DEAD INSIDE

Drugo poglavlje - Tišina

~ Sadašnjost ~

 "Andrea, kako si danas?" - smeđokosa žena me je ljubazno upitala. Šta da joj kažem, kako sam? A kako mogu biti. Da li će biti dovoljan odgovor isto? Osećam se isto, niti gore niti bolje, osećam se prazno. Tog dana moje srce je puklo, nestalo, slomilo se u milion komadića. To vam je kao staklo. Polomi se u toliko delova da, iako ih zalepiš, opet nije isto, nikad više nije isto. Najgore od svega je što mi pokupimo krupne delove, vidljive, ali gori su oni mali, sitni, slabo vidljivi. Niko se nije spotakao o stenu, već o kamen. Tako je i sa ljudskim srcem. Oni mali delići koji nisu zalepljeni, lete svuda, odlaze, vi nikad nećete biti celi, koliko god se trudili ili ulagali u život, više nikad neće postojati isti osećaj. Ne mogu IH mrzeti, jer mržnja je opet osećanje, a ja prema njima ne osećam baš ništa, samo gađenje. Svojim očima sam gledala kako sve propada, kako moj život propada, kako me, ljudi koje sam volela, sada mrze iz dna duše i to za stvari koje jednostavno nisu moja krivica. Znate li onaj osećaj kada vaš stub oslonac polako počinje da se ruši. Kako se raspada, gubi u senci laži i prevara? Moj stub se srušio, srušio zbog zla.

~ Tišina ~

Uh, nadam se da ću uspeti stići Sierru, moj brat je nekad takav davež da bih ga najradije ubila. Mislim zaista, koliki idiot može biti da mi to uradi? Nemam nameru da ga poslušam, danas ću se zabaviti pa nek mi to bude poslednje. Uzimam telefon iz džepa u nameri da pozovem Sierru. Ogroman osmeh nastaje na mom licu kad pročitam ime kojim sam je nazvala "Piggy". Okrećem njen broj i čekam par trenutaka da se javi, nekad joj je zaista potrebno sat vremena da se javi i to me zaista nervira. Nakon dobrih 6 puta zvonjave, napokon se javila.

"Sanjam li?" - upitala sam je preko telefona

"Daj Dea, znaš da mi nije dobar zvuk, definitivno moram promeniti telefon." - nasmejale smo se obe te sam nakon par trenutaka nastavila

"Inače, gde si ti?"

"Ma evo me blizu Starbucks-a, što?" - odgovorila mi je. Aleluja, nisam daleko

"Čekaj me tu, brzo stižem." - veselo sam joj odgovorila i ubrzala korak

"Zar nisi rek..." - nisam joj dopustila da završi rečenicu

"Čekaj me, rekoh ti." - ponovila sam joj i poklopila. Super, tu sam za nekih 10 minuta, kako je stigla tