Život ili Smrt

25.glava

*3 meseca kasnije*

Da nema ljudi oko mene, ne bih znala da li je prošlo 3 sata, 3 dana, 3 nedelje ili 3 meseca koliko je zaista bilo.
Svaki dan u prvih par nedelja oporavka bio bi potpuno isti kao dan ranije. Probudila bih se u 5 i otišla na posao, a posle posla bi otišla u bolnicu da razgovaram sa doktorima i provodio vreme sa Jovicom.
Deca bi išla sa mnom kada nisam umorna, a Jovica je rado provodio vreme sa njima.
Nakon što bih to završila, odvela bih decu kući, a zatim otišla kući da budem sa Davidom, a ponekad i sa njegovom porodicom.
Čak se i ta rutina promenila kada je Jovan izašao iz bolnice. I dalje bih se probudila u 5 da bih otišla na posao, ali sada on živi u stanu blizu mog i njegov oporavak je svakim danom napredovao sve bolje i bolje.
Loša vest je da je Zara rodila devojčicu Bojanu koja je zaista Jankva ćerka.
Imala sam jednu malu svađu sa Jankom oko toga i skoro se završilo kao prošli put, sa njegovim krvavim licem.
Ali ostavila sam se toga samo zbog drugih.
Jedina stvar koja me je držala da ne poludim je da je Jovam živ i da ću se danas posle 9 krvavih meseci potrage j oporavka suočiti sa Josifom na sudu, a on će konačno biti u zatvoru gde mu je i mesto.
Imamo jakog advokata i on je voljan da mi u tome pomogne koliko god može. Trenutno sam još uvek u autu i ​​skupljam svu svoju hrabrost da izađem iz auta i uđem u taj sud gde ćemo se suočiti sa tim čudovištem.
Pogledala sam suvozačevo sedište gde predpostavljam Jovan radi isto što i ja, smiruje se i skuplja snagu.
Izdvojila sam momenat da dobro pogledam svaki vidljiv ožiljak.
Ruke su mu prekrivene tragovima opekotina od gašenja cigara, a odmah tu i malim ubodnim ranama.
Neki ljudi nikada ne bi zamislili da cigarete i viljuška mogu da nanesu ovoliku štetu osobi, ali evo ja gledam sada zalečene ožiljke.
Glava mu je sada zarasla i ožiljci na prednjoj strani su jedva vidljivi, ali ispod njegove kose ima užasnih ožiljaka koji su na sreću prekriveni kosom, inače bi morao da ih gleda svaki dan. Noge koje su prekrivene crnim pamtalonama su mu u dobrom stanju, ali ima neki tanak ožiljak od kože koja je uklonjena da bi spasili kozu na glavi.
Najgore su mu stopala i leđa, koja su sada sakrivena ispod crnih sipela i isto toliko crne košulje i sakoa, to su delovi njegovog tela kojima je bilo potrebno najviše vremena da zaleče.
Meci koji su prošli kroz njegove noge ostavili su mnogo štete. Trebalo mu je malo više vremena da hoda kao i ranije, ali sada kao i na svakom povređenom delu ostaje samo ožiljak i sećanja na to.
Leđa su bila jako loša, nije mogao da spava na leđima nedeljama nakon što je izašao iz bolnice.
Trebalo mu je malo vremena da se navikne na kretanje zbog povreda, ali smo sve zajedno uradili.
Naporno je radio da se oporavi i vrati na staro i konačno je to uradio.
Fizički više nema povreda, ali ozbiljno je bio mentalno povredjen, verovatno i dalje jeste, ali to krije od mene.
On je bio taj koji je razgovarao sa advokatima poslednja dva puta, svaki put pre nego što sam se ja sastajala sa njima.
Odlučio je da treba da ide u korak sa onim što će se desiti na sudu. Vidim mu na licu da su on i advokati nešto pričali iza mojih leđa, ali ja verujem u njegov plan ma kakav on da je.
