Život ili Smrt

11.glava

Čini se da ljudi zaista žele da me iznerviraju od ranog jutra jer je posle 6 sati spavanja moj telefon počeo da zvoni!
"Molim?!" Nisam se potrudila ni da otvorim oči a kamoli da pogledam ko me zove. Ko god da je stvarno nije mogao da izabere bolji momenat.
"Imamo jedan veliki problem." Čula sam Tadejin glas sa druge strane linije.
"Šta se ovoga puta desilo?! Umorna sam i moram da spavam Tadeja!"
Kao i prošli put znala sam kuda ovaj razgovor ide tako da sam već ustala i krenula da se oblačim.
"CIA nam se sada umešala u slučaj." Zastala sam sa obuvanjem cipela kada sam čula šta mi je upravo rekao.
"Oni su šta uradili?! Ko im je to dozvolio?" Iako sam mu postavila pitanje odmah sam imala i odgovor na isto to pitanje.
"Ne ne ne, daj da pogodim. Naša draga direktorka Ada je pomislila da će nam trebati pomoć?" Sarkastično sam mu odgovorila i navukla kožnu jaknu preko rolke.
"Pogodak iz prvog pokušaja. Biće ovde u kancelariji za otprilike 5 minuta i ja stvarno ne mogu sam da izadjem na kraj sa njima."
"Još žrtava?" Uspela sam da ga pitam konačno zaključavajući vrata i hodajući prema parkingu.
"Tu su još dve porodice ali nikako ne uspevamo da ih povežemo. Sve je različito sem kako su položene. Svaka porodica je položena kao i Dominići."
"Dakle ako sam dobro shvatila imamo 12 tela bez veze, pa ovaj dan jednostavno ne može da bude bolji. Slušaj, biću tamo za 10 minuta i bolje je da moja kafa bude tamo da me čeka."
"Ne brini kafa te čeka spremna čim budeš došla."
"Jel su ostali na putu ka kancelariji ili?"
"Nisam ih još zvao, mislio sam da još odmorite svi ali mi je neko potreban da izadjem na kraj sa ovima."
"Važi, ajde ja sam na putu a kasnije ću pokupiti Kostu. Vidimo se za 5 minuta."
"Vidimo se."
Kada sam stigla na parking videla sam neki crni džip parkiran na mom mestu i prilično sam se iznervirala, ako je moguće iznervirati se još više, zbog idiota koji je parkirao tamo. Ali ja umesto da izbušim sve 4 gume, samo sam parkirala pored njega.
Kada sam to završila, izašla sam iz auta i besno ušala u lift koji me je odveo na naš sprat.
"Koji je idiot parkirao svoj auto na mom parking mestu?!"
Čim sam kročila iz lifta sam upitala to pitanje i svaki pogled je prešao na mene.
Svi koji su bili u prostoriji su me uplašeno pogledali, ali jedna žena je pokazala na salu za sastanke.
Klimnula sam glavom dok sam jurila ka tamo. Vrata su se otvorila uz glasan udarac i Tadeja sa 2 agenta me je pogledao.
Mislim da je očekivao da budem besna ali ne baš i ovoliko, ali da sam iskrena ovo jutro je grozno pošlo.
"Pretpostavljam da je taj crni džip vaš auto?" Jasno i glasno sam ih pitala gledajući između njih dvoje.
Ženine smeđe oči su me skenirale dok je crvenu kosu spustila sa desne strane, dok joj crna suknja seže do kolena, bela košulju je uvukla u suknju...po mom mišljenju mogla bi da prođe kao kurva ako otvori još jedno dugme na košulji.
Sa druge strane, čovek čije tamne oči pune...svačega da budem iskrena, me gledaju kao da sam neka igračka. Ali polako i njemu ću ja doći glave. Njegova tamna kosa je savršeno začešljana, a crno odelo se slaže totalno uz kosu, dok mu crvena kravata daje boju koja je potrebna za toliko tame boje.
"Da, to bi bio naš auto, imaš li neki problem sa..." Ista ta žena je počela, ali još je stvarno rano za ovakva sranja.
"Prilično je rano ujutru, spavala sam samo 6 sati nakon što sam radila 40 sati bez pauze, još nisam popila svoju jutarnju kafu i mogu biti prilično agresivna ujutru, tako da bolje začepi usta pre nego što požališ dan kada te je majka rodila." Shvatili su poentu čim su oboje zaćutali i posmatrali.
