Ovo jutro je bilo lakše i mnogo bolje od većine drugih, prvo što sam spavala više nego dovoljno bez ikakvih noćnih mora, a drugo ponovo sam počela da imam apetit nakon dosta vremena.
Kao i obično u 5 ujutro hodam po kući u donjem vešu i jednoj od Davidovih košulja. Otišla sam do kuhinje i počela da pravim crnu kafu i običan tost sa puterom, ali pre svega sam stavio kosu u neku brzinsku punđu. Znam da je nisam ni očešljala jer ću kasnije imati vremena za to, za sada želim da uživam u doručku.
Ono što me je u tom momentu zateklo je kucanje na ulaznim vratima. Nisam napravila nu najmanji zvuk dok sam gledala u telefon znajući da bi me obavestili da neko iz tima dolazi po mene.
Polako sam otišla do kuhinjskog pulta gde sam ostavila kaiš sa pištoljem i značkom. Što sam tiše mogla sam uzela pištolj iz fotrole i krenula prema vratima.
Stala sam ispred vrata sa levom rukom na kvaki skupljajući hrabrost da ih konačno otvorim.
Što sam brže mogla, otvorila sam vrata sa pištoljem uperenim pravo u trenutno iznenađenog i uplašenog Davida.
"Pa dobro jutro i tebi lutko." Odmah sam spustila pištolj i pogledala ga iznervirano.
"Trenutni je pet ujutru Davide, šta radiš ovde?" Nasmešio se i podigao dve papirnate kese koje je bez meni idalje nepoznatog razooga poneo.
"Pa, ako se dobro sećam, tvoj alarm je podešen na 5 ujutru i hteo sam da ti donesem svež doručak. Jesam li dobrodošao?" Moja reakcija je sasvim normalna na njegovo ponašanje. Sklonila sam se od vrata i pokazal rukom da udje unutra.
"Pa pošto imaš hranu, dobrodošao u moj dom." Dramatično je stavio ruku preko srca i otvorio usta širom, nedugo zatim je i odmahnuo glavom.
"Strašno... pa pošto sam očigledno nepoželjan ovde, možda bi trebalo da odem i podelim ove vruće vafle sa nekim drugim."
"Ne ne to nikako. Ajde ulazi idiote, gladna sam." Povukla sam ga za ruku i uvukla unutra a zatim odmah zatvorila vrata za njim.
"Osećam da voliš hranu više od mene." Rekao je dok je stavljao hranu na pult i uzeo sam 2 tanjira za nas.
"Pa ja volim hranu... ali volim tebe više." Dobio je jedan brz poljubac u obraz na šta se nasmejao.
"Drago mi je da čujem to draga moja." Postavio nam je oboma da jedemo nakon čega smo seli za šank u kuhinji.
"Bon apettit mon amour." Dodala sam mu kafu baš onakvu kakvu on pije.
"Od kad ti govoriš francuski?" Zaustavila sam se sa šoljom iz koje sam krenula da uzmem gutalj kako bi se nasmejala.
"Šta? Ma daj bre šta ti je ne znam ni reč sem toga na francuskom. I to što znam je samo par reči iz filmova." Konačno smo oboje mogli da krenemo sa jelom posle dobrih par sekundi smejanja.
"Da li si nešto planirala posle posla?" Morala sam prvo da se prisetim današnjeg rasporeda pre nego što sam mu uopšte bilo šta i rekla.
"Pa, Mateja i Danica su rekli da moraju da razgovaraju sa mnom i ostalima o nečemu, ali pored toga ništa specijalno. Bar ne da ja znam." Zagrizla sam vafl i ispustila zvuk koji nisam trebala, a ro sam tek primetila kada se David zagrcnuo i pogledao me šokirano.
U tom trenutku sam znala da mi je lice gorelo od sramote.
"Nisam to htela da uradim..." Prvo nije ništa rekao polušavajući da ostane tih. Nažalost nedugo zatim je krenuo da se smeje kao lud.
"Ne smej se! Davide! Ovo je tako sramotno!" Prestao je sa smejanjem i stavio svoju ruku preko moje.
