Život ili Smrt

13.glava

"Pa Jelena hoće li biti zabave?" Janino pitanje je privuklo pažnju svake osobe u liftu. Ceo dan sam izbegavala to pitanje, i baš sada na kraju radnog vremena se setila toga.
"Koja zabava?"
Kao i obično sam pokušala da se pravim luda kao da nemam blage veze o čemu ona sada govori.
"Zabava za tvoj rođendan, ludačo jedna!" Znala sam da će isto kao i Jana Stefanija da se seti koji dan pada sutra.
"Znaš da ja baš i ne slavim rođendan. Nisam ljubitelj zabava."
Glavu sam naslonila na ogledalo lifta i pažljivo ih gledala kako me streljaju pogledom.
"Pa, ova godina je drugačija i donela se jednoglasna odluka da se slavi rodjendan, zar ne?" Kosta je već smišljao ideje koje se meni sigurno neće svideti.
Pogledala sam svakog pojedinačno znajući da oni od ovoga neće odustati uopšte.
"Ponekad stvarno možete da budete naporni... ali dobro neka vam bude. Bićem u mom stanu, ručati, popiti pića i to je najviše na šta pristajem."
Čim sam pristala da slavim na licima su im se pojavili pobednički osmesi na koje sam samo prevrnula oči.
"Kada ti je zapravo rođendan?" Kosta me je pitao sa malim osmehom, nisam ni očekivala da zna. Ni ostali ne bi znali da mi nije jednom izletelo.
"Jedanaestog." Poprilično sam ga zbunila sa datumom pošto me je gledao kao tele u šarena vrata.
"Misliš 11. kao sutra ili 11. sledećeg meseca?" Ostali su se smeškali na Kostino pitanje a ja sam pogledala u drugu stranu.
"Sutra..."
"I to sada saznajem? Ja se osećam stvarno uvređeno u ovom trenutku!" Stavio je ruku preko srca a zatim krenuo da se smeje zajedno sa svima nama.
"Pa evo sad znaš, pa molim te bez ikakve drame sada." Napravila sam malu pauzu u pričanju samo dok sam izašla iz lifta ali odmah nakon nastavila.
"Želim vam prijatan dan dragi moji prijatelji, imam neke vrlo važne stvari sada da uradim." Mahala sam im okrenuta ledjima dok sam išla ka svom autu.
"Kada treba da dođemo večeras?!" Stefanijin glas je odzvonio par ulica sigurna sam koliko se glasno prodrala.
"Oko 10!" Sa osmehom sam viknula i odmahnula glavom.
Zapravo da budem iskrena nemam baš ništa važno da uradim danas, samo sam htela da provedem neko vreme sama i uživam u ovom danu.
Vozila sam oko svog kraja sve dok nisam došla do skoro praznog parkinga, na čemu sam bila zahvalna pošto mi se baš nešto ne vozi unaokolo da tražim mesto da se parkiram.
Umotala sam kaput malo čvršće oko sebe jer je vetar prilično jak i trenutno poslednje što mi u životu treba je da se razbolim.
Sreća pa vetar duva u suprotnom smeru od kog ja idem pošto nisam stavila kosu u svoj uobičajeni rep i zato mi ne prekriva lice nego ga još više otkriva.
Na ulicama je toliko tiho da mogu čuti svoje potpetice kako lupkaju po podu.
Prvo što sam uradila je to da sam otišla u najbliži kafić da bih mogala da uzmem kafu za ponetu.
Dok sam otvarala vrata malog kafića čula sam zvono koje je povezano sa vrhom na vratima.
Osvrnula sam se oko sebe i videla nekoliko stolova koji nisu puni, i tačno 9 stolica pored prozora za koji je prikačem stakleni sto, celom dužinom bez prekida.
Otišla sam do devojke koja ima oko 18 godina i izgleda da je prilično stidljiva i nervozna danas.
"Dobar dan, čime mogu da vam uslužim?" Dok je izgovarala te reči gledala me je u oči a zatim pogledala sa strane i uzela krpu.
"Crna kafa sa mlekom za poneti." Glas mi je bio blag i miran, samo sam pokušavala da je opustim. Ne želim da ima naporan dan ako ga već i drugi imaju.
"Sirup ili šećer u kafu? Ili ništa?" Pitala je uzimajući jednu crnu šolju sa belom prugom oko sredine šolje.
"Šećer ali vrlo malo."
Počela je da meša i muti kafu fokusirajući se samo na ono što radi.
Dok je moj pogled sa druge strane počeo da luta po crno-belim slikama na zidu iza nje.
"Opa pa vi ste agent. Ne vidja se to ovde baš tako često." Pogled joj je sada bio na mom stomaku, ili bolje rečeno kaišu, gde je zakačena značka.
