tu da te zagrlim."
Nije joj trebalo više ništa da se kaže kako bi se rasplakala. I to jako.
Skoro je pala, ali sam je uhvatila kako bismo zajedno sele na pod u kuhinji.
Samo sam je privukla u krilo i obavila obe ruke oko nje. Osetila sam svaku njenu suzu na svom vratu. I ne mogu da lažem. Boli kad vidiš ovako nešto.
Znam da je loše zatvarati svoje emocije, ali ako ih pustim... sve će izaći napolje, ne samo bol za moju mamu.
Predugo sam držala stvari u sebi i plašim se da ako to pustim da se neće dobro završiti. Ma koga ja lažem, to se sigurno neće završiti kako treba.
Moram da ostanem jaka za njih...trebaće im neko za koga će se držati, a ja ću se postarati da budem tu za njih.
Završila sam sve što mi je trebalo za sahranu i samo treba da se obučemo i pojavimo na vreme...što je brže nego što sam mislila, ali još uvek imamo vremena za sve.
Niko od nas dve se nije pomerio dok više nije imala suze da zaplače pa je pogledala u mene crvenim natečenim očima.
"Bolje?"
"Mnogo."
"Svako tuguje na svoj način i ne dozvoli nikome da ti kaže kako treba, sad da se obučemo." Pomogla sam i sebi i njoj da ustanemo a ona je napravila neku razočaranu facu koju samo ovo dete može da izmisli.
"Nisam ponela nikakvu šminku i izgledam kao serijski ubica."
Čak i u ovakvim situacijama je uspela da me nasmeje.
"Imaš sve što će ti trebati u mom kupatilu."
"Hvala." Kao metak je izletela iz kuhinje i otrčala u kupatilo, a jedino što sam ja mogla da uradim na to je da se nasmejem i odmahnem glavom.
Kada sam sklonila svo sudje sa stola otišla sam do svoje sobe i uzela neku ležernu ali toplu odeću pošto je tamo prilično hladno. Šta mogu drugo da očekujem ipak je januar tek počeo.
Izabrala sam crne pantalone koje sam kombinovala sa crnom rolkom i crnim dubokim čizmicama sa ne previsokom potpeticom.
Nakon što sam se obukla stavila sam maskaru, a zatim stavila kosu u rep kao i uvek.
Morala sam da stavim ogrlicu preko rolke i crni kaput oko sebe.
Izlašla sam iz sobe i videla sam Danivu kako me čeka u crnoj haljini sa dugim rukavima i toplom crnom kaputu oko sebe.
Ona je već uzela naše bele ruže i sveće, tako da smo sada spremni za polazak.
"Spremna malecka?"
"Valjda jesam..."
Čim smo napustili stan ona je uzela moju ruku u svoju i držala se kao da joj život od toga zavisi.
Na putu ka groblju je počeo da mi zvoni telefon i Stefanijino ime se pojavilo. Verovatno su već stigli tamo pa me zato i zove.
"Dobro jutro."
"Dobro jutro i tebi draga. Mi smo upvabo stigli na groblje. Jel ti stižeš uskoro ili?"
"Ja sam tu za nekih 5 minuta, a i Danica sa mnom."
"Dogovoreno, vozite bezbedno i vidimo se uskoro."
"Vidimo se."
Kada sam prekinula vezu odmah sam isključila bilo kakav zvuk na telefonu.
"Tvoj tim dolazi?" Pitala me je sa malim ali primetnim osmehom.
"Da, bili su tamo kada su mi Janko i Rozi rekli šta je bilo. Tako da su mi rekli da ne bi trebalo da budem sam u tome čak i ako imam sve vas."
"To je stvarno lepo sa njihove strane."
Čim smo stigli parkirala sam auto najbliže ulazu što sam mogla. Danica mi je dala jednu belu ružu i jednu sveću a zatim odmah kao i malopre me uhvatila za ruku.
"Biće u redu, obećavam."
Isored kapije nas je čekao ceo moj tim, i kao i za svaku sahranu obučeni su krajnje profesionalno u crno.
"Zdravo društvo."
Nekako su se naterali da se bar malo nasmeju kada me vide.
"Dobro si?" Jana me je pitala čim sam prišla dovoljno blizu.
"Kao i uvek." Dala sam joj odgovor za koji sam potpuno sigurna da nije istina.
"Pa gde si srećo." Stefanija je prvo prišla Danici koju je zagrlila, a ni Danica nije bila ravnodušna što vidi ostale.
"Zdravo Stefi."
Čim je povukla nazad iz zagrljaja Stefanija je mene zagrlila jako kao nikada do sada.
"Nisi sama u ovome."
"Znam, i hvala vam na tome."
Znala je da će mi trebati malo vremena za sebe tako da je posle našeg zagrljaja pružila ruku Danici koja ju je uzela sa zadovoljstvom.
"Hajde ići ćemo nas dve zajedno."
"Kako se drugi drže?" Tadeja je čekao da se Danica udalji kako bi mogao da me pita
"Pa, jedan od moje braće me je krivio što nisam razgovarala sa mamom, a jedna od mojih sestara i Janko su bili spremni da ga podrže. Sve to sam sredila juče dok smo planirali sahranu. Danica je plakala celo jutro, ali sada joj je bolje i drugima je za sada dobro bar koliko sam ja obaveštena."
Znali su svi kako se osećam i da jako krivim sebe čak i za stvari koje ne mogu da kontrolišem. Pa to i jeste problem. To što sam ovo mogla da kontrolišem.
Jana je izgleda počela da čita misli pošto je već znala šta mislim.
"Dobro znaš da to nije tvoja greška, tako da ne uznemiravaj se oko toga. Hajde sada, trebalo bi da uđemo."
Ponudila mi je njen lakat da stavim ruku oko njega, a ja sam to uradila bez dvumice. Znam da nemam snage koliko mi treba za danas.
Kosta je stao sa moje druge strane za svaki slučaj.
Mihajlo i Tadeja su išli odmah iza nas. Svi smo ušli na glavna vrata i kao najveća karma prvi koje sam ugledala su Anastasija i Djordje, Davidovi roditelji.
Došetali su do mene i Ana me je veoma brzo povukla u zagrljaj.
"Tako mi je žao što moraš ovoliko da patiš..."
Nisam mogla da verujem da čujem ovo iz njenih usta.
"Hvala vam Ana."
Pokušala sam da kontrolišem tugu i bol koji mi sada naviru.
"Ako ti ikad nešto zatreba, mi smo ovde... uvek si nam bila kao ćerka." Djordje je ovog puta rekao i zagrlio me isto kao i Ana.
"To mi mnogo znači..." Rekla sam im a on je klimnuo glavom dok su oboje hodali da stanu pored iskopane rupe.
Deluju toliko srećnije nego što sam mislila da će biti...ali ipak je bolje to nego da se raspadnu.
Jana me je ponovo uhvatila za ruku i pomogla mi da pridjem bliže rupi.
Primetila sam da svi članovi moje porodice posmatraju dok se približavam.
Sveštenik je počeo da priča i kako smo planirali Toni, Nikola, Jovam, Tomas, Mihajlo i Kosta su doneli sanduk do rupe i polako počeli da ga spuštaju. Posle toga više nisam mogla da se kontrolišem, moje emocije su počele da kontrolišu mene.
Mogla sam da osetim kako mi se ruke tresu, a Jana je to takođe osetila pa je stisnula moju ruku u svojoj. Jako se trudim da kontrolišem disanje ali ipak nije toliko uspevalo.
Počela sam da gledam druge da bih mogla da se fokusiram na nešto drugo. Primetila sam kako Danica grli Stefaniju i plače u njenim zagrljaju.
Stefanijin i moj pogled se sreo i čim je videla moje oči znala je šta mi je.
Nije mogla da viče pa je rekla 'diši draga, samo diši' i to je bilo sve što mi je trebalo da se smirim.
Nasmejala sam se i uzvratila 'hvala', a ona je klimnula glavom zauzvrat.
Okrenula sam se nazad do kovčega, i videla kako su ga upravo spustili dole.
Bila sam prva koja je prišla bliže sa Janim i Stefanijom pored mene, primetila sam da je Danica sada sa Rozi.
Upalila sam sveću pored spomenika a zatim na sanduk bacila belu ružu.
"Oprostite mi mama molim vas. Oprostite. Oprostite. Oprostite." Ponavljaja sam jednu te istu reč tiho sve dok mi rečenica Janinog muža nije došla do ušiju.
"Ožalošćena ćerka, sad plače a gde je bila kad je žena bila bolesna i na samrti." Sekunda mi je bila dovoljna da se okrenem i krenem ka njemu ali su me dva para ruku zaustavila.
Rozi i Jana su stale ispred mene sprecavajući me da krenem ka njemu.
Iako smo na sahrani za ovakve reči spremna sam svašta da uradim.
"Pusti sestro...znaš da nije istina." Rozi je rekla a ja sam se smirila što sam brže mogla a zatim se vratila nazad do devojaka.
Jana i Stefanija me nisu pustile ni na trenutak i drago mi je da nisu jer mrzim sahrane i uvek ću ih mrzeti.
Najviše sam se plašila svoje porodice, svi su trenutno ranjivi i plašim se da će se slomiti na meni i svi će okriviti mene...kao da već ne krivim sebe.
Osećala sam vazduh u plućima i nisam mogla da ga izdahnem pa sam povukla Stefaniju prema sebi.
"Moram da idem odavde SADA."
Uzela moju ruku u svoju i povela me do jednog velikog hrasta koji je samo par metara udaljen od maminog groba. Nisam marila za to što može da se desi sada, samo sam sela ispod drveta i naslonila se na njega.
Suze su počele da padaju, a ja sam to primetila tek kada sam osetila vlagu na obrazima.
"Hej..."
Stefanija je odmah sela pored mene i uzela moju ruku u njenu.
"Jednostavno nisam mogla da dišem... sve je bilo previše."
"Znam i slobodno plači koliko hoćeš." Htela sam da sedim ovde i plačem ali ne da to uradim sama.
"Možeš li možda ostati sa mnom ovde još malo?"
Iskreno se plašim da sedim ovde sasvim sama, a još gore bi bilo kada bi neko drugi došao i video me ovakvu.
"Naravno da hoću, uvek ću."
Naslonila sam glavu na njeno rame i oboje smo čvršće omotali kapute oko sebe. Zatvorila sam oči i počela da razmišljam o svim srećnim uspomenama koje imamo ja i mama i svim onim lepim malim trenucima koje smo imali. Moja matura, odlazak u vojsku, postala sam pilot i postala jedan od najboljih agenata...na svim tim događajima bila je tu da me podrži i kaže mi koliko je ponosna.
Volela sam da kuvam sa njom jer sam uvek naučila nešto novo i uvek smo imali teme o kojima smo mogli da razgovaramo. Osoba koji me je uvek podržavala i uvek bila tu za mene sada je otišla i najgore je što nisam stigao ni da se pozdravim...
Otvorila sam oči i tada sam videla da je sneg počeo da pada.
"Ovde je tako lepo i mirno..." Tiho i blago sam rekla a ona se nasmejala.
Pogled joj je negde u daljini, verovatno u oblacima ili čak planinama.
"Da jeste...kako si?"
Krenula sam da odgovorim sa 'dobro' što je uvek moj odgovor na to pitanje. Ali sam se ipak zaustavila od toga.
"Iskreno?"
"Najiskrenije što može."
"Nikada nisam bila ovako loše... samo sam tako tužna i toliko ljuta da se osećam kao da ću eksplodirati."