"Ne brini, nikad ne treba da se stidiš u mojoj blizini, toliko si to radila svih ovih godina dok smo bili na ručkovima zajedno. Jedina razlika je što si sada moja devojka." Klimnula sam glavom i osetila kako mi se licu vraća stara boja.
"Hvala...sada nemoj više izbegavati moje pitanje, zašto me pitaš o mojim planovima za danas?"
"Samo ti obuci nešto lagano za danas. Vodim te negde, treba da se opustiš, a i da budem iskren zaslužuješ malo zabave."
Nakon toga smo se oboje nasmejali i vratili doručku koji je nedugo zatim i bio završen do kraja.
Stavila sam tanjire u mašinu za pranje sudova, a šolje u sudoper da bih prvo mogla da ih operem sama.
"Je li to moja majca?" Na njegovo pitanje sam pogledala sebe i shvatila da ispod njegove majce nemam ništa sem donjeg veša. Brzo sam povukla kraj majce ka dole i okrenula se ka njemu.
"Moram da se presvučem i to odmah."
Njegova ruka me je zaustavila, a pre nego što sam progovorila su me njegove usne zaustavila. Osetila sam kako mi se ledja naslanjaju na nešto, najverovatnije zid. Njegova ruka na struku me je stegla i pribila tik uz njega, dok mu je druga na mom obrazu. Nisam ni razmišljala mnogo šta radim, samo sam obavila svoje ruke oko njegovog vrata i uživala.
"Izgledaš prezgodno samo u mojoj majci." Zadihano je rekao a ja sam klimnula glavom i brzo otišla do moje sobe da nadjem šta da konačno obučem.
"Nešto lagano...da vidimo..." Počela sam da pričam sama sa sobom dok sam gledala medju stvarima u ormaru.
Odlučila sam se za crne farmerke, satensku košulju sa brtelama umesto rukava i plitke čizmice sa štiklama.
Primetila sam da napolju još uvek pada sneg pa sam, kao što bi to uradio svaki normalan čovek, uzela kaput, naravno crni.
Stavila sam kaiš na farmerke da bih mogao da stavim pištolj i značku.
Zatim sam se spremna vratila u kuhinju gde me čeka David.
"Popravio sam ovaj lančić i hteo sam da te pitam da li ga želiš nazad?" Čula sam njegovo pitanje dok sam se češljala.
Videla sam ga kako drži svoj sada popravljeni vojni lanac koji sam slomila kad sam ga pokidala sa vrata.
"Pa, ako nemaš ništa protiv, volela bih to nazad, nekako sam se naviknula na to i volim da ga imam sa sobom." Bez ikakvog razloga sam postala veoma stidljiva u ovom trenutku, čak i bez dobrog razloga da postanem stidljiv.
Stavila sam kosu u rep dok on ide prema meni sa osmehom na licu.
"Onda dozvoli da ti ga okačim, ako se slažeš?"
"Da slažem se, ali budi oprezan, još uvek imam modrice na vratu." Rekla sam i on je nežno pomerio moju glavu udesno da bi mogao da pregleda gomilu modrica.
"To je iz misije koja je bila pre nekoliko dana, jesam li u pravu?" Stao je iza mene kako bi mi zakačio lanac.
"Da... ali neće ih biti za.nekoliko dana." Nakon što ju je zakačio opet je stao ispred mene sa osmehom na licu.
"Trebalo bi da idemo pre nego što počnu da nas zovu jer kasnimo." Poljubio me je a zatim uzeo svoje stvari sa stola u kuhinji.
"Vidimo se na poslu draga." Oboje smo otišli do naših automobila i krenuli da se vozimo do kancelarije.
Oboje smo ušli u prostoriju u kojoj nas svi čekaju sa iznerviranim izrazom lica.
"Šta sa vama od ranog jutra?" Bacila sam kaput na naslon od stolice a zatim i sela u istu.
"Danas smo slobodni nakon što nas Nadarević upozna sa novim šefom, pošto je Ada umrla." I dalje sam zbunjeno gledala Tadeja koji je pokušao da mi objasni.
"U redu.... i šta je sa tim toliko loše?"
"Svi kažu da je to stari direktor iz CIA, kažu da je stvarno strog i uvek besan." Pokušala sam da se setim o kome Mihajlo govori i odmah mi je pala osoba na pamet.
"Govorite o Bošku Petroviću?" Svaki do jedan me je pogledao začudjeno.
"Ti zeliš da mi kažes da se poznajete?" Kosta je bio onaj koji je bio najzbunjeniji od svih.
"Radila sam sa njim jednu tajnu misiju i on je zaista dobar čovek, razgovarala sam s njim i nije bio loš uopšte... bio je sasvim normalan i zanimljiv za razgovor."
"Nije? Ali svi kažu da jeste." Naslonila sam se laktovima na kolena pre nego što sam nastavila sa pričom.
"Ne bi trebalo da osuđujemo nekoga pre nego što ga lično upoznamo, videćete da je prilično fin." Kako sam to rekla, vrata su se otvorila. Nadarević je ušao sa visokim plavim momkom sa smedjim očima, koji ide iza njega.
Kao i obično, oboje su obučeni u svečana odela.
"Dobro jutro agenti, želeo bih da vam predstavim vašeg novog šefa, takođe starog direktora CIA, Boška Petrovića." Ustala sam sa stolice i pružila mu ruku.
"Drago mi je da te ponovo vidim Boško." Sa osmehom se rukovao sa mnom.
"I tebe, Jelena, bio sam srećna kada sam čuo da ću raditi sa timom o kome si mi toliko pričala."
"Pa evo ih, čak imamo i 2 nova člana." Stala sam pored Davida koji ne skida pogled sa Boška, da pogled može ubiti Boško bi već ležao mrtav na mestu.
"Znam sva vaša imena tako da nema potrebe za formalnošću, ne očekujem da me zovu šefe ili gospodine, mislim da će Boško biti sasvim dovoljno. Radujem se radu sa vama i nadam se da ćemo se slagati prilično dobro." Svako od njih je gledao nekog drugog čekajući ko će prvi da progovori. Na kraju je Tara uspela da smisli rečenicu i prekine sada već malo dužu tišinu.
"Pa, i mi se tome radujemo." Ostali su ćutali i samo klimnuli glavama.
"Rekoh vam." Boško me je odmah pogledao i nasmejao se predpostavljajući šta su rekli.
"Mislili su da sam lud kao što drugi kažu?"
"Tačno tako."
"Pa, uveravam vas da nisam lud, a za sada možete imati slobodan dan kao što smo imali dogovor. Ugodan dan agenti."
Čim je otišao svi su krenuli da uzimaju svoje stvari.
"Bila si u pravu, izgleda da je fin." Jana je iskreno rekla.
"I zgodan." Svako od nas je pogledao Stefaniju koja je odmah krenula da se brani.
"Šta sad?! Ne mogu da pohvalim nekoga." Izašla je pre nego što smo počeli da je zadirkujemo.
"Nadam se da nemaš ništa protiv ako odem sa tobom kod Mateje i Danice, da bismo kasnije mogli da odemo na iznenađenje."
"Boze Davide naravno da nemam ništa protiv, hajde sad trebalo bi da idemo, ali sa jednim autom." Oboje smo otišli do njegovog auta, a on je počeo da vozi dok je jedna njegova ruka bila na mojoj butini.
"Vaša stara kuća?" Čim je upalio auto zapitao me je.
"Ne, idemo do Rozi. Svi će biti tamo." Kako sam to rekla polako i zabrinuto me je pogledao, a bilo je tu i malo straha.
"Pod svi misliš..."
"Moja braća i sestre, ne brini se oko toga bre. Pa znate se toliko dugo i svaki od njih te poštuje."
"Da, ali da li znaju da sam živ?" Klimnula sam glavom vrlo brzo i nesigurno, pokušavajući da formuliram odgovor.
"Da znaju da si živ...u vezi toga, hm... oni takođe znaju da smo zajedno, tako da ne brini se biće fini... bar se nadam." Prošaptala sam poslednji deo tako da nije mogao da čuje.
Nakon što je parkirao auto ispred Rozine kuće, oboje smo izašli. Tada smo u začuli tri piskutava glasića.
"Jejo!" Blizanci i Maja su vikali dok su trčali ka meni.
Kleknula sam i svo troje su me zagrlili tako čvrsto i tako snažno da sam mislila da ćemo sve četvoro pasti.
"Zdravo i vama anđeli moji. Nemate pojma koliko mnogo ste mi nedostajali."
"I ti si nama nedostajala Jejo." Nenad mi je šapnuo a Petar se odmah nadovezao.
"Tako mnogooo!"
"Nismo te videli baš dugo." Maja je rekla nekako tužno zbog te činjenice ali i srećno što me sada vide.
"I vi ste meni nedostajali deco." Posle toga rečenog je sva pažnja pala na Davida koji nas je svo vreme sa osmehom posmatrao.
"Tečo Davide!" Maja je tako brzo pojurila i skočila mu u naručje. Bez imalo muke ju je podigao i zavrteo jednom u krug.
"Zdravo srećice tečina, zdravo i vama momci. Stvarno je odlično videti vas." Momci su mu bacili pet kao i svaki put kad se oni sretnu.
"Zdravo tečo." Nenad je imao ogroman osmeh na licu.
"Zdravo tečo Davide." Petar je odmah dodao posle Nenada.
"Jesu li unutra one tvoje dosadne tetke i stričevi?" Odmah mi se osmeh pojavio na licu čim sam čula njihov smeh. Ovo je nešto što želim svaki dan da čujem.
"Da, čekaju te svi." Nenad mi je saopštio a ja sam ih brzo podigla i krenula sa njima u kuću.
Kada smo došli do vrata malo sam se sagnula kako bi Petar otvorio vrata pošto su mi obe ruke zauzete.
Sva moja braća i sestre su već tamo i vrlo spremno čekaju da stignem.
"Pa zdravo familijo." Spustila sam blizance dok je David spustio Maju sa ramena. Svo troje su odmah otrčali negde da se igraju.
"Zdravo, sestro." Jovan je bio prvi da me pozdravi i zagrli čvrsto kao i uvek.
"Lepo je videti te konačno."
"Sissi!" Čim me je Jovan pustio iz zagrljaja Danica mi je skočila u ruke.
"Pa zdravo dušo moja." Ostali su me gledali sa osmesima što mi jeste bilo malo neobično.
"Sestro, lepo je videti te." Konačno je i Rozi ušla u sobu i zagrlila me.
"Lepo je videti sve vas." Njihov pogled je tada prešao na Davida koji stoji odmah iza mene.
"Evo našeg novokomponovanog vampira." Jovan je prvi progovorio sa osmehom, dok sam ja pokušavala da se suzdržim od smejanja.
"Pa gde si ti nama vaskrsli?" Rozi je još više podbadala a ja sam se već ujedala ja obraze.
"Vau...pa ja sam počastvovan... konačno upoznajemo prvog besmrtnog čoveka." Toni je dobacio sa osmehom.
"Društvo." Upozorila sam.
"Pa reci mi svoju tajnu? Kako si uspeo to? Mislim da vaskrsneš?" Danica je tako ozbiljno počela pitanje da su mislili da je nešto ozbiljno.
Svi kompletno su počeli da se smeju.
"Izvinjavam se zbog svojih postupaka." Nije znao šta drugo da kaže ali ostali mu nisu zamerali, bar koliko ja vidim pi njihovim licima.
"Bez brige druže, čim ti je ona oprostila i mi smo." Jovan ga je potapšao po ramenu a oboje smo ispustili dah koji nismo znali da držimo u plućima.
Jovan bi ponekad umeo da bude zastrašujuć jer koliko je visok, mislim ko se ne bi uplašio odraslog muškarca visokog 2,15 metara. On jednostavno nije debeo, prilično je mršav, ali je jak.
"Hvala vam za to." David je uspeo da progovori a ja sam klimala glavom.
"Da...hvala."
"Šta? Plašili ste se da ćemo ga nasmrt preplašiti?" Nikola je dobacio na šta sam još više klimala glavom.
