Život ili Smrt

23.glava

Nisam sigurna zašto, ali stvari idu nizbrdo i ništa više nema smisla.
Dani jesu postajali sve normalniji i obični ali počelo je da izgleda kao da se jedan te isti dan ponavlja.
Ustanem sama ili u njegovom naručju, odem na posao, odradim šta treba tamo i vratim se kući. Više nisam ni odlazila na kafe u svoj omiljeni restoran,niti sam posećivala knjižaru u koju sam jedva čekala da se vratim.
Drugi iako nisu primetili moje ponašanje su počeli da se polako oporavljaju od svega što se dešavalo u poslednje vreme.
Danica se već vratila sa Havaja, a Mateja je još uvek na akademiji kao što se i očekivalo. Odlično mu ide i ne mogu biti ponosniji na to što je uspeo da uradi ono što je hteo. Još uvek nisam pričala sa njim šta će raditi posle akademije, ali za sve ima vremena.
Stariji su prosto nastavili sa svojim normalnim životima i obavezama koje imaju, isto kao i Bane i Andjelija.
Nisam mogla reći isto to i za Jovana, postao je drugačiji i udaljeniji nego ikada pre. Ovaj nov posao mu ne prija koliko ja vidim ali i to je bolje nego da radi sa Jankom to što ta budala radi. Samo bi bezbožnik krao polomljene spomenike da bi pravio druge kao što on radi.
Sinoć se izdešavalo dosta stvari koje su dovele do groznog jutra koje imam. Ubedjena sam da ovo jutro nije moglo proći nimalo gore.
Sva moja braća i sestre trenutno traže jednu osobu koje nema nigde, a ja sam s druge strane poludela.
Šta god da pokušam da radim a da ne mislim na to mi nikako ne uspeva.
Na malom stočiću u dnevnoj sobi idalje stoji knjiga sa plavim obeleživačem.
Kako sam otvorila prvo poglavlje te knjige tako sam je i ostavila. Pokušala sam da pročitam bar nekoliko poglavlja kako bi sinoć uspela da zaspim ali ni to nije uspelo. Moj um prosto neće da saradjuje sa mnom oko toga da ako želim da pronadjem tu osobu moram biti sabrana i odmorna, što nije slučaj pošto sam sve sem toga.
Nisam ništa jela i ovo je već drugi dan, a čak iako nisam jela, povratila sam 3 puta od jutros.
Ne mogu ni kafu da pijem, probala sam malo vode, ali ništa. Ako nešto stavim u sebe, izbacim ga u sekundi, a ako ne jedem, svejedno povraćam.
Ponekad jednostavno ne mogu da se nosim sa svojim telom.
Nisam mogla ništa da uradim povodom potrage odavde sama pa sam baš zato krenula ka kancelariji gde ću imati pristup podacima koji su mi potrebniji nego ikada.
Kao i svako jutro prošla sam pored pekare u kojoj ako radi uzmem svima kafu, pa izgleda danas svima sem meni.
Žena u pekari ima zapisane sve naše porudžbine koje je u vrlo kratko vreme pripremila i spakovala kako ih ja ne bi prosula na putu do kancelarije. Nisam kao i svako jutro što je ona izgleda i primetila po mojoj ćutnji. Videlo joj se u pogledu da pokušava da ništa me kaže a i drago mi je što nije, nemam snage za bilo kakva sažaljenja.
Platila sam i pokupila kesu sa kafama a zatim se vratila nazad u auto i krenula pravo ka kancelariji.
Pošto smo juče uspeli da završimo jedan od važnijih slučajeva uspeli smo da ako danas završimo svu papirologiju dobijemo par dana slobodno. A baš to će mi i doći u prilog s obzirom da potraga neće biti nimalo laka.
Ušla sam iz lifta pravo u kancelariju gde su ostali već počeli da rade na papirologiji. Nemam nameru da im pričam šta se dogodilo, pogotovo kada imam toliko malo podataka o svemu. A i ne želim da ih mešam u nešto što je i meni nepoznato.
"Dobro jutro društvo." Sve su njihove glave su se podigle kada sam progovorila.
Nasmejali su se kada su me videli a pogotovo u trenutku kada su videli kesu u kojoj je očigledno kafa za njih. A najviše se Stefanija obradovala.
"Spasitelju moj!"
Kesa mi je u istom momentu kada je ona to rekla nestala iz ruke.
"Dobro jutro." Svi su rekli, a ja sam se nasmejala Stefaniji pokušavajući da oteram svoje brige u stranu.
Delila je kafu svima redom, i zastala je kada je primetila da nema moje ali se nije obazirala pošto se to i pre dešavalo.
"Pa dobro jutro i tebi Stefanija."
"Da, da dobro jutro, izvini, ali mi je trebala moja kafa."
Ostavila sam svoje stvari kako bih mogla da sednem i što pre završim sa svim papirima koje imam kako bih se posvetila nečemu drugom, i mnogo bitnijem.
Naravno, sedim pored Davida i on baš danas mora da primeti da nešto nije u redu.
"Šta nije u redu?" Čak i ako je šapnuo jako tiho drugi su nas pogledali licima punim brige.
"Da li se nešto dogodilo?" Stefanija koja malopre nije bila fokusirana ni na jednu stvar sem kafe je sve ostavila i okrenula svu pažnju na mene.
"Ja...ja samo..." Taj trenutak je bio previše za mene.
U glavi mi je milion stvari a pored svih njih ne mogu da smislim ni jednu da im kažem. Znam da ne mogu njih da slažem nikako ali usta mi se ne pomeraju.
"Jelena...šta se dogodilo?"
Tara je privukla stolicu mojoj i sela odmah do nje a tada sam shvatila zašto ne mogu ništa da kažem. Čim to kažem naglas postaje stvarnost, i šansa da izgubim nekog koga ne smem je stvarna.
"Ne mogu..." Jedna suza je pala i sada sva ta papirologija više nije bitna ni za jednog od njih.
Moj um je sada shvatio ono što sinoć i jutros nije smeo da prizna. Možda je gotovo, možda je kraj.
"Jelena molim te pričaj sa nama." Mihajlo me je pogledao a ja sam samo jednu reč uspela da izustim.
"Jovan."
Počelo je da boli kao nikada pre. Majku sam izgubila ali ovako nije bolelo.
Ubedjena sam da ako bi mi neko sada nož kroz srce provukao manje bi bolelo. Srce mi ili prebrzo radi ili se sprema da pukne od svega ovoga.
Imam osećaj da mi neko drži srce u rukama i stiska ga sve jače i jače.
Razmenili su poglede dok su razmišljali koje je najbolje pitanje da se postavi.
Jana i Stefanija su klekle isped mene a zatim se pogledale pre nego što je Stefanija postavila pitanje.
"Jel mu se desilo nešto?"
Pogledala sam je u oči sa suzama koje liju bez ikakve pauze.
Krenula sam da kažem nešto ali sam se zaustavila. Ne znam šta da joj kažem. Nemam odgovor na njeno pitanje. Nemam odgovor ni na jedno pitanje koje mogu da mi postave.
"Ne znam..."
Odgovor ih je i više nego zbunio pošto su zastali na momenat ds razmisle šta mislim pod tim.
Jana nije htela da čeka da se oni smisle već je bila direktna kao i uvek.
"Možemo ti pomoći samo ako nam kažeš šta se desilo sa Jovanom."
"Nema ga..."
David mi je stegnuo ruku i dodao mi flašicu sa vodom koju sam odmahom glave odbila.
"Kako misliš nema ga?"
"Da li mu je telefon crko ili?" Odmah je nakon njega i Tadej pitao.
"Ne, on..." Dok ih gledam u oči osećam kako moje postaju mutne. Trepnula sam da izbacim suze od kojih sam jedva videla a zatim posle dubokog udaha rekla šta se dešava.
"Ne javlja se na telefon, nije kod kuće i niko ne može da dođe do njega." Na licu više nema brige nego užasa od misli koje sada imaju u glavama.
Znaju baš kao i ja na koje sve načine ovo može da se završi.
"Hej jesi li nešto uradila?" Tara me je prodrmala kada prvi put nije dobila odgovor na pitanje.