Toliko suza ima da bih mogla nekoliko posuda da napunim.
"Ljutnja, tuga ili strah nisu 'naše' lične emocije. Oni su uslovi našeg komplikovanog uma. Nisu uvek tu, dolaze i odlaze. I veruj kad ti kažem ovo, ništa što dolazi i odlazi ne definiše nas."
Svaka reč joj je na mestu i stvarno zna kako da ti olakša muku.
"Ne znam razlog, ali se toliko stidim svoje tuge, svog besa i svega što radim kada ne mogu da kontrolišem svoja osećanja ili kada sam povređena, jer ako ne povredim sebe, povredim sve do kojih mi je stalo i sve koji brinu za mene."
"Naučeni smo da se stidimo ljutnje, straha i tuge, ali to je pogrešno jer za mene lično oni imaju jednaku vrednost kao i sreća, uzbuđenje i inspiracija. Jer iskreno, ne možeš se zaštititi od tuge, a da se ne zaštitiš od sve sreće. " U ovom trenutku je zvučala tako mudro i nisam mogla ništa drugo nego da se složim sa njom.
Sneg pada oko nas i mogli bismo da sedimo ovde ceo dan, ali obe znamo da ne možemo...ne sada.
"Toliko sam ti zahvalna, ovo je bilo previše i bez tebe bi bilo još gore. "
"Da budem iskrena, bilo bi ti dosadno bez mene." Jesam se nasmejala i to iskreno, retko ko to ovih dana uspe da vidi.
"To je ono što želim, da vidim taj tvoj osmeh." Dodala je nakon što je videla moj osmeh.
"Trebalo bi da se pridružimo drugima sada." Klimnula je glavom a ja sam orva ustala.
"Mala pomoć ovde?" Pitala me je i ispružila ruke ka meni. Uhvatila me je za ruke i ja sam je povukla kako bi joj pomogla da ustane.
Išli smo do groba gde su drugi još uvek stajali.
"Sve u redu?" Kosta je dobacio što je tiše mogao.
"Da."
Svi smo otišli ​​u restoran gde smo večerali u tišini jer niko od nas nije hteo da razgovara u ovom trenutku. Nisam mogla da jedem pa sam uzela samo jednu čašu vuna i ništa više.
"Sestro?" Rozi me je pitala dok je stavljala svoju ruku na moju. Polako sam je pogledala zbunjenim pogledom i tužnim očima.
"Da?"
Primetila sam da me zove već neko vreme pošto me i još par njih gledaju.
"Ne izgledaš dobro... stvarno si bleda. Hoćeš da te neko odvede kući?" Trenutno je zvučala tako zabrinuto i baš zato sam stavila tužan osmeh na lice.
"Ne brini Rozi, dobro sam, iskreno. Samo nisam raspoložen za sahrane."
Osmehnula se znajući šta mislim pod svim tim.
"Hajde sestro, prošetaj malo sa mnom."
Čula sam glas sa svoje leve strane i okrenula se kako bih videla Jovama koji je već ustao sa kaputom u rukama.
"Dobro bi mi došla jedna šetnja."
"Kaput?" Sara mi je dodala kaput koji mi je stajao na stolici.
"Hvala."
Povezala sam moju i njegovu ruku a zatim smo oboje izašli kroz zadnja vrata u veliko dvorište restorana.
Došli smo u veliku baštu i niko od nas nije progovorio, samo smo uživali u miru i snegu koji nam pada na crne kapute.
"Svesna si da nećeš učiniti ništa dobro ako sve to držiš u sebi."
Za početak sam mu samo naslonila glavu na rame razmišljajući šta tačno sada da mu kažem.
"Brate ja..."
"Razgovaraj sa mnom sestro."
Iako je nastavio da šeta ja sam se zaustavila a on se odma okrenuo ka meni i zabrinuo me pogledao svojim plavim očima.
"Ne znam drugačiji način da se nosim sa bolom...uvek je bilo lakše sve to zatvoriti u sebe, a sada mislim da ću da eksplodiram."
Pokušavam da ne ispustim jecaj koji preti da se čuje posle svega. On tačno zna koliko boli i zato želi da pomogne.
"Ne možeš da ostaneš jaka za svakoga, tvoje emocije su deo tebe i MORAŠ da ih osetiš Jelena, ako to ne učiniš to će te uništiti. Izgubio sam toliko ljudi i mislim da nikada ne bih podneo gubitak tebe...ako te izgubim izgubiću sve...moju veliku sestru i mog anđela čuvara koji je bio tu za mene i koji nikada nije odustao od mene...zato te molim da sve to pustiš napolje. Obećavam ti da ću biti tu svaki put da te podignem kad god padneš." Rekao je i konačno razumem zašto ne mogu da dozvolim da to bude više u meni....ubiće me sve to.
Odjadnom sam osetila toliko emocija u jednom momentu da sam naprosto pukla. Noge su me izdale i kolena klecnula. Samo sam pala na kolena ispred njega.
"Jovane boli me... tako me jako boli!"
Kleknuo je ispred mene i obavio ruke zaštitnički oko mene.
"Šta boli sestro... reci mi i obećavam ti da će sve biti lakše."
Ruke sam stavila tamo gde me je najviše bolelo. Na grudi. Srce je htelo da mi pukne i ne bi me čudilo da se to i desi. Jecaji su se čuli i nisam više marila za bilo koga. Suze su lile bez ičije dozvole i prijalo je.
"Izgubila sam svoju pravu ljubav, izgubio sam Davida... umirao je na mojim rukama i jedino što sam mogla da uradim je da gledam kako odlazi! Viktor je umro i videla sam njegovo malo telo tamo ne znajući šta da uradi da sve to vratim nazad, a sad ovo! Mama je mrtva i trebalo je sve to da zaustavim, da sam bila tvrdoglavija i da sam je odvela da živi sa mnom umesto sa ovim čudovištem! Najgora stvar od svega je što nisam stigla da se pozdravim sa bilo kojim od njih!"
Pokušavao je da me drži što je bliže sebi mogao dok sam se ja tresla kao prut.
"Znam da to boli sestro, ali takav je život... ne možemo da se odreknemo ko i kada nas napušta, moramo prihvatiti život kakav jeste." Rekao je, a ja samo nastavila da plačem od svog bola, tuge i besa koji imam u sebi.
Možda je mlađi, ali njegova duša je tako čista i uvek bi učinio sve da mi pomogne. Ne želeći da me prekine sada samo me je držao čak i ako sedimo na zemlji dok sneg pada po nama.
"Jel ti treba nešto?" Njegov jedva čujan glas se čuo nakon nekoliko minuta tišine...pa ne potpuna tišina jer su sw mogli čuti moji jecaji i plač koji su postajali sve tiši dok nisu prestali i ja sam počeo polako da dišem.
"Samo me još malo pridrži... molim te." Ni milimetar se nije pomerio kada sam mu rekla šta mi treba.
"Kad god ti zatrebam, biću pored tebe sestro." Niko od nas se nije pomerao nekoliko minuta ili bolje rečeno dok nam nije bilo jako hladno.
"Hladno je...trebalo bi da se vratimo." Predložila sam na šta se on nasmejao i klimnuo glavom.
"Hej pogledaj me."
Podigao mi je glavu nežnono kako bi mogla da ga pogledam u oči. Zatim mi je obema rukama obrisao suze sa obraza.
"Sada možemo da se vratimo."
Ponovo smo spojili ruke i ja sam se naslonila na njega. Prosto osećam kako me umor polako ali sigurno savladava.
"Jesi li bolje?"
"Ne znam kako, ali mi je mnogo bolje." Odgovorila sam iskreno jer mi je to mnogo pomoglo... konačno sam sve to izbacila iz sebe.