"Da do đavola, bila sam toliko nervozna da ćete se pobiti ovde."
"Sada mislim da svi treba da sednemo da bismo znali zašto se sastajemo." Rozi kao najstarija rekla i svi smo posedali u dnevnu sobu.
"Danice ti kao dama treba da počneš." Posle Nikolinih rečije je uzela školsku torbu i dala Rozi neke papire. Shvatila sam da je nešto zabrinjavajuće po Rozinom izrazu lica.
"Šta je taj papir?"
"To je dvonedeljno putovanje na Havaje... moramo da odlučimo i potpišemo da li joj je dozvoljeno da ide."
"Razredna je rekla da je u redu ako neko od mojih starijih braće ili sestara to potpiše." Danica jeste zvučala malo tužno, ali mi još nije jasno što.
Pošto je Rozi bila pored mene pokazala mi je cenu, 500€ za hotel,bus i hranu.
Rozi i ja smo se pogledali u oči, tada sam uzela papir iz njenih ruku.
Biće 500€ za to i još oko 200€ da kupi sve što joj treba i da joj dam nešto da ponese sa sobom.
Ono što drugi ne znaju je za moj račun sa novcem za hitne slučajeve i imam novac sa kojim sam planirala da uradim nešto, ali sam sigurna da mogu izdvojiti oko 1000€ za ovo... niko od nas nije imao detinjstvo i putovao pa zašto se ona ne bi malo opustila.
"Ideš, a ja plaćam za sve." Ostali su bili šokirani a informacija nije još došla najbolje do nje.
"Znam... ne bi trebalo da tražim da idem u- ČEKAJ ŠTA?!" Kada je shvatila šta sam rekla ukočila se.
"Ideš na Havaje, ja ću platiti školi, daću ti novac za kupovinu i nešto novca da poneseš sa sobom." Skočila mi je u naručje dok mi se drugi smeškaju.
Drugi gledaju u cenu i gledaju me zabrinutim pogledom, a ja sam klimnuo glavom dajući im do znanja da je u redu i da imam sve pod kontrolom.
"Hvala! Hvala! Hvala! Hvala!" Stalno ponavlja dok je držim uz sebe.
"Nema na čemu dušo, sad mi daj olovku da ovo potpišem. Rekao sam i ona brzo izvadi olovku iz svoje torbe i da mi je.
Toni mi je dao papir pošto ga je čitao i ja sam ga jednom pročitala i potpisala.
"Dušo, daj mi kaput, molim te." Refleksno sam rekla a David mi je dao kaput iz kog sam izvadila novčanik.
"U redu, donećeš ovo svom učitelju." Rekao sam i dala joj 500€.
"U redu." Rekla je i stavila ga u skriveni džep u torbi.
"Da li je ovo dovoljno za kupovinu?" Izvadila sam 200€.
"Sestro to je previše."
"Uzmi, kad se vratiš saznaćeš od kada i za šta štedim novac, upravo sada imam nešto više nego dovoljno nego za ono što mi treba. Sada ću vas pitati kao svoju braću i sestre. Ona ide na 2 nedelje, koliko da joj dam?" Svako me je pogledao.
"Možda 200€ kao za kupovinu ili 300€, ako joj nešto zatreba dok je tamo." Toni je dodao, a ja sam klimnula dok sam joj davala 400€.
"Ne pijte previše alkohola i ne pušite, ne dozvolite nikome da vam kupi piće, svako piće mora da se otvori ispred vas, klonite se nevolja, a ono najvažnije zabavite se."
"A tata?" Danica je pitala vrlo pametno pitanje na koji sam dala jako, jako glup odgovor.
"Ako želi da priča o tome, reci mu da dođe i razgovara sa mnom. Reci mu da sam ja potpisala i pustila te."
"Kada se Andjelija i Bane vraćaju?" Rozi je dodala gledajući Nikolu pošto bi on kao njihov biološki brat trebalo da zna.
"Nekoliko dana su bili tužni što nisu mogli da dođu na sahranu, ali nisu mogli da uđu ni na jedan let iz Nemačke."
