Život ili Smrt

8.glava

Čim sam se spremila otišla sam do kopir mašine i napravila 100 crno-belih slika Gajićeve. Onda sam uzela malo lepka i počela da pravim statuu u veoma smešnom obliku.
Žao mi je što joj neću videti lice kada otvori ovo, ali sam sigurna da će me tražiti. Završila sam statuu taman na vreme i zatim sam je vrlo pažljivo stavila u kutiju i brzo otišala do pošte i tamo ostavila kutiju sa adresom naše zgrade i Adinim imenom.
I kao da se totalno ništa nije dogodilo, vratila sam se do svog auta i odvezla se do kancelarije.
Ušala sam u zgradu i otišala u našu salu za sastanke gde me svi gledaju jer imam veliki osmeh na licu.
"Šta si sad uradila?" Čim me je ugledao Tadej je pitao sa pomalo zabrinutim izrazom na licu.
"Budi malo strpljiv dragi moj." Moj odgovor je prekinuo naš razgovor.
Nakon što sam ostavila sve svoje stvari na stolicu uzela sam kafu sa aparata, prvu jutarnju kafu koju sam tek sada stigla da popijem.
Upravo tada je Adina pomoćnica ušla sa dva paketa, a jedan od njih sam prepoznala da je moj dok je drugi predala Jani.
Razlika u paketima se vidi, Janin je dosta manji dok je Adin poveći.
"A za koga je taj?" Mihajlo ju je pitao pokazujući na paketera za Adu.
"Za gospođu Gajić...jeste malo čudno jer ne očekuje ništa veliko kao ovo. Ali dobro verovatno je naručila nešto na ovu adresu." To je bilo sve što je rekla pre nego što se okrenula i izašla.
Primetila sam da je polako otvorila paket i kada je videla šta je u kutiji vrisnula je.
"O, Gospode!" Njen vrisak je bio piskav kao kod deteta.
Zatim je paket ispustila na pod uz jak udarac od težine paketa, videli smo kako je odmah otrčala do lifta.
Brzo sam otrčala do paketa i uzela statuu a ostavila kutiju na podu.
Kada sam ušla u salu za sastanke svi zajedno su počeli da se smeju.
"Napravila si muški polni organ od njenih slika?!" Stefanija je uspela da izgovori dok se smejala kao luda.
"Umukni! Ako uđe reci joj da nisam izašla iz sobe za sastanke." Ozbiljno sam im svima rekla a zatim otvorila prozor.
Znam da je ispod prozora velika kanta za smeće, pa sam je samo bacila statuu i savršeno pogodila kantu za smeće.
Nakon što sam se otarasila toga, sela sam na moju stolicu dok su drugi pokušali polako da se smire.
"Kako si došla na ideju da napraviš TO od njenih slika?" Kosta me je pitao posle čega je uzeo par dubokih udaha da bi se smirio.
"Pa moglo bi se reći da imam vrlo bujnu maštu."
"Ali šta ćeš sada?" Jana me je pitala, ovog puta ozbiljno bez smejanja.
"Jana je u pravu, kada Gajićeva dođe ovamo, bićeš u nevolji." Na Tadejev zabrinuti glas sam se samo nasmejala.
"Smirite se malo! Imajte malo vere u mene."
"Jedva čekam da vidim predstavu." Kosta se opet zasmejao posle komentara.
"Ako mislite da ne možete da izdržite sa ozbiljnom facom onda idite u drugu kancelariju."
A pošto su svi hteli da vide šta će dalje biti svi su se polako smirili i uzeli neke papire da se pretvaraju da nešto rade kad ta kučka dođe ovamo.
Čim sam počela da popunjavam papirologiju, čula sam kako se otvaraju vrata lifta.
"Pa gde je?!" Glas joj je odzvanjao celom kancelarijom, sigurno je besna kao ris.
"Bilo je u kutiji!" Znala sam šta će slediti posle odgovora njene pomoćnice tako da sam samo nastavila da pišem.
Mogla sam da čujem njene štikle kako udaraju po podu, po zvuku se čuje da je sve bliže i bliže. Sve dok se štikle nisu više čule ali njen glas jeste.
"Kesler!"
Ostavila sam hemijsku i sa ozbiljnim izrazom lica okrenula ka vratima gde je ona stajala, sa njenom pomoćnicom koja stoji sakrivena iza nje.
"Da gospodjo?" Tek posle mog pitanja sam shvatila koliko je ona ustvari besna.
Njeno lice je crveno kao paprika od besa i čak mi je drago što sam ovo uradila, samo da je vidim ovako iznerviranu.
"Gde se nalazi?!"
"Gde je šta gospodjo?" Pravila sam se zbunjena iako i ona i ja znamo na šta misli.
"Stvar koja je bila u mom paketu?! Gde je?!" U ovom trenutku mislim da je sva krv iz njenog tela došla do njenog lica jer nikada nisam videla nekoga ovako crvenu.
„Aaa pa to gde se nalazi. Pa što niste odmah rekli." Ostali oko mene su prebledeli kada sam to rekla a njoj na licu je bio ponos, ali izgleda da se malo prešla sa mojim odgogorom.
"I gde je?"
"Pa da budem iskrena poslednji put sam to videla kada je vaša pomoćnica došla da donese neki paket za Janu."
"Ne pravi se glupa! Reci mi gde si to sakrila!"
"Ne znam o čemu govorite." Na moj odgovor ona se okrenula ka Tadeju koji time nije nimalo zadovoljan.
"Je li uzela paket?!"
"Bila je ovde sve vreme, tako da nisam siguran kako je to mogla da uradi?" Lice joj je sada ubistveno.
"Keslerova...ovo ti je poslednja prilika da mi kažeš gde je." Rekla je pokušavajući da se smiri.