"Da, ja sam Jelena Kesler. Drago mi je da smo se upoznali."
"Milica Bešović, verujte mi agente zadovoljstvo je moje." U ovom trenutku njen osmeh je stvarno obasjao prostoriju, mlada je i treba da se smeje pošto je tuga izgleda precenjena.
"Koliki je račun?" Izvadila sam novčanik iz džepa od kaputa a ona jr gledala račun.
"To će biti 170 dinara, gospođo." Na pult sam spustila novčanicu od 200 i zatim vratila novčanik u kaput.
"Prijatan dan želim!" Mahnula sam joj na putu ka vratima.
"I ja vama takođe!" Rekla je pre nego što sam zatvorila vrata za sobom.
Nisam se vratilw u auto jer sam dobila odličnu ideju da odem u knjižaru kako bih mogao nabaviti nove knjige za svoju malu biblioteku u svom stanu.
Dok sam se spremala da otpijem gutljaj tople kafe primetila sam šta je napisala na mestu gde treba da stoji ime.
Prilično sam se nasmejala kada sam primetila da je napisano "uživajte u danu agente♡".
Ne mogu da verujem kako male stvari poput ove mogu učiniti da nečiji dan bude mnogo bolji nego što je trenutno.
Dok sam šetala naokolo ulicama primetila sam jednu knjižaru na uglu pa sam odlučila da je obidjem i kupim jednu knjigu koja će mi se, bar se ja nadam, svideti.
"Zdravo." Čula sam glas dok sam ulazila u knjižaru i kad sam se okrenula videla sam stariju gospođu kako ide prema meni sa osmehom na licu.
"Zdravo gospođo." Odlučila sam da konačno progovorim i kažem nešto. Inače bi žena pomislila da sam i nema.
"Tražiš poklon za nekoga ili...?"
"Ne, zapravo...tražim nešto što mogu dodati svojoj kolekciji." Počela sam da šetam oko knjižare a ona je laganim korakom išla odmah iza mene.
"A kakve knjige ti draga voliš?"
Okrenula sam se ka njoj i za trenutak razmišljala šta tačno da joj kažem.
"Pa ja sam malo komplikovana, stvarno volim misteriju i romantiku, ali ja sa druge strane volim i nešto što je zasnovano na stvarnosti...ne znam koliko to ima smisla ali to je ono što volim da čitam."
Na moju nenadanu stidljivost se ona blago zasmejala i klimnula glavom.
"Ima savršenog smisla, draga... sada da vidimo...ima jedna knjiga za koju mislim da bi ti se svidela."
Tražila je ponpolicama sve dok nije naišla na jednu prelepu knjigu, prelepu bar po izgledu. Debele ukoričene crne korice su prekrivene srebrnim ukrasnim slovima koji ispisuju tačno tri reči.
"Život ili smrt."
"Život ili smrt." Žena i ja smo rekle u isto vreme dok sam okrenula poslednju stranicu da vidim o čemu se radi u ovoj knjizi i da li mi uopšte odgovara.
"Knjiga je u suštini o jednoj snažnoj i nezavisnoj ženi koja je pobedila svoje strahove i svoj bol pretvorila u stvarnu moć. Toplo ti je preporučujem pošto sam je i sama pročitala. Takođe će uskoro biti u prodaji i nastavak koji je o njenoj unuci i o tome kako se priča nastavlja iz njene tačke gledišta." Prepričavala je a ja sam gledala poslednjih par stranica u kojima piše da je knjiga delom po istinitim dogadjajima
"Uzeću ovu knjigu." Rekao sam i uzela još par knjiga o romantici čisto da ne izadjem samo sa jednom knjigom.
"Koliko bi to bilo gospođo?"
Spakovala je sve četiri knjige u papirnu kesu i otkucala mi račun koji mi je odmah zatim i pročitala.
"Pet hiljada i osamsto."
Dodala sam joj šest hiljada i odmah uzela kesu u ruke a zatim joj se osmehnula.
"Zadržite kusur i ugodan vam dan gospođo."
"Previše si ljubazna."
"Hvala za knjigu!" Poviknula sam sa vrata a ubrzo zatim ih i otvorila.
"U bilo koje vreme!"
Izašla sam iz knjižare sa kafom u  levoj ruci i kesom u desnoj.
Nije mi trebao alkohol pošto imam mali bar kod kuće, tako da u kući imam bilo koju vrstu alkohola za koju znam.
Sve vreme dok sam se vozila kući razmišljala sam o tome kako sam lep dan imala.
Nikada nisam slavila svoj rođendan jer na to nikada nisam gledala kao na nešto posebno. Moj očuh Janko nam nikada ne bi dozvolio da slavimo dok smo bili deca jer je to koštalo dosta a nas je bilo desetoro.
