Život ili Smrt

27.glava

Došao je dan. Htela ja to ili ne, danas je taj dan. Poslednji put se opraštam od svog mlađeg brata.
Proveli smo ceo život brinući jedno o drugom, a sada to nisam uspela.
Posle toliko nevolja i gluposti koje smo uradili uspela sam da napravim ogromnu grešku...da izgubim osobu sa najčistijim srcem.
Nisam sanjala da će ovaj dan ikada doći, uvek sam mislila da pošto sam starija ja ću prva otići na onaj svet. Ali sudbina je isprepletala svoje prste u ovom slučaju.
Nakon nekoliko dubokih udaha, počela sam da se spremam za sahranu.
Crna odeća mi do sada nije ni trebala, jer mi je orman pun crnog. Nigde nema svetlije boje.
Odlučila sam da idem sa nečim što smo on i ja zajedno kupili. Sećam se kada smo oboje otišli ​​da kupimo stvari za Banetovo venčanje, želeli smo da se uparimo tako da je moja odeća bila crna kao njegovo odelo.
Uzela sam duge crne pantalone i obukla ih, a uz pantalone je išla jedna nežna crna satenska košulja.
Obula sam plitke čizme sa malom štiklim i očešljala kosu da bi je stavila u rep kako mi ne bi smetala.
Uzela sam kaput i izašla u dnevnu sobu gde sam zatekla Maju i blizance kako sede na sofi.
Pogledi na njihovim licima su toliko tužni da me boli, ni jedno dete ne bi trebalo da izgleda ovako tužno.
Maja već ima crnu haljinu na sebi i crne čizme. Nenad i Petar su u istim crnim odelima i novim cipelama.
Sva 3 njihova crna kaputa leže na sofi odmah pored njih.
"Srećice moje, jeste li spremni?"
Moj glas je pokušavao da bude manje tužan i što više siguran i jak, ali to u ovom trenutku nije bio lak zadatak.
Sve troje me je brzo pogledalo i sada sam mogla da vidim suze koje im padaju na obraze.
"O Bože... dolazite ovamo."
Sve sam ispustila i pojurila ka njima. Brzo su skočili i obavili svoje male ruke oko mene.
"U redu je... sve će biti u redu." Glas mi je polako pucao a njihovo jecanje mi slama srce.
"Zašto je tata otišao?" Maja me je pitala, a ja sam joj prvo obrisala suze sa obraza.
Zagrizla sam sopstvenu usnu da zaustavim svoje jecaje.
Kada sam bila sigurna da neću imati slom pred njima, progovorila sam.
"Vaš tata nikada nije želeo da ode. Da ti objasni tetka nešto, postoje dobri i loši ljudi u ovom okrutnom svetu. Vaš tata je bio jedan od najboljih i neki loši ljudi ga nisu voleli pa su ga naterali da ode."
Svo troje slušaju tako pažljivo da sam znala da mogu da nastavim.
"Vaš tata želi da znate da vas voli više od svega i da će se uvek brinuti o vama."
U početku su svi bili mirni, ali Nenad je bio taj koji je prekinuo tišinu.
"Moramo li da se vratimo nazad...?"
"Nazad gde, dušo moja?" Pitam ga i polako ga milujem po obrazu, a on gleda u Petra i Maju.
"Srećice, znate da mi možete reći bilo šta, zar ne?"
Svo troje me tužno gledaju i Nenad je polako zasukao rukav gde sam mogla da vidim ljubičastu modricu.
Sekunda je bila dovoljna da bes počne da juri po mom telu, ovo što upravo gledam može da znači samo jednu jedinu stvar.
"Moram nešto da vas pitam, a vas troje morate biti iskreni prema meni. Dogovoreno?"
"Dogovoreno." Rekli su zajedno i ja sam duboko udahnula pre nego što sam progovorila.
"Da li je možda vaš deda Janko imao nešto sa ovom modricom na tvojoj ruci?" Blizanci gledaju Maju koja je kao najstarija odlučila da progovori.
"Tetka...on ih je udario. Ne radi to sa mnom jer sam devojčica, ali-"
"Ali on te je ošamario!" Petar ju je prekinuo, a ja je gledam podignutih obrva.
"To je bilo jednom, nikad se više nije ponovilo, obećavam. Ali jeste njih udario kada učine nešto loše. Naterao ih je da donesu drva za vatru i još mnogo toga. Ne možemo im se vratiti..."
Razmišljala sam o tome na trenutak znajući da je ovo najteža odluka koju ću ikada doneti.
Ne zato što ne želim da ih uzmem.
David ili oni.