"U redu je, ali trebalo bi bar da posete grob kada se vrate." Svako je čuo to malo besa u mom glasu, što nikako nije kako treba.
„Ljut sam koliko i ti Jelena i znam da su trebali biti tamo, ali nisam i ne mogu to da promenim." Gledali smo se u oči bez skretanja pogleda.
"Ona ih je izvela na pur, mogli su bar da budu tu da se poslednji pozdrave." Njegove sledeće reči su pogodile tamo gde je i trebalo, pravo u srce.
"Mogao bih da kažem isto za tebe."
Nakon što sam čula te reči, osetio sam kako mi srce izleće iz grudi i kako me iznutra sve živu izjeda dok spoljašnost nije pokazivala nikakve emocije.
Reči nas mogu povrediti više nego što to može bilo koji udarac i upravo sada iz dana u dan sam to sve više shvatala.
"Nizak udarac Nikola...nizak udarac..." Gledam pravo u njegove smeđe oči, i pokušavam da smirim strasti.
Jovam je osetio nevolje pa je znao da mora nešto da kaže.
"Sada, Mateja, želim da čujem šta imaš da kažeš?"
Mateja je iz torbe izvadio kovertu i čvrsto je držao dok je gledao u mene.
"Umalo sam pao godinu dana jer sam se spremao za nešto bolje, dugo sam želeo ovo i nadam se da ćete svi biti ponosni." Kovertu je predao meni.
Čim smo David i ja videli adresu znali smo šta je to. Brzo sam pogledala Mateju i povukla ga u ogroman zagrljaj.
"O Bože! Jesi li otvorio?!"
"Hteo sam da to uradiš."
"Šta je to?" Toni je već postajao nestrpljiv u ovoj situaciji.
"Slušaj sada pažljivo." Otvorila sam kovertu a zatim jasno i glasno krenula da čitam.
"Sa našim najboljim željama drago nam je da možemo da kažemo da je Mateja Kesler primljen na vojnu akademiju. Sa velikim poštovanjem i radujemo se što ćemo vas upoznati, kapetam akademije Dušan Tomović."
Svi momci su počeli da ga grle dok se on smejao, sestre su sa druge strane počele da plaču od sreće.
"Ali šta mu treba za vojsku?" Jovan me je pitao znajući da sam na istom mestu i ja bila, ali me je David pretekao u odgovoru.
"Pa, ja i Jelena smo išli tamo i rado bih mu pomogao da se spremi."
"Hvala vam." Mateja i on su se muški rukovalu sa osmesima.
"Nema problema."
"Daću vam svoju karticu za tu kupovinu." Šapnula sam Davidu.
"Nema šanse, on ide u vojsku i ja ću uživati plaćajući za to."
"Ne mogu to da tražim od tebe."
"Pa ti to ni ne tražiš, ja sam se ponudio. Ako smo završili, imamo gde da budemo." Oboje smo ustali sa kauča dok su nas ostali gledali.
"Pa, bilo je lepo videti vas sve, ali imamo gde da budemo." David mi ne pomogao da obučem kaput, koji ne stajao kod njega.
"Ne budi stranac, zovi ili poseti." Jovan je ozbiljno rekao.
"Sigurno hoću." Posle pozdravljanja smo se vratili nazad do auta.
"Mogu li da pitam gde idemo?"
"Znaćeš za nekoliko trenutaka, bila si tamo mnogo puta. Ne budi nestrpljiva."
"Nisam, samo želim da znam gde me voditš." Kao što je rekao, primetila sam gde vozi.
"Znaš li sada?"
"Da, znam... i nemam pojma zašto idemo u tvoju kuću." Držao me je za ruku dok je izgovarao sledeće stvari.
"Pa pošto ja i moji roditelji nismo imali priliku da te vidimo na tvom rođendanu, hteli smo da učinimo nešto za tebe, da se konačno malo opustiš i provedeš malo mira sa nama." Čim je spomenuo moj rođendan, ja sam postala malo napeta i nervozna.