"Izvoli." Tadej mi je konačno dao kafu koja mi je i više nego potrebna. Posebno ako ću imati posla sa ove dve budale.
"Agenti, ovo je agent Kesler. Jelena ovi ljudi su agent Matić i agentkinja Simović." Rekao je pokazujući prvo na muškarca, a zatim na ženu koja me gleda bez treptanja.
"Uslikaj draga, trajaće duže." Dobacila sam joj na šta je prevrnula očima i pogledala u Tadeja.
"Kakav stav." Tiho je rekla misleći da ništa neću čuti ali sasvim suprotno. Sreća njena je što je njen partner progovorio pre mene.
"Sanja pusti to. Ja sam Daniel, a ovo je moja partnerka Sanja, mi smo iz CIA."
"E pa dragi moj Daniele to sam znala pre nego što si mi rekao. Jel ima nešto što ne znam a trebalo bi da znam?" Uz to sam uzela gutljaj kafe koja je već počela da me razbudjuje.
"Zadovoljstvo je raditi sa vama i vašim timom."
Primetila sam grešku koju je napravio. Mukica mala misli da sam tolika budala da vodim tim. Jesam ja luda ali ne baš toliko.
"Pa, ako bih rekla isto, lagala bih pa ću zadržati svoje mišljenje za sebe. O i samo da znate da ne dođe do još jedne zabune, on je glavni." Prstom sam uperila u Tadeja koji je pokušavao da ostane profesionalan i za sad mu uspeva.
"A zašto si ti ovde?" Vrlo drsko se ubacila ta Sanja u razgovor.
"Zato što sam je zamolio da bude ovde." Tadeja je konačno nešto rekao.
"Zašto ste ovde, osim što je Ada htela da nas malo nervirate?" Pitala sam ih sa osmehom koji je bio sve sem iskren.
"Pronašli smo još 2 porodice i ne možemo da uspostavimo nikakvu vezu izmedju slučajeva." David nas je upućivao dok nam je davao dva dosijea o slučaju.
Otvorila sam papire i počela da čitam sve što bi moglo da pomogne. Oni su stavljeni u isti položaj, ali osim toga ništa nije isto posebno osim kako su ubijeni. Druga porodica je ubijena metkom u glavu dok je treća porodica...pa svi su ugušeni.
"Ima jedna stvar koja ih povezuje...samo nisam sigurna jel to to." Poredjala sam slike žrtava na sto i tada je Tadeja shvatio šta pokazujem i krenuo je sa pričom.
"Majka, otac, sin i ćerka... ide sa porodicama sa tačnim brojem članova."
"Da, ali da li je imao brata ili je on brat?" David jeste ima pitanje ali trebao je znati šta je odgovor na to.
"Imao je jednog..."
"Zašto si tako sigurna?" Sanja se opet ubacila pokušavajući da me napravi glupom.
"Da je on taj brat, verovatno bi ostavio dečaka živog." Tadeja me je pretekao i dao im odgovor
"Čitaš mi misli."
"Gde je ostatak vašeg tima?" Tek kada sam završila kafu Sanja je primetila da nam većina tima hvali.
"Svi su umorni pa smo ih ostavili da spavaju još par sati, ali mi ćemo ih pozvati kasnije da bismo mogli da napravimo profil." Rekla sam i sela da odmorim bar noge ako ništa drugo.
"Čuli smo da je vaš poslednji partner ubijen." Daniel je rekao sa željom da nastavi ali ga je njegova partnerka pretekla i sve nas zatekla odgovorom.
"Oh, misliš David Janković, CIA i FBI još uvek nisu zatvorili taj slučaj."
Da pogled može ubiti Tadejev i Danielov bi je do sada ubio nekoliko puta.
"Kako to misliš? Uhvatili smo njegovog ubicu. Bila sam lično na sudjenju." Glas mi je zvučao začudjeno i besno u isto vreme.
"Znam da jeste, ali sve članove mafijaške grupe moramo da stavimo u zatvor, posebno šefa koji je jurio vašeg partnera."
Imam osećaj da mi je knedla u grlu stala u tom trenutku ali hvala Bogu da je prošla, posto sam jedva došla do daha.
"Ko je jurio Davida?" Laktove sam polako naslonila na sto pažljivo posmatrajući šta će sledeće da mi odgovori.
Daniel i Tadej gledaju u Sanju kao da su spremni da je ubiju zbog toga što je uopšte spomenula Davida.
"Pa tvoj partner je radio sa našim timom da ih uhvati, David je bio glavni među nama." Zaustavila se kada je srela Danielov pogled.
"A zašto ja nisam znala za ovo?" Gledala sam Tadeja direktno u oči čekajući koji izgovor će da smisli.
"Niko nije znao, David je morao da obeća da nikome neće reći." Pažljivo je u glavi birao reči koje sme da izgovori a koje da izbegava u širokom luku.
"Imaš sreće što sam sada smirena, ali ako saznam da si lagao ili krio još nešto, bićeš mrtav."
"Pozvaću druge da nam se polako pridruže, moramo da krenemo sa slučajem." Pokušao je da promeni temu i uspelo mu je ali sam zato ustala i uzela svoje stvari
"Pokupiću Kostu, njegov auto je još uvek na parkingu pa će mu trebati prevoz."
"Jelena!" Tadej jeste pokušao, ali sam ja već izjurila. Da sam ostala još minut, postavila bi im svima milion pitanja.
Prilično sam ljuta zbog činjenice da nisu mogli da mi kažu o ovome! Mogla bih da mu pomognem i možda bi još uvek bio živ! Da sam samo znala da radi na nečemu ovakvom, pokušala bih nešto da uradim.
"Uf!" Od sve nervoze sam šutnula gumu mog auta.
Naslonila sam se na auto rukama i uzela par dubokih udisaja.
Ako želim da se smirim i da ne ubijem nekoga, moram da izbacim ovaj bes iz sebe. Ako sam za sada kontrolisala sve svoje emocije, to ću uraditi i sada.
Znam da ne bi trebalo sve da držim u sebi, ali ako sada nešto kažem, sigurna sam da ću zažaliti, a onda ću na kraju nekoga povrediti čak i ako mi to nije bila namera.
O, Bože, koliko bih volela da budem sa njim sada... samo mi treba da me drži i onda će sve biti mnogo lakše i mnogo bolje. Morala sam da izbacim sve svoje misli i emocije jer ne mogu samo da razmišljam o stvarima iz prošlosti, pogotovo ne o onima koje mi neće učiniti ništa dobro.
Ušla sam u auto i krenula da vozim prema Kostinoj kući. Nije mi trebalo mnogo vremena da stignem tamo jer on živi prilično blizu i saobraćaj je bio prilično dobar, ali naravno pre nego što sam otišla tamo, svratila sam do jednog kafića i uzela kafu za njega.
Parkirala sam ispred njegove kuće i pokušala da ga pozovem, ali nije se javio pa sam morala da izađem iz auta i odem do ulaznih vrata.
Minut nakon što sam pokucala na vrata otvorila ih je njegova mama Nataša a ja sam se osmehnula.
"Tako mi je žao što vas uznemiravam, ali Kosta ne odgovara na moje pozive a imamo slučaj." Toplo se nasmešila i odmahnula glavom pre nego što mi je odgovorila.
"Stvarno je u redu, molim te uđi dok ga probudim."
Zajedno smo ušle u kuću, ne znam kuda ali me je vodila do negde.
"Sinoć je došao umoran, ne znam ni kako je stigao kući pošto mu kola nigde nema." Nisam razmišljala o tome koliko će se zabrinuti kada vide da nema kola a da je on došao.
"Ja sam ga dovezla sinoć, bio je prilično umoran i nisam želela da rizikuje ako mogu da ga vozim. Trebalo je da vam se javim da sam ga dovezla da ne brinete." Opet se taj njen osmeh pojavio umesto brige i bilo mi je drago da sam to postigla.
"Hvala što si ga dovela kući. Nemoj da brineš što se nisi javila, dovoljno je to da je došao bezbedan. Ja se nadam se da se sećaš mog muža Aleksandra." Baš tada smo ušetale u trpezariju gde je bio njen muž.
"Drago mi je da vas ponovo vidim gospodine."
"Molim te zovi me Aleksandar ili Aca šta god ti više odgovara. Hajde sedi pridruži mi se da se ne dosadjujem više."
Oboje smo seli za sto dok je Kostina mama je otišla u drugu sobu, ali se vratila u trenutku.
"Biće spreman brzo."
"Ne žurimo nigde."
Prošla je pored mene i sela stolicu odmah pored mene.
"Imaš li braće i sestara ili si jedinica kao naš Kosta?"
Morala sam da se nasmejem na njeno pitanje pošto je moj slučaj totalna suprotnos od Kostinog.
"Zapravo imam njih 9, 4 sestre i 5 braće."
"Opa...pa to je baš mnogo dece." Aleksandar je rekao a ja sam klimnula glavom.
"Nismo svi od istih roditelja, 2 najstarija, Toni i Rozi, su od maminog prvog muža. Zatim, treća, Sara, je od drugog oca za kojeg se moja mama nije udala. Ja i moj mlađi brat Jovan smo od maminog drugog muža. Dvoje najmlađih, Mateja i Danice, su od sadašnjeg muža, a mamin sadašnji muž je doveo troje svoje dece, Nikolu, Andjeliju i Baneta. Oni nisu moja braća i sestra po krvi, ali ih gledam kao da jesu."
„Jesu li to troje koji ti nisu rodjenj najmladji?" Nataša me je pitala a ja sam pred odgovora odmahnula glavom.
"Ne, Nikola je istih godina kao moja starija sestra Sara, Andjela je 3 godine mlađa od mene, a Bane godinu dana mlađi od Andjele. U suštini to vam ide ovako- Rozi, Toni, Sara, Nikola, ja, Jovan, Andjelija, Bane, Mateja i Danica."
Oboje su prilično šokirani dok ja objasnjavam kako to ide. A i vidi se da su pomalo i zbunjeni. A i kako ne bi, pa ja se nekad zbunim a ne oni.
Nataša koja je više shvatila je zapocela malo dublji razgovor dok nas je njen muž slušao.
"Kolika je razlika između Rozi i Danice?"
"25 godina."
"A tebe i Danice?"
"10 godina."
"Mogu li ako nije tajna da pitam koliko imaš godina?"
"Imam 26, uskoro 27 godina."
"Jesi li odavde ili?"
"Moja majka je poreklom iz Nemačke, dok je moj tata Mađar." Baš kada sam to izgovorila Kosta je utrčao u sobu.
Bio je skoro spreman, ali izgleda kao da trči maraton.
"Uspori, imamo vremena. Tadej je tek pozvao druge." Kad me je čuo podigao je pogled i prvo klimnuo glavom.
"Jutro i tebi." Bacio se na stolicu ispred mene.
"Evo, treba ti ovo." Dodala sam mu još uvek toplu kafu koju sam malopre pokupila.
"Gde je tebi kafa?" Znao je da ujutru uvek pijem kafu pa ga je ovo pomalo i zbunilo.
"Već sam imala dve kafe." Na moj odgovor je pogledao na sat.
"Kada si se probudila ti onda?"
"Tadeja me probudio pre nekoliko sati."
"Pa koliko si spavala?"
"6 sati."
"Nakon što nisi spavala 40." Videla sam zabrinut pogled njegove mame ali sam ga ipak ignorisala.
"CIA je u kancelariji, zavlače se u naše poslove, a Tadej nije mogao sam da se nosi sa 2 agenta."
"Trebalo je da me pozoveš..." Zabrinutost mu se čula u glasu ali nije bilo potrebe za tim.
"Bio si umoran i kao i drugi iz tima trebao si san."
"A tebi nije trebao?"
"Navikla sam ja na to... a osim toga moramo da ga uhvatimo jer su pronađene još 2 porodice." Kada sam spomenula žrtve podigao je pogled sa vezivanja cipela.
"Klinci?" U očima mu se video strah za odgovor koji sledi.
Njegov tata sada čita novine dok njegova mama radi nešto u kuhinji, znali su da se radi o poslu pa su nam dozvolili da razgovaramo nasamo.
"Kao i prva porodica, napravili smo profil, ali mi je potrebna tvoja i pomoć drugih..."
"Dakle, roditelji i dvoje dece?"
"Pa i da a i ne. On ide za dvoje dece, ali preciznije za sina i ćerku." Ustao je i uzeo jaknu sa stolice, izgleda da je bio spreman.
"Trebalo bi da idemo brzo." Krenuli smo ka vratima ali nas je njegova mama zaustavila.
"Evo, treba vam oboma doručak... pogotovo ako niste jeli i spavali toliko dugo."
Dodala nam je svakome po kesu sa sendvičima i sokom.
"Hvala vam puno za doručak gospođo. Želim vam prijatan dan oboma."
"I mi tebi draga."
"Vidimo se kasnine mama, ćao tata!" Pozdravio ih je oboje dok smo se kretali ka autu.