Sa 16 godina sam počela da radim i othranjujem celu porodicu, ali tada nisam imala ni energije ni volje da slavim rođendan.
Mama bi obično napravila jednu tortu za mene i Rozi pošto smo rođeni istog dana, razlika je samo 15 godina.
Verovatno bi trebalo da nazovem Rozi sutra da bih joj čestitala rođendan, sigurno ću to učiniti kada se probudim.
Jedina stvar koja će mi nedostajati je mamin poziv...možda drugima izgleda kao nekoliko nedelja, ali ja i mama nismo razgovarale 6 meseci i to me praktično ubija.
Obično bi nazvala da mi čestita rođendan i rekla da me voli...samo nisam siguran da li ću dobiti taj poziv ove godine...
Provela sam veći deo dana napolju, tako da sam bila prilično šokiran kada sam videla da sat već pokazuje 9.
Ušla sam u stan i stavila knjige na police u spavaćoj sobi dok sam ostavila kafu u kuhinju.
Nisam imala šta da čistim jer je već sve očišćeno, a pošto su drugi verovatno krenuli, samo treba da se presvučem u nešto drugo.
Otvorila sam orman i izvadila crne pantalone koje sam uskladila sa tamnoplavom majcom bez rukava, jer je u mom stanu prilično vruće, a piće će nas čak još više zagrejati.
Stavila sam lančiće ispod košulje, a onda se pogledala u ogledalo i stavila kosu u punđu.
Posle toga sam otišala u kuhinju i ostavila praznu šolju na stranu da bih mogla da stavim druge stvari ovde.
Očekivano nešto pre 10 sam čula zvono na vratima pa sam otišla do vrata i otvorila ih, samo da bih se oduševila poklonima, cvećem i mnogim stvarima.
"Zdravo slavljenica!" Devojke su rekle a ja sam se pomerila u stranu da mogli da uđu u stan.
"Pa vi ste stvarno poludeli, zašto sze doneli sve ove stvari?"
Kosta je stavio jednu veliku kutiju na kuhinjski sto i papirnu kesu odmah pored nje.
"Kutija je od moje mame, a kesa od mene." Rekao je umorno i seo u stolicu dok drugi stavljaju poklone za sto.
Tadej mi je prišao sa velikim osmehom i dodao veliki buket ruža.
"Hvala ti." Prišla sam i otisnula blagi poljubac na njegov obraz
"I ja sam doneo cveće, a za mene nema nikakav poljubac? Dobro Jelena dobro. Pamti pa vrati." Mihajlo je odmahivao glavon i pravio se uvredjen ali mi je ipak dodao buket.
"Hvala i tebi Mihajlo." Rekla sam mu i poljubi i njega u obraz.
Oba buketa sam odnela do kuhinje i stavila u vodu.
"Trebalo bi da staviš tu kutiju u frižider." Kosta je doviknuo i pokazao na kutiju koju je doneo.
"Molim?"
"Mama je napravila tortu pa bi trebalo da je staviš u frižider."
"Nije morala..." Rekla sam polako uzimajući tortu iz kutije i stavljajući je u frižider gde se neće otopiti.
"Šta želite da pijete?"
Izvadila sam par čaša sa police iako sam znala da većini neće trebati ali treba biti pripremljen.
"Pivo!" Momci su odmah doviknuli rekli  dok su devojke samo prevrnule očima.
"Belo vino." Je Janin odabir za sada.
"Ja sam za tekilu." Stefanija je izgleda odmah prešla na nešto jače.
"Dolazim."
Prvo sam momcima dodala piva a zatim  se vratila po ostalo.
Nakon što sam dala vino Jani i tekilu Stefaniji, odlučila sam da i sebi sipam belo stono vino.
Konačno sam sela ma kauč izmedju Stefanije i Jane. Veče je zvanično moglo da počne.
"Očekuješ li još nekog?" Mihajlo je pitao znajući da nekada moji svrate ali ne i ovog puta.
"Ma kakvi." Rekao sam nakon što sam uzela već ko zna koju čašu vina.
Moram priznati da ću se, ako nastavim ovako, prilično napiti.
"Da li tvoja sestra slavi večeras?" Jana me je gurnula laktom kada me je pitala a ja sam se sarkastično nasmejala.
"Ne, najverovatnije će sutra samo pozvati mene i druge na kafu i piće."
Stavila sam glavu Stefaniji u krilo jer mi već lupa kao bubnjevi.
"Hoćeš li biti sposobna da odeš tamo?" 
"Bože Tadeja maravno da hoću, mogu da budem pijana, ali moram da se ponašam normalno pošto su oni malo čudni."