"Obećao sam da će biti lakše, zar ne?" Već drugi put u ovom danu sam se iskreno nasmejala što je on izgleda i čekao svo ovo vreme.
"Nikada ne dozvoli nikome da skloni taj prelepi osmeh."
Ušli smo nazad u restoran gde su svi pogledi okrenuti ka nama.
Sva moja braća i sestre tužno me gledaju. Znam da su sve to čuli pa sam skrenula pogled.
Rozi je prva progovorila jer ni jedno od moje braće i sestara ne zna šta da kaže.
"Žao nam je što smo te pustili da budeš sama u svemu tome..."
"Niste mogli znati... ja to prilično dobro krijem."
Zagrlila me je čvrsto i poljubila me u obraz.
"Žao mi je zbog onoga što sam rekao sestro, nisam imao pravo da krivim tebe, jer znajući tebe, već si okrivila sebe čak i ako to nije tvoja greška." Nikoline reči su me stvarno dotakle i zato sam ja njega povukla u zagrljaj pre nego što je on stigao da mene zagrli.
"Hvala vam svima."
"Obećaj nam da ćeš razgovarati sa nama ako se ikada budeš ovako osećala." Toni me je naterao da ibećam poznavajući me ceo život i znajući da ću verovatno pustiti da se ovo opet desi.
"Hoću, ne mogu da dozvolim da se ovo ponovi jer ako se dogodi, to će me potpuno uništiti." Nastala je sasvim prijatna tišina izmedju svih nas. Imali smo osmehe na licima koji su nam davali do znanja da nismo sami.
Tadeja, koji je iskreno bio nervozan ceo dan, odlučio je da prekine tišinu. "Moramo da idemo u kancelariju, imam veliko obaveštenje." Kada je pričao gledao je u ceo tim.
"Vidimo se kasnije, javiću vam se posle." Rekao sam svojoj braći i sestrama.
"Već odlazite?!" Janku se u glasu čula da je pijan kao letva.
"Ne danas Janko... ne danas."
Osećala sam da me umor polako obara što nije uopšte dobro. Ali bar znam da se ne smem voziti sama do kancelarije.
"Ima li neko ko može da vozi sa mnom?"
"Jesi li dobro?" Mihajlo je pitao brzinom svetlosti kada je čuo moje pitanje.
"Dobro sam samo umorana... stvarno sam umorana."
"Došao sam sa Tadejom, mogao bihja da se vozim s tobom." Samo sam klimnula glavom Kosti pošto sam osetila snagu kako me napušta.
Ušli smo u auto a ja sam mu odmah dala ključeve i onda samo nastavila da gledam kroz prozor. Kosta nije progovorio pošto je znao da nisam raspoložena i razumeo je kako se osećam.
Skoro sam zaspala pošto sam skočiola kada je Kosta stavio ruku na moju da mi kaže da smo ovde.
"Izvini nisam hteo da te uplašim."
"U redu je bre ne brini."
Oboje smo izašli iz auta krenuli pravo ka kancelariji. Bez prestanka sam se oslanjala na lift ili zid jer sam se osećala stvarno umorno bez ikakvog razloga.
Prošla sam kroz prostoriju i sela na svoju uobičajenu stolicu, a Tadej nas je gledao i razmišljao šta tačno da kaže.
"Govori Tadeja, ja stvarno nisam dobro trenutno i treba mi san." Priznala sam jer ne mogu da se setim kada sam se ovako loše osećala. Ekipa me gleda zabrinuto, posebno momci... trenutno deluju zabrinuto a i uplašeno.
"Želim da vam kažem da sam pre skoro godinu dana doneo odluku koja je bila za opšte dobro i nadam se da ćete razumeti zašto sam to morao da uradim. Ako je neko kriv za moje drugo obaveštenje, onda sam ja taj koji je kriv i niko drugi. Sada želim da vam predstavim Taru Brajović, našeg novog člana tima takođe psihijatra i profilera."