Neću više ni razmišljati o tome. Ovde nema bilo kakvog razmišljanja. Oni su porodica. Oni su sve što mi je ostalo od brata.
Došlo je do toga oni ili David. I ja njih biram. Uvek ću izabrati njih.
Posle sahrane razgovaraću o tome sa Davidom i reći mu istinu.
"Ne vraćate se tamo..."
"Ali kuda idemo?" Maja je pitala sa brigom i strahom.
"Sirotište?" Oba dečaka su pitala a ja sam brzo odmahnula glavom.
"Bože ne! Ostajete sa mnom. I od sada će sve biti samo bolje. Je li u redu ako ostanete sa vašom dosadnom tetkom?" Našalila sam se i osmeh im se konačno pojavio na licima.
"Da!" Svi su skočili na mene što je uzrokovalo da svi zajedno padnemo na pod dnevne sobe.
"Ajde ajde lepote moje, imamo negde da budemo, zar ne? Vaš tata nas čeka da se pozdravimo."
Njihova lica su se ponovo uozbiljila i svi smo ustali.
Pomogla sam im da obuku kapute kako b izašli zajedno.
Nakon što sam ih stavila u auto, počela sam da se vozim do meni sada već poznatog mesta. Groblja.
Cela vožnja je bila mirna i niko nije progovorio ni jednu reč, samo su gledali kroz prozore.
Sinoć je bila ogromna svadja izmedju mene i ostalih, htela sam da dodjem sa kolima u kojima će dovesti Jovicu ali su me prevarili i doveli mi decu kako ne bih to mogla da uradim.
"Imate sve sa sobom?" Kada sam ih to pitala podigli su ruže i sveće, na njihovim licima se video osmeh.
"Idemo." Zajedno smo išli ka mestu gde će Jovan biti sahranjen, tik pored majke.
Držim Nenada za ruku dok Maja ide sa Petrom pored nas. Moja braća i sestre već stoje tamo i čekaju nas.
Sestre tiho plaču znajući da ima dece, pa ne žele da ih uznemiravaju.
Krajičkom oka sam videla Zagu kako stoji tamo sa Jankom i njihovom novorođenom bebom.
Nisam čak ni pogledala u njih, gledam sa druge strane kako bih mali osmeh prijateljima.
Pored njih sam odmah primetila Davida kako stoji sa roditeljima.
"Hajde da spustimo cveće."
Šapnula sam deci i svo četvoro polako stavljamo ruže pored rupe, tamo gde će ići spomenik.
"Idite kod ujka Tonija, uskoro ću i ja doći do vas." Kada sam progovorila svi su požurili do Tonija koji mi je samo malo klimnuo glavom.
David je prvi došao do mene i bez ikakvog oklevanja me privukao bliže u jedan meni najbolniji zagrljaj do sada.
"Jesi li dobro srećo?"
"Biću... ali moram kasnije da razgovaram o nečemu."
Moj glas je bio ozbiljan i on se samo tužno osmehnuo i pustio me da odem do moje braće i sestara.
"Sve u redu?" Rozi pita na šta sam ja slegnula ramenima.
"Deca ostaju sa mnom...i nisam sigurna koliko će biti lako reći Davidu da biram decu umesto njega."
Na sve moje reči ona se samo nasmešila i odmahnula glavom.
"Ne budi blesava Jelena, on te voli. I neće ti dozvoliti da ga odgurneš samo zato što su deca tu. On ih voli. Veruj mi u vezi ovoga."
"Verujem ti..."
Moj odgovor je bio poslednji koji se mogao čuti pre nego što braća prošla pored nas da odu da donesu sanduk.
Nikome drugom nisu dozvolili da se približi. Toni, Nikola, Bane i Mateja su želeli da sve to urade sami.
Osetila sam kako prva suza pada iz mog oka. Dok su 3 sićušna tela čvrsto pritisnuta oko mojih nogu. Polako sam se sagnula niže kako bi me svo troje zagrlilo, svi smo plakali kao nikada.
Gledam kako moja braća spuštaju našeg brata, ali pre rupe su ga stavili na zemlju da bismo svi mogli da kažemo zbogom.
"Molim vas, recite mi da ova budala neće otvoriti kovčeg." To je bilo ono što me je nateralo da ostanem bez grama strpljenja.
"Sve ti tvoje živog ga nisi gledao sad ćeš da ga gledaš."
Stefanija je brzo dotrčala do mene i stisnula mi ruku.
"Jelena nećeš valjda?"
"Neću Stefanija nisam luda, ako sam ga ja onakvog gledala deca to niti moraju niti zaslužuju."
Pogledom sam pratila kako Janko zajedno sa Zagom i detetom odlaze sa groblja.