Ako mi je verovao 3 meseca u svom oporavku, onda bih ja barem trebala da mu verujem da će ovo uraditi kako treba.
Gledam u njegove oči i vidim samo brigu i strah, ali kada me je pogledao nasmejao se i polako klimao glavom.
"Hoćemo li završiti ovu sestro?" "Hoćemo. Zajedno kao i uvek... obećavam." Rekla sam i ispružila svoj mali prst kao i svaki put.
"Zajedno." Rekao je i spojio naše male prste.
U istom tom trenutku smo se oboje osmehnuli jedno drugom.
Uvek bismo to radili, sigurna sam da je počelo od kada smo bili mala deca i to je postalo uobičajeno kod nas.
Naše malo obećanje.
Zajedno smo izašli iz mog crnog auta i pogledali se. Njegovo crno odelo mu savršeno pristaje, daje njegovim plavim očima i kosi da dodju do izražaja.
Odlučila sam da kao i on krenem na ovo sudjenje u komolet crnom odelu sa visokim štiklama, koje mi trrbaju ako neću da izgledam kao patuljak u poređenju sa njim, bez štikli je mnogo viši ali sa štiklama nije tako loše.
Oboje obučeni u crno smo otišli ​​do ulaza gde nas čeka naš advokat.
"Spremni za ovo?" Pitao nas je oboje na šta smo mi samo klimnuli glavom.
Videla sam ga kako podiže obrve prema Jovanu, koji se polako osmehnuo pokazujući da i dalje idu po planu.
"Spremniji nego ikada u životu."
Jovan je progovorio, a onda su mu se oči usredsredile na nešto.
Pogledala sam kuda on gleda i videla sam plavu ženu kako ide prema ulazu.
"To je ona..."
"Ko je to Jovice?" Oči mi se mi za trenutak nisu pomerile sa nje.
"Ona me je izbola viljuškom po leđima i šakama nekoliko puta."
U trenutku kada smo ostvarile taj kontakt očima njeno lice se promenilo iz samopouzdanog u uplašeno.
"Magdalena Tepić, Josifova dugogodišnja devojka." Naš advokat je rekao.
U tom trenutku iza nje je hodao visoki smeđokosi muškarac sa 2 telohranitelja i advokatom.
Njegovo tamnoplavo odelo i bela košupja su vrištali mafija, posebno skupi roleks na ruci i zlatni lančić oko vrata.
Čim su moje smaragdne oči srele njegove tamne videla sam Josifovo samopouzdanje.
Gleda Jovana u oči i palcem pravi liniju na vratu koja pokazuje da će ga ubiti.
"Jelena-" Naš advokat nije stigao da završi jer sam već išla prema njima.
Obezbeđenje je pokušalo da me zaustavi, ali me je Josif pustio da odem do njih.
"Kačio si se sa pogrešnim ljudima. Ti i tvoja kurva ćete platiti za ono što ste uradili. Možda ne sada. Ali pre ili kasnije hoćete to znam. I to je obećanje Starkov." Izgledao je samouvereno dok je žena bila sasvim mirna, ili bar pokušavala da ostane.
"Ne možete mi ništa i nikada nećete moći." Napravio je pauzu pre nego što mi je prišao bliže.
"Imate jednu lepu porodicu i veliku, moram priznati. Bilo bi loše da neko od njih završe život u tako mladoj dobi." Rekao je i onda je naš drugi advokat otišao do mene i povukao me nazad tamo gde su Jovica i drugi advokat.
"Jelena, moramo da razgovaramo." Drugi advokat Stanko, rekao je i pogledao u Marka i Jovana.
"Sestro, moramo da odustanemo od slučaja."
Pogledala sam ih kao da su najveći ludaci koje sam ikada videla.
U tom trenutku sam spojila sve tačke. Znam šta je Jovanov plan na prvom mestu. Polako odmahujem glavom i frustrirano dižem ruke u vazduh.