U prostoriju ne ušetala afroamerikanka stara oko 25 godina, njene kratke kose uvijena je u savršene lokne dok njene smeđe oči prate sve nas. Bila je obučena u normalno crno odelo sa tamnocrveom majcom.
Lako čitam ljude po njihovim očima, jer su oči ogledalo svakog čoveka.
Ona mi na prvi pogledaj deluje tako fino i pristojno, nadam se da ću je bolje upoznati.
"Drago mi je što sam vas sve upoznala, čuo sam sjajne stvari o vama." Držala je prav stav i gledala nas sa podignutom glavom, pokazuje da nije potištena.
"Zadovoljstvo mi je, gospođice Brajović." Pokušala sam da se nasmejem ali ni za to više nemam snage.
"Molim te zovi me Tara."
"E pa onda Tara drago mi je, ja sam Jelena." Rekla sam i ustala kako bi se rukovala sa njom, a zatim sam se okrenula ka Tadeju.
"Još uvek ne razumem šta si uradio pre godinu dana, ali ako bi to bilo sve, moram da odem pre nego što se onesvestim." Obema rukama sam se naslonila na naslon stolice koja mi je sada najbliža.
"Jesi li dobro?"
Osetila sam ruku na ledjima i pogledala Taru kako bih joj odgovorila na pitanje.
"Ne baš, ali biće mi dobro posle dobrih 8 sati sna."
Kako sam ja izgovorila to Tadej je krenuo da priča sa malo više samopouzdanja.
"Tara je dovedena u tim jer se jedan član vraća i bio sam siguran da nećeš raditi s njim, tako da ćeš raditi sa Tarom dok će Kosta raditi sa tom osobom."
Nisam sigurna da li sam premorena ili šta ali mene on svakom rečju sve više zbunjuje.
"Sa kim ću ja da radim?"
Tada su svi pogledali iza mene, ali pošto sam leđima okrenuta vratima nisam mogla da vidim ko je iza mene.
Stefanija i Jana su se sledile od iznenađenja kada su videle ko je iza mene.
"O Bože..." Stefanijino lice je prebledelo čim je to izgovorila.
"Dragi Gospode." Janina reakcija me već uplašila. Baš zato sam i odlučila da sama pogledam što izgledaju kao da su videle duha.
Kada sam se okrenula ka vratima shvatila sam da iza mene ipak stoji duh.
Njegove plave oči me gledaju dok je njegova smeđa kosa neuredna kao nikada ranije.
"Pa zdravo partnerka."
Gledala sam pravo u Davida.
Osmehivao mi.se ali ja nemam ni jedan jedini razlog za osmeh.
Osetila sam iznenadni nalet energije kako je prošao kroz moje telo.
Krenula sam ka njemu ne prekidajući kontakt očima. Mora da očekuje zagrljaj i da mu skočim u naručje jer je raširio ruke...ali dobio je nešto drugo.
Čim sam se našla ispred njega ošamarila sam ga tako jako da je otišao nekoliko koraka unazad.
"Jelena nemoj." Kosta je pokušao da me zadrži tako što će me uhvatiti za nadlakticu ali sam pomerila ruku.
"Je li ovo nekakva bolesna šala?!"
"Jelena, molim te, slušaj..." Nisam slušala šta je Tadeja krenuo da priča. Sva moja pažnja je sada preusmerena na Davida.
"Kako se usuđuješ da mi se obratiš?!"
"Jeco...izvini..." Rekao je sa krivicom u glasu, ali ja sam bila tako ljuta na njega. Tako ljuta i tako tužna da nisam mogla ništa da se kontrolišem.
"Izvini! To je sve što imaš da kažeš!?" Dok sam vikala, svi u prostoriji su polako ustali.
"Znam kako se osećaš-"
"Ne ti ništa prokleto ne znaš!" U ovom trenutku me nije bilo briga ni za šta osim besa koji u ovom trenutku ključa u meni.