Kada sam videla Mihajlovu praznu flašu samo sam mu dobacila još jednu koju je sa lakoćom uhvatio.
"Kuda do kupatila?" Našla sam snage da ustanem zbog Janinog pitanja.
"Za mnom, moja gospo."
Ona je krenula da me prati dok su se ostali smejali meni, pošto me očigledno već hvata alkohol.
"Izvoli." Pokazala sam joj prstom na vrata pored moje sobe.
Dok je ona otišla u kupatilo ja sam ušla u svoju sobu do stolice koja je pored mog kreveta. Ispružila sam ruku vrlo nesigurno i uzela jednu crnu majcu...Davidovu majcu koja je ostala ovde pošto smo ponekad gledali filmove zajedno, a on bi onda posle toga uvek prespavao kod mene.
Podigla sam majcu bliže licu i osetila miris njegovog starog parfema... o Bože, koliko mi nedostaje.
Sve čvršće i čvršće sam stezala majcu sve dok nisam čula Janin glas iza sebe.
"Jel se još oseća na njegov parfem?" Sa očima punim suza sam blago klimnula glavom.
"Nemam pojma kako, ali se oseća..."
Prišla mi je sa ledja i stavila ruku na rame, valjda je htela da me smiri.
"Biće lakše s vremenom, veruj mi... bol će i dalje biti prisutan, ali naučićeš kako da se nosiš sa njim."
"Hvala ti."
Majcu sam vratila nazad ma stolicu kako bih mogla da je zagrlim.
"Hajde da se vratimo, ostali nas sigurno čekaju."
Obrisala sam suzu koja je pretila da padne i odmah krenula sa njom do ostalih koji su nas već spremni čekali.
"Tu si! Hajde odbrojavamo!" Mihajlo je rekao i tada su svi stali pored mene. Prvo su pogledali na sat čekajući pravo vreme da krenu.
Počeli su da broje od deset i svaka sekunda mi je u ovom trenutku kao jedna godina.
"3...2...1...SREĆAN ROĐENDAN!"
Glasovi su im odjekivali a ruke su im se obmotale oko mene u ogroman zagrljaj.
"Hvala vam svima...sada da slavimo!"
Bez ičega više rečenog sam uzela cašu sa stola i ispila je do dna.
Najviše sam pila sam da bih zaboravila poziv koji večeras neću primiti.
Slavili smo dok nismo izgubili svu snagu u telu. Kada sam već izgubila broj čaša vina koje sam popila samo sam legala na sofu i zatvorila oči.
Sećam se da mi je brat jednom rekao da je vino lako piti sve dok ne prestaneš. Lepo je rekao trči ti stići će te ono. I izgleda da je već počelo da me stiže.
Čula sam zvono na vratima, ali nisam imala snage da ustanem, toliko mi je loše i toliko sam umorna da me jednostavno nije bilo briga ko je na vratima.
Čuo sam da neko govori, ali nisam imao dovoljno snage da pogledam.
"Ne budimo je, zaspala je upravo." U pozadini sam čula Mihajlov glas koji se činio jako daleko.
"Probudi je sada! Mora da zna šta se dogodilo!" Dovoljno mi je bilo da čujem taj glas i odmah sam se otreznila. Ispred mene je stajao niko drugi sem moj očuh Janko.
"Gde mi je majka?"
"Umrla." Rekao je a ja sam kai i obično odmahnula glavom znajući da on to uvek govori. Bukvalno svaki put kada ga pitam gde mi je majka on kaže umrla.
"Ne šalim se nimalo, gde je ona?"
"Sestro..."
Kako sam čula taj glas okrenula sam se ka vratima i zatekla Rozi kako stoji tamo...trebao mi je trenutak da shvatim da je sva njena odeća crna.
"Ne..." To je bilo prvo što je moj mozak mogao da smisli.
"Jelena molim te-"
"Ne, ne ne! Molim te, Rozi reci mi da je to šala! Reci mi da me čeka ispred kako bi mi čestitala rodjendan! Reci mi da je došla! Molim te Rozi!"
Suzama nije trebala dozvola više...same su padela kao kiša.
Nisam očekivala da ovakav bol uopšte postoji, ali i to mi ne život dokazao suprotno.
"Žao mi je, stvarno mi je žao Jelena."
"Ali Rozi... pa rođendan nam je danas..."
Polako mi je prilazila sve bliže i bliže, nije htela još više da me unervozi ili uspaniči.
Iako su suze padale jedna za drugom nisam dozvolila da ispustim ni jedan zvuk koji bi mogao da im pokaže koliko ovo stvarno boli.
"Znam sestro... znam..."
Kada je bila odmah ispred mene ispružila je ruke kako bi ih obavila oko mene i privukla me u zagrljaj.