"Nisam siguran da li ću ikada ponovo moći da proslavim svoj rođendan...uvek će me podsećati na mamu." Pogled sam okrenula ka prozoru.
"Znam i to je razlog zašto ovo radim, da bi mogla da razmišljaš o nečem drugom, i svake godine na tvoj rođendan ćemo raditi šta god želiš. Ako želiš da provedeš dan na groblju, dogovireno. Ako želiš da piješ, može. Možemo proslaviti ako želiš ili samo ležati i ne raditi ništa. Šta god ti želiš." Tada je auto parkirao ispred.
"Hvala... drago mi je da razumeš kako se osećam u vezi s tim." Odmahnuo je glavu na moje reči.
"Ne mogu da znam kako se osećaš, ali sigurno mogu da se potrudim da razumem. "
"A to je više nego što će mi ikada trebati." Oboje smo napustili auto i krenuli ka ulaznim vratima.
"Drago mi je da to čujem. Za sada zaboravi i hajde da uđemo jer sam siguran da nas mama čeka." Uhvatio me je za ruku i stegao je pre nego što je otvorio vrata.
Čim smo ušli, on mi je odložio kaput, a ja cipele dok je on isto uradio sa svojima.
"Mama! Stigli smo!" Mogli su se čuti koraci po kući, tada se Anastasija i pojavila ispred nas.
"Jelena dušo!" Rekla je i brzo me povukla u zagrljaj.
"Zdravo gospođo." Brzo me je pogledala sa iznerviranim izrazom lica.
"Razgovarali smo o ovome hiljadu puta mlada damo, a ti stalno zaboravljaš da me možeš zvati Ana ili kako god ti odgovara, znam da si ljubazna, ali poznajem te predugo da bi me zvala gospođo...i da budem iskrena, osećam se starim kada me tako zoveš." David nije smeo da se smeje pošto bi ga ona gadjala nečime ali ja sam se nasmejala.
"Pa onda Ana."
"Tako je bolje, sada je večera gotova i spremila sam tvoje omiljeno."
U trpezariji nas je već čekao Djordje koji se osmehnuo kad nas je sve video.
"Jelena draga, tako mi je drago da te vidim." Rekao je i zagrlio me.
"Tebe jato Dodjrdje." Ana me je pogledala čim sam to rekla.
"Osećam se uvređeno što si ha nazvala Djordje a mene gospođo.
"Pa, mislila sam da će i on reći isto, pa sam to rekla pre nego što sam dobio predavanje."
"Pametan potez, hajde sada da sesnemo da jedemo."
David i ja smo na jednoj strani stola, dok su Ana i Djordje na drugoj.
Pripremila je pire krompir i malo mesa, kako je divno kada ovako nešto neko uradi.
"Predobro me poznaješ."
"Drago mi je." Rekla je i svi smo počeli da jedemo i razgovaramo o mnogim stvarima koje su se desile danas ili u prošlosti, pa čak i o nekim stvarima o budućnosti.
„Tako sam želela da ti tog dana kažem da je živ, ali sam znala da ćemo upasti u nevolje pa sam držala jezik za zubima. Ana je stvarno bila tužna kada mi je sve to pričala.
"Pa drago mi je da nisi... nisam sigurna kako bih tada reagovala."
"Moj sin mi je rekao da imaš jaku ruku...pa posle svega on bi znao najbolje posle tog šamara." Na Djordjev komentar sam pocrvenela.
"Da...ovaj...pa ošamarila sam ga prilično snažno." Gledala sam Davida koji se smeje bez namere da mi pomogne šta da kažem sad.
"I zaslužio je to, održala sam mu nekoliko predavanja o tome da ne kriješ ništa od žene koju voliš. Mislim ko bi pri zdravoj pameti verovao momcima, a ne tebi."
"Pa, slažem se, ali to je sada prošlost i ne možemo ništa da uradimo povodom toga, tako da ćemo raditi na našoj budućnosti." Kada sam odgovorila, njegov tata se osmehnuo.
"Imaš sjajan um, zato volim da razgovaram sa tobom."
"Hvala vam."
"Pa sad imam još jednu stvar!" Ana je otišla u kuhinju, samo da bi se vratila sa tortom.