"Ali znam da-"
„Ne, ne znaš! Ne znaš kako je gledati kako ti prijatelj umire pred tobom! Ne znaš kako je stajati na sahrani i gledati kako tvog prijatelja sahranjuju 3 metra ispod! Ne znaš kako je gledati nečije roditelje i truditi se da im se ne pojavljuješ na oči jer se plašiš da će te okriviti za smrt svog sina! Ne znaš kakav je osjećaj plakati pred spavanje svake noći jer ne možeš da spavaš a čak i kada spavaš sve što vidiš je da ta jedna osoba umire! Ne znaš kako je izgubiti majku jer nisi bio u stanju da je zaštitiš! Ne znaš kako je dok gledaš kako se sve raspada zbog tebe! Ne znaš kako je živeti sa krivicom svaki jebeni dan! Zato nemoj da stojiš tu i govoriš mi kako znaš kako se osećam kada nemaš pojma kako se jebeno osećam!" Samo sam bez ijedne reči se okrenula ka ostalima koji stoje i gledaju predstavu koja se igra njima pred očima.
"Ko je znao?" Pitala sam ih mirno ali svako je pogledao u pod.
"Pitam ko je jebeno znao da je živ?!" Ovaj put sam izgubila kontrolu i udarila rukama o sto.
"Tadej?"
"Žao mi je Jelena..." Gledao je u pod ne govoreći ni reč više
"Mihajlo?"
"Jelena ja..." Reakcija je bila gora od Tadejine, nije znao ni šta da mi kaže.
"Devojke?" Ovog puta sam dobila bolju reakciju nego sa muškarcima.
"Nisam znala ništa obećavam ti!" Jana je bila na ivici suza gledajući izmedju mene i Davida.
"Nismo znali ništa o ovome..." Stefanija ga nije ni pogledala, gledala je mene pravo u oči dok je govorila.
Na kraju sam se sa nadom okrenula ka Kosti koji nije znao ni kako da reaguje ni šta treba da kaže.
"Jesi li znao klinac?"
Prvi put je samo otvorio usta da pokuša da kaže nešto ali nije bilo uspeha. Ali iz drugog puta je rekao nešto što sam mislila da neću čuti.
"Tako mi je žao Jelena...nisam trebao to skrivati od tebe."
"Bar me neko ovde nije izdao..."
Polako sam ih gledala sve do jednog i odmahivala glavom osećajući kako mi se suze nakupljaju u očima.
"Jelena bilo je najbolje za sve i..." Tadej je hteo da mi objasni ali nisam mogla da slušam više ni jednu laž.
"Kako si mogao da me gledaš u oči svaki dan i samo lažeš? Život bih ti poverila a ti si mi ovo napravio..."
Jedna suza jeste pala ali sam je u sekundi obrisala. Svaki od momaka je ćutao znajući da mi je dosta.
"Hajde devojke... vodim vas na piće." Rekao sam i obukla kaput dok su one uzele svoje stvari i obukli kapute.
Tara se nije pomerila jer je mislila da ne želim da budem sa nekim koga ne poznajem, ali imam dobar osećaj za nuu njoj pa sam joj se osmehnuo i pokazao joj da se pridruži.
"Jesi li za piće Tara?"
"Naravno." Uzela je svoje stvari i stala pored mene.
Niko se nije usuđivao da kaže bilo šta i samo smo hodali do vrata, ali kada sam htela da otvorim vrata, setila sam se nečega.
Imam ogrlicu oko mog vrata koja pripada Davidu, ali njegova mama je htela da je imam...znala sam šta treba da uradim. Uzela sam ogrlicu u šaku i jako je cimnula sa vrata, tako sam i otkinula lanac dok je privezak visio.
"Idite do đavola... svi vi." Zalupila sam sto i ostavila ogrlicu na sto, a zatim se okrenula i izašla iz sobe.