"Šta?! Jesi li lud? Ne možemo mu dozvoliti da se izvuče sa ovim." Stanko je stavio ruku na moje rame i progovorio sa tugom.
"Dublje je što smo mislili... on je umešan sa opasnim ljudima i ako nastavimo da se borimo, on može da uradi nešto gore od pobede na sudu. Jovan ima decu, a ti imaš toliko braće i sestara, sestrića i sestričina...veruj mi kada kažem da je sposoban da ih ubije. Ima priličnu reputaciju. Ako ti Jelena pročitaš pravi dosijee o njemu, mislićeš potpuno isto što i ja sada mislim. Odbaci slučaj i nastavi sa životom."
Nisam imala priliku da odgovorim jer je sudija izašao i došao da stane pored mene.
"Gospodjice Kesler... ja to obično ne radim, ali složiću se sa vašim advokatom. Rekao mi je za informacije o Starkovu. I njegova reputacija je poznata ovde na sudu. On je opasan čovek i savetujem vam da odustanete od svega."
"Radili smo 3 meseca da bismo mogli da ga stavimo u zatvor i da se moja porodica oseća sigurno. Ne mogu tek tako da odustanem! Imali smo plan koji je trebalo da ga stavi iza rešetaka do kraja života." Govorila sam iako znam da mi govore samo istinu i činjenice.
"Rekao sam ti Keslerova... ne možeš ništa." Čula sam kada je Josif to rekao iza mene i brzo sam se okrenula ka njemu.
"Razgovaraj sa mnom ponovo i nećeš više nikada razgovarati!" Viknula sam i čak i ako nije hteo, sudija je morao nešto da kaže.
"Smiritw se!"
"O, verujte mi da je ovo mirno!"
Mogu da osetim kako krv ključa u meni i kako raste bes.
"Sestro... pusti to... biće bolje da nastavimo sa životom kakav je bio pre nego što se bilo šta dogodilo."
Čula sam kako mi Jovan šapuće i znam da je u pravu, ali nije video šta sam ja videla.I nije osetio sve emocije koje sam ja osetila.
Mislila sam da je mrtav i da moram da ga identifikujem jer je nepoznat. Bila sam zabrinuta da ću izgubiti jedinu osobu koja nikad nije odustala od mene. On nije svestan da se plašim da ću, ako pustimo Josifa na slobodu, zauvek izgubiti njega.
"Neće te ostaviti na miru..."
"Hoće... videćeš sama sestro."
Razmislila sam o tome i onda pogledalq brata koji ima nadu u očima.
"Ne radi to zbog mene. Ili zbog sebe. Uradi to zbog dece. Za Maju, Petra i Nenada... hajde sestro."
Pažljivo sam slušala njegove reči ni jednom ne pomerivši svoje zabrinute oči sa njegovih mekih i mirnih.
Jedan pogled u njegove oči i mogli ste da vidite nadu i sreću.
Ali to nije ono što sam sada želela da vidim. Sada sam želela da vidim snagu i moć u njima. Htela sam da vidim volju za borbom.
Znam šta je najbolje što treba da uradimo i to je upravo ono što ću sada da uradim.
"Dobro...povlačimo sve optužbe." Direktno sudiji sam se obratila i on je brzo odšetao do Josifa koji nije gubio vreme pre odlaska.
Ne mogu da rizikujem život dece...ne mogu da rizikujem ničiji život da budem iskrena.
Nadam se da sam donela pravu odluku jer ako nisam ovo se neće dobro završiti.
"Hajde... idemo kući."
Osetila sam kako je uzeo moju ruku u svoju i vratili smo se do auta dok su advokati išli na sud da reše svu papirologiju.
Niko nije progovarao a ja sam samo nastavila da vozim do njegovog stana pošto je Janko taj koji sada živi sa Zagom. Možda sam zaboravila da pomenem, ali jebeno da. Ostavio ju je trudnu i sad se preselio da živi kod nje dok mog brata bacaju na ulicu.
