DEAD INSIDE

PROLOG

* Ovu priču sam pisala kao jako mlada i užasan je stil, ima milion pravopisnih grešaka u svakom poglavlju. Jedini razlog zašto nije u "draft-u" je taj što sam jako vezana za nju i ima snažnu poruku te se nadam da ću se jednog dana vratiti i ispraviti kako stil tako i greške. *

Gledam kako graciozno krv klizi niz oštre ivice, kao kad se kap vode sliva niz tvoje vrelo telo. Posmatram kako poput nežne srne odlazi svojim putem, putem bez povratka. Pitam se još koliko puta ću morati ovo uraditi da bih napokon postigla svoj cilj, napustiti ovaj svet, napustiti život, otići na takozvano bolje mesto, na mesto koje me neće osuđivati, vikati za mnom, ubijati svaki delić moje duše, slamati moje srce na sve sitnije komdiće. Pitam se šta me čeka na „onom" svetu. Sigurno je bolje nego ovde. Sigurno nema ljudi koji prate svaki tvoj pokret poput predatora željnog hrane. Da li ljude uopšte zanima kako se oseća plen u tom slučaju? Jesu li se ikad zapitali koliko boli kad prolazim gradom i čujem iste rečenice? Kada se svakog trenutka javlja bol prouzrokovana njihovim rečima, bol koja je svakog trenutka sve jača i jača, teža i teža za podneti. Možda moj život nema više smisla, možda svaka prolivena kap krvi nije uzaludna, zadovoljstvo koje osećam ne bih menjala ni za šta, osim možda za smrt, jer me jedino ona može izvući iz košmara koji nastaje kada se probudim. Jedan rez tu, jedan rez tamo, više ništa nije bitno. Navikla sam na taj osećaj, osećaj kada ti se žilet zarije u kožu, osećaj koji izbije svu negativnu energiju iz tebe, osećaj koji ti pruža neku čudnu magiju. Tama, usamljenost i krv je postala moja svakodnevnica. Želela sam vrištati „Pomozite mi!", ali ne, ni jedna jedina reč nije napustila moje usne. Plakala sam, svakog minuta val novih, vrelih suza napuštalo je moje lice, a onda, onda sam pronašla lek, lek u samopovređivanju. Više nema suza, nema vike, nema osećaja krivice, sve to nestaje sa novim rezom. Od nekada svetlih, plavih očiju, ostalo je boja poput kišnog, sivog jesenjeg dana. Prošlost, nekima je puna srećnih ispisanih trenutaka, puna čežnji, snova, nadanja, smeha, pozitivnih osećanja. A meni? Svaki delić moje prošlosti, svaka stranica moje knjige sećanja sadrži bol, mrak, praznoću. Poput zalutale duše u ponoru tame tražim izlaz, pomoć, lek, nemam nikog a potreban mi je neko. Da li previše tražim? Da li je istina da mi više nikad ništa neće izazvati osmeh na lice, da li se ja još uvek sećam kako osmeh izgleda? Svačiji život je kao roman, samo pisac kroji svoju sudbinu, ali i pisci nekad greše, naiđu na prepreke, srušene snove i sumanuta nadanja? Moj život je jedan tužan roman, poput igre bez granice, on teče i teče iako ja želim da stane, da se ugasi poput poslednje sveće na rođendanskoj torti, pre no što zamislimo želju iako znamo da ta želja nikada neće biti ispunjena, nikada neće postati realnost jer od snova se ne živi. Postoji samo svet, svet u kome samo tonemo sve više i više, jer nije svet loš, ljudi su, tu pouku sam naučila iz svog primera, primera koji ostavlja poseledice, ožiljke.

A/N

Ovo je samo prolog, čisto da imate neku predstavu o čemu je reč u priči...
Ova priča je realnost mnogih ljudi i inspirisana sam devojkom koja je oduzela sebi život, možda ste čuli za nju, njeno ime je Amanda Todd.

Ly <3

J.xx