"Ne znam šta tražite. Ako mi kažete šta je bilo u kutiji, ja ću vam pomoći da to pronađete." Rekao sam znajući da ona ne može da kaže 'u kutiji je bio muški polni organ napravljen od mojih slika'.
"Ako saznam da si ti to uradila, postaraću se da izgubiš ovaj posao." Posle toga je odmah izjurila iz sobe, sa njenom pomoćnicom odmah iza nje.
Gledala me je sve dok se vrata lifta nisu zatvorila a ja sam se konačno nasmejala.
"Srećno ti bilo sa tim."
"O Bože! Volim ovaj posao!" Kosta koji još nije navikao na moje gluposti je opet krenuo da se smeje a ostali za njim.
"Šta je tražila to je i dobila."
"Zašto te ona ne voli toliko?" Kosta je pitao i Stefanija je odluča da mu da odgovor na to pitanje.
"Ada je udata za jednog advokata i imaju ćerku koja ima neke mentalne probleme. Ali da budemo precizni, Ada je ljubomorna jer je videla svog muža kako razgovara sa Jelenom."
Izraz lica mu je bio pomalo šokiran zbog ovoga što je upravo čuo.
"Sve ovo zato što je ljubomorna?!"
"Njen muž i naš tim radili su na jednom slučaju i ja sam mu donela neke ključne dokaze. I tada nas je videla kako razgovaramo. Znam ga nekoliko godina i otišli ​​smo na piće, ali samo da proslavimo pobedu u nekom slučaju."
Nakon što sam odložila sve svoje papire u fasciklu pa u fioku okrenula sam se ka ostalima.
"Nego jeste li vi za piće?"
"Idemo." Rekli su svi zajedno i nakon što smo svi zaključali naše kancelarije otišli ​​smo do lifta.
Čim smo izašli iz lifta videla sam Adu sa njenim mužem.
Ja sam se blago nasmejala dok je Karter zadržavao smeh, a drugi su uspeli da ostanu ozbiljni.
"Agente, drago mi je da vas vidim." Rekao je rukovajući se sa mnom.
"I vas takodje gospodine Gajić." Posle toga sam pogledala u Adu koja je izgledala kao da će skočiti na mene.
"Novi slučaj?"
"Ne, sve smo završili pa ih vodim na piće." Rekao sam gledajući ga sa osmehom, a to radim samo zato što je to nervira.
"Prijatan dan agenti." Sa osmehom nam je svima rekao i oni su otišli ​​dok smo mi krenuli u najbliži kafić.
Nisam mogao da sprečim devojke da se smeju na glas dok se momci samo smeškaju.
Ušli smo u bar i naručili piće i otišli ​​do jednog velikog stola gde smo svi mogli da sednemo.
Cela noć je bila sjajna, ali sam sve vreme imal čudan osećaj u vezi nečega... ili nekoga.
Ne znam zašto, ali osećam se kao da me neko posmatra, ali kad god bih se okrenula niko nije bio tu.
Kada sam popila vino, ustala sam i obukla kaput.
"Moram da uradim još jednu stvar za danas, vidimo se sutra." Nakon što sam se pozdravila sa svima, odlučila sam da odem do šanka i platim sve što se do sada popilo.
Otišla sam do svog auta i odvezla u cvećaru da kupim 2 bele ruže i onda se odvezem do mesta koje mi neko vreme nije izlazilo iz glave.
Primetivši da je prednja kapija groblja otvorena ušla sam.
Svetla su svuda tako da ne izgleda tako jezivo kao što može biti.
Prvi grob koji sam posetila bio je Vasilijev... gde sam samo stavila ružu pored nadgrobnog spomenika i prešla rukom preko njegove slike.
"Nedostaješ mi malecki...svima nama nedostaješ puno..." Nakon toga sam zapalila sveću i gledala njegovu sliku, sliku male bebe.
Čekal sam oko 10 minuta dok sveća nije izgorela do kraja...i nakon toga sam otišla do Davidovog groba.
Nakon što sam zapalila sveću i stavila ružu u vazu, samo sam sela jer više nisam mogla da stojim. Uzela sam naše lance i osmehnula se dok suze padaju pravo na njih.
"Volela bih da si ovde...treba mi savet i ne znam šta da radim..." Dok sam pričala gledala sam pravo u njegovu sliku.
"Mama i ja smo se posvađale i imale najveću svađu do sada i ona je rekla nešto što me je toliko zabolelo i ne znam šta da radim ili kažem...ona ne razume da su me njene reči najviše zabolele...ne jer su to laž ili istina...to je zato što su došle od nje!" Suze više nije bilo moguće zaustaviti, samo su padale jedna za drugom
"Izgubila sam te jer sam bila glupa i morao si da me spasavaš...a sada sam izgubila svog najboljeg prijatelja...svoju jedinu ljubav....nemaš pojma koliko te volim, i mislim da ću te zauvek i voleti..." Glavu sam polako naslonila na spomenik.
"Onda je ubrzo nakon tebe moj nećak umro jer ta kurva od njegove majke nije mogla da ga nahrani... ako izgubim još jednu dragu osobu bojim se da ću se slomiti..." Ruke su me već bolele koliko sam stegla naše lance u ruci.
"Trudim se da idem dalje, trudim se da budem srećna i da ne razmišljam ni o čemu, ali kako to da uradim kada boli! Svakodnevno idem okolo sa lažnim osmehom jer ne želim da ljudi brinu za mene... plašim se da ako se nešto desi slomiće me ovog puta...i neće više biti nazad..."
Podigla sam glavu nakon što sam završila rečenicu osećajući da nisam sama...neko me posmatra. Ali nikoga nema ovde.