Odlučla sam da to ignorišem i ne raspravljam se više nego odem do kovčega zajedno sa decom.
Svi smo poljubili kovčeg i zapalili sveću, ali sam zastala pre nego što sam se okrenula i otišla za decom.
"Znam da bi trebalo da te pustim, ali ne mogu da te pustim. Ne sada. Možda će vreme pomoći. Ako se to desi, moje srce će i tada misliti na tebe. Samo bih volela da si ovde sa mnom...ali Bog ima druge planove. Pretpostavljam da se sve dobre priče moraju završiti...a tvoja se upravo završila. Ali u drugom životu brate...u drugom životu opet ću biti tvoja velika seka. I održaćemo sva naša obećanja."
Kada sam šapnula primetila sam neke suze na njegovom belom kovčegu i kao što sam ih uvek brisala to sam uradila i sada pre nego što sam se vratila da stanem sa drugima.
Nisam više mogla da izdržim i počela sam da se tresem od toga koliko jako plačem, a Rozi mi je došla sa leve strane, dok je Danica sa moje desne strane i obe me drže dok su braća počela da ga spuštaju u zemlju.
"Znam da ga voliš, dušo, ali on je otišao." Rozi mi je tiho šapnula na uvo, a ja sam samo odmahnula glavom.
"Ne možeš to promeniti..." Sara je uzela moju ruku u svoju i stisnula je.
"Nikada nije lako pustiti... ali moraš." Andjelija me je zagrlila i ovog puta sam samo klimam glavom.
Nakon što je bio na dnu rupe, svi su počeli polako da odlaze pa sam se okrenula ka Rozi.
"Uzmite decu... biću tamo uskoro." Jedino što je uradila je da je uzela blizance za njihove male ruke dok je Maja išla sa Danicom.
U tom trenutku David je došao pored mene tužnog i zabrinutog lica.
"Imam osećaj da ćeš reći nešto loše."
"Zavisi." Kada sam odgovorila, okrenula sam se celim telom prema njemu.
"Od čega tačno?"
"Davide...moj život je sahrana koja se nikada ne završava i ljudi imaju tendenciju da me napuste...ili ako ostanu ja ih odgurnem...svi odu u nekom trenutku."
"Jeena razgovaraj sa mnom, molim te." Njegove ruke su polako uzele moje i osetila sam kako se toplina šiti mojim telom.
"Ne mogu dozvoliti da se deca vrate sa Zagom i Jankom... i ne mogu da te nateram da ih prihvatiš, pa ću ti ovo učiniti jednostavnim. Možeš da odeš... ne dozvoljavam toj deci da izgube život samo zato što ja želim da imam svoju sreću."
Bio je šokiran svime što sam rekla, ali se svejedno nasmejao.
"Šta? Da li si stvarno mislila da ću ostaviti ljubav svog života zbog 3 anđela. Volim tu decu i volim tebe. Uzećemo ih kao naše, a onda čak imati i par naših. Nikada te ne bih napustio Jelena. Nikada."
Nije dobio priliku ponovo da progovori jer sam spojila naše usne u strastveni poljubac.
Moje ruke su se polako obavile oko njegovog vrata, a on je pronašao put oko mog struka, tako da je mogao samo da me privuče bliže svom telu. Želim samo da ostanem u ovom trenutku zauvek.

☆U OVOM TRENUTKU☆

"To je prava priča naše porodice. Tako je tvoj tata završio sa mnom. Tako se sve raspalo. I tako sam pustila tvog dedu da umre."
Posle sati razgovora gledam u tamnosmeđe oči svoje unuke i sve što sam mogla da vidim je šok i tuga.
Stavila je desnu ruku u tamnosmeđu kosu, i pomerila je sa njenog lica.
Ona to uvek radi sa svojom kratkom kosom kada je ljuta ali ne želi da govori o toj ljutnji i besu.
Njene oči mi pokazuju koliko je ljuta, ali vidim da ne želi da se iskali na meni.
Te tamne oči skeniraju sobu i gledaju svuda osim u moje oči.
Počela je da se igra sa dugmadima svoje bele košulje dok je pokušavala da kaže nešto mirno i pametno.
"Zašto mi niko od vas nije rekao za to?" Jovana je konačno našla reči da izgovori, iste te reči na koje sam ja izdahnula znajući da ću ispasti dvolična sa ovim što ću reći. Pogotovo što se meni nije svideo taj odgovor.
"Htela sam da te zaštitim." Pokušala sam čak i ako sam znala koliko je tvrdoglava.
"Nije mi to trebalo, trebala mi je samo istina;"