"O Bože..."
"Tvoja omiljena, čokoladna torta sa višnjama." Rekla je i stavila na sto.
U obliku je kruga sa cvetnim ukrasima na vrhu.
"Prelepo je...hvala vam svima..."
"Nema na čemu draga moja." Svima je isekla po parče i podelila, meni kao slavljenici prvoj.
"Sad mislim da ti Davide treba da proveriš nešto." Na Djordjeve reči me je David poljubuo u obraz i ostavio tanjir sa tortom.
"Vratiću se brzo, a ti sačekaj u dnevnoj sobi." Otišao je u baštu dok smo mi seli u dnevnu sobi, ja na jednoj a oni na drugoj sofi.
"Zatvori oči." Ana je dodala sa uzbudjenim osmehom.
"Vazi..." Oči jesam zatvorila ali sam pažljivo slušala sve oko sebe.
Čujem korake iza sebe, ali su odjednom ispred mene. Prebrzi su za Davida, mislim ako on trči nisu prebrz, ali zašto bi sada trčao.
"Otvori." Čim je to rekao, a ja otvorila oči, smeđi belgijski malinois mi je skočio u krilo i počeo da mi liže lice.
"Vidi ti njega! Kada si dobio drugog psa i kako se zove ova slatkica?"
"Juče, gledaj na to kao na kasni rođendanski poklon."
"Aj ponovi?" Ana se stvarno nasmejala a onda i krenula da priča.
"On je tvoj... tako da treba da smisliš ime."
"Moj...?" David je seo pored mene dok sam ja mazila kuče po glavi.
"Pa, želeo sam da to bude nešto posebno, a onda sam se setio da ponekad ns možeš da spavaš noću pa ideš da trčiš, i zaključio sam, pošto ti to voliš, mogao bih da nabavim dresiranog psa koji bi rado voleo da ti se pridruži na trčanju u 4 sata ujutu. Pošto za razliku od mene koga bi morala da nateraš." Zagrlila sam ga iako mi je kuče u krilu.
"Hvala vam...svoma troma, ne mogu da se setim kada sam se ovako lepo provela. Bilo je stvarno prelepo..."
"Sviđalo ti se to ili ne, samo je činjenica da su sada deo porodice." Djordje je rekao a ostali su se složili.
"Obožavam tu činjenicu."
"A šta s£ izabrala za ime za ovog dečaka?"
"Meni se sviđa Boni... da, prilično će mu odgovarati."
"Slažem se da mu to odgovara, sada bi trebalo da odemo i kupimo hranu pre nego što se prodavnica zatvori." David i ja smo ustali a Boni odmah za nama.
"Hvala vam za ovaj divan dan u kojem sam tako uživala."
"U bilo koje vreme draga." Ana me je zagrlila i poljubila u obraz.
"Bilo je lepo videti te, nadam se da ćemo uskoro imati opet ovakav dan." Djordje me je takodje zagrlio, kao svoje dete.
"I ja se nadam, prijatan dan." Oboje smo izašli u dvorište koje je puno pahulja.
"Auto ili pešice?" Pitao je David kada je video da je ponovo počeo da pada sneg.
"Pešice, mislim da mi jedna šetnja može koristiti sada." Rekla sam i uhvatila njegivu ruku u svoju i naslonila glavu na njega dok Boni hoda pored nas.
"Hvala vam što ste mi omogućili da se osećam kao deo porodice... ponekad zaboravim kakav je to osećaj čak i ako imam toliko članova porodice."
"Uvek ćeš biti deo naše porodice, bez obzira šta se desilo." Posle toga smo zajedno krenuli dalje niz snegovitu ulicu.
YOU ARE READING
Život ili Smrt
Mystery / Thriller•PRVA KNJIGA U DUOLOGIJI NASLEDJE• ~"Ne znaš kako je gledati kako ti prijatelj umire pred tobom! Ne znaš kako je stajati na sahrani i gledati kako tvog prijatelja sahranjuju 3 metra ispod! Ne znaš kako je gledati nečije roditelje i truditi se da im...