"Ne treba da se opterećuješ zbog toga sestro, oboje znamo da će na kraju sve biti u redu. "
"Kako će biti u redu ako ti se nešto desi? Jedini razlog zašto sam ga želela iza rešetaka je zato što sam uplašena. Toliko sam uplašena kao nikada u životu."
"Uplašena zbog čega?"
"Da te izgubim... da izgubim jedinu osobu koja je stajala pored mene u dobru i u zlu. Nisam sigurna da li bih preživela da te izgubim..."
"Hej hej! Prestani tako da pričaš. Ja ne idem nigde. Moraš da znaš da ću uvek biti tu za tebe čak i ako fizički nisam ovde. Dovoljna su i sama sećanja. Ako me čuvaš u svojim sećanjima, ako želiš da budem tamo, hoću." Bio sam sasvim tiha za trenutak jer sam se plašila ako progovorim da ću početi da plačem.
Zaustavili smo se ispred njegove kuće i skupila sam svu svoju hrabrost da izgovorim sledeće reči.
"Molim te, ne ostavljaj me Jovice..." Pre nego što mi je odgovorio, privukao me je u zagrljaj i nisam htela da ga pustim.
"Nikad sestro...to se nikada neće dogoditi."
"Obećaj mi da nećeš... i da ćeš me pozvati ako se nešto desi."
"Obećavam ti da te nikada neću ostaviti... i ako nešto nije u redu, nazvaću te za sekund." Nakon što smo se odvojili od toplog zagrljaj, on me je poljubio u čelo i osmehnuo se.
"Volim te i ostaću sa tobom zauvek."
"Volim i ja tebe brat... toliko te mnogo volim." Toliko da boli.
Posle toga se vratio u stan, a ja sam se odvezla do Davidove kuće gde mi je rekao da će biti ako mi zatreba.
Prvo sam parkirala auto ispred njihove kuće, a onda izašla.
Još uvek nisam htela da udjem, oslonila sam se na auto i uzela par udaha.
Nisam želela nikoga da vidim samo još par trenutaka, ali to se nije dogodilo jer se Ana pojavila iznenađena što me je vidi.
"Jelena dušo? Šta nije u redu?" Pita me i gleda me zabrinuto.
Pre nego što sam odgovorila stavila je ruke na moje obraze a ja sam pustila suzu da padne.
"Slučaj je odbačen. Moj brat i advokati misle da nema drugog načina..."
"Ali ti misliš drugačije?" Istu tu suzu koja je bila na obrazu je obrisala.
"Jednostavno ne želim da izgubim svog mlađeg brata. I sada smo samo pustili Starkova da se izvuče. Plašim se da će on završiti ono što je započeo."
Ona samo pažljivo gleda u moje oči slušajući svaku moju reč.
"Ali takođe znaš da si donela ispravnu odluku. On je opasan i mogao bi da povredi nekog drugog. Ponekad u životu moramo da donesemo teške odluke i da prodjemo kroz loše i bolne trenutke da bismo konačno postali srećni. Donela si toliko teških odluka i sada konačno čekaš sledeće poglavlje u svojoj priči. Poglavlje koje je konačno srećno."
Nakon što je sve to rekla, videla je još suza u mojim očima pa me je povukla u zagrljaj i obavila ruke oko mog vrata. Vrlo brzo sam se opustila u zagrljaju i uzvratila sam joj. Mogu da osetim kako mi prelazi rukom preko leđa da me smiri.
"Hvala ti mama..." Nakon što sam je nazvala mama i pomislila da joj je neprijatno, htela sam da to povučem, ali ona je progovorila pre mene.
"U bilo koje vreme, dušo..." Upravo ovde i sada u njenom naručju osećam se tako sigurno...kao nikada ranije.