"Pozvala sam policiju i svi ga traže. Znam da nešto nije kako treba, on nikada nije ignorisao moje pozive. Zna da ga zovem samo ako je jako hitno, zna da me bar pozove malo kasnije ako se ne javlja ali ovo traje od sinoć." Dok sam govorila, David je bio taj koji je brisao moje suze.
"Ne brini, imam neke ljude koji mogu pomoći da pronađem tvog brata." Rekao je i počeo da zove neke ljude dok devojke sedaju odma do mene.
"Kada ste se poslednji put čuli s njim?"
Morala sam malo da razmislim kada je taj dan bio pre nego što sam uopšte dala Jani bilo kakav odgovor.
"Pre dva dana. Razgovarali smo i sve je bilo normalno, rekao je da žuri jer ne želi da zakasni na sastanak sa..." Zastala sam i pogledala u kompjuter.
"Potražite mi ime Josif Starkov." Kako sam to rekla, Tadej me je pogledal bledog lica dok se David brzo okrenuo prema meni.
"Koje ime?!" Oboje su viknuli što me je ne samo zbunilo nego i jako zabrinulo.
"Josif Starkov, moj brat je počeo da radi za njega. Jovan se brine o njegovim psima." Primetila sam njihove uplašene izraze lica i priznajem da sam sada uplašena kao nikada.
Znaju nešto. I to nešto veliko.
"Kako ga vas dvojica znate?"
Priznajem strah me je, iako ne želim da prizam istina je. Gledala sam Davida kako dolazi i staje ispred mene kako bi kleknuo.
Vidim mu u očima da nije dobro, zbog istog tog razloga mi suze kreću ponovo. Nijedno od nas nije progovorilo neko vreme a ja sam zatvorila oči na sekund. Osetila sam kako iz oba oka klizi kapljica koja je dotakla usne a odmah za njima je krenulo još istih takvih slanih kapljica.
Čim sam čula da je rekao moje ime odmah sam ga pogledala.
"Jelena... on je jedan od najopasnijih mafijaša u gradu. On je mafijaški vođa i to onaj od kojeg svi strahuju, i to sa dobrim razlogom." Dok je govorio, osećala sam kako mi krv nestaje sa lica.
"Ne...ne ne ne! Molim te reci mi da to nije istina!"
Iako su mi ruke u njegovim počele su jako da se tresu, toliko jako da ni on nije mogao da ih zaustavi.
"Žao mi je, stvarno mi je žao... ali ako je povredio Jovicu, obećavam ti mi ćemo ga okončati."
Verujem mu ali isto tako i verujem da se ljudi ne bi plašili tog čoveka za džabe.
"Kako je završio tamo da radi?"
Primetila sam da me svi gledaju kada me je Stefanija to pitala.
Primetili su da nisam slušala ništa pre toga zato su mi i dali vremena da sklopim odgovor koji ima smisla.
"Janko...izgubio je stari posao jer je Janko hteo da Jovan radi sa njim i kada to nije uspelo i kada je Jovan shvatio šta je taj posao njemu je trebao novi. O Bože, on nije imao pojma u šta se upušta." Svaka reč koju sam izgovorio me je još više povredjivala.
Sada sve počinje da ima smisla. Zato Jovan i nije govorio o poslu toliko koliko je govorio o starom.
"Jesi li zvala druge?" Znam da pod druge Tara misli na ostatak mojih braće i sestara.
"Pozvali su me...razgovarali su sa njim o...sceni?...koju sam napravila sa svojom drugom braćom i sestrama i Jankom. Hteli su da razgovara sa mnom kako bi me smirio i razgovarali smo. Ali posle našeg razgovora rekao im je da sam sada smirena i da je sve u redu, ali posle toga niko od nas nije mogao da stupi u bilo kakav kontakt sa njim. Deca su me zvala da me pitaju gde im je tata što me je šokiralo i tada smo svu i počeli da ga zovemo, prijavili smo nestanak i celu noć ga tražili po gradu." Nijedan od njih nije progovorio jer je Boško ušao i pojurio prema meni.
"Moram da razgovaram sa tobom o nečemu." Pogled mu je bio užasan. Ne samo da se video strah nego i zabrinutost. I svega toga mi je bilo i više nego dovoljno za ceo vek.
"Šta se dogodilo?"
"Jelena... moraš da znaš da mi je tako žao što moram ovo da kažem..."
"Samo mi više reci to molim te..."
Znala sam koje otprilike će biti njegove reči ali nisam znala da li imam snage da čujem to što ima da kaže.
"Moraš da dođeš u laboratoriju da identifikuješ telo..."
Ni muva se nije čula na celom spratu. Ispustila sam Davidovu ruku iz svoje i bledo pogledala svog šefa koji nije znao niti izgleda umeo da reaguje.
"Čije tačno telo?"
Krenula sam da ustanem što bi bilo nemoguće da me David nije pridržao da ne padnem. Zatim stegnuo čvrsto moju ruku u njegovoj.
"Sumnjamo da je to tvoj mladji brat...Jovan Kesler. Ali uopšte nismo sigurni. Nemoj da se uznemiravaš oko svega ovoga jer nismo sigurni da li je to uopšte on on."
Sarkastično sam se nasmejala i prišla mu par koraka bliže.
"Da se ne uznemiravam?! Upravo si mi rekao da je moj brat možda mrtav i da leži dole u laboratoriji, i da ne treba da se uznemiravam zbog svega toga. Hvala na savetu u pokušaju, ali s poštovanjem odjebi!"
Samo sam cimnula ruku iz Davidove i bez ikakvog komentara otišla ​​do lifta da mogu da idem u laboratoriju. Svi su odmah iza mene uleteli u lift čekajući da pritisnem dugme.
Um mi je išao tako brzo da me drugi samo gledaju bez reči.
Lift kao da je silazio u usporenom snimku, sada kada mi je potrebno da sidjem odmah ono neće.
Kada su se vrata lifta otvorila najmanje ja sam se provukla i bez imalo oklevanja sam ušla u sobu.
Jedina osoba koja je bila tu je jedna žena koja nakon što je videla moje lice se tužno nasmejala pokušavajući da i ona ne zaplače.
Iza nje su stajala 3 stola i na svakom je telo koje je pokriveno belim čaršavom. Isto kao da su prekriveni snegom.
"Koji?"
Nisam morala ništa više da joj kažem pošto je već unapred znala šta ću da pitqm.
"Ovaj." Prstom je uperila na sto u sredini.
Polako kao da hodam po staklu sam prišla tom stolu i rukom prešla preko ivice čaršava.
"Bože molim te... samo ne on..." Sama sebe sam jedva čula kada sam to izgovorila. Samo što naglas nisam završila celu misao.
Žena me je pažljivo pogledala čekajući da joj dam bilo koji znak da može da otkrije lice i pokaže mi osobu ispred mene.
Uzela sam par dubokih udaha pokušavajući da se smirim na bilo koji način. Kada sam bila sigurna da sam bar na trenutak sabrana odlučila sam da klimnem glavom.
Podigla je pokrivač pokazivajući mi lice nekog nepoznatog čoveka.
"O Bože!"
Bez ijedne progovorene reči više ja sam samo pala na kolena i kleknula ispred stola na kom leži taj čovek.
"Hvala ti Bože...hvala ti..."
Čim su ostali shvatili da Jovan nije taj koji leži na tom stolu dotrčali su do mene i čučnuli oko mene.
Ispustila sam dah koji sam zadržavala mnogo više nego što sam nameravala.
"Nije on...to nije moj Jovica..."
David me je uhvatio za obe ruke i pomogao da ustanem.
Privukao me je sebi sa suzama u očima, ali nisu suze jedino što se tu našlo. Bilo je i nečega što mi sada najviše treba. Bilo je nade.
Jedino ime koje imam za sada je Josif Starkov. Jedina osoba koja je imala sredstvo i razlog da uradi ovako nešto bilo kome.
E pa ako jeste to on, prevario se više nego što misli. Možda ima toliko ljudi koji strahuju od njega i svega što im on može uraditi ali ja nisam jedna od njih. Niti sam niti ću ikada to i biti.
Pored svih stvari na ovom svetu koje mogu povrediti osobu i uplašiti je postoji samo jedna jedina stvar koje se ja plašim, a to zasigurno nije on.
Samo Boga i ničega više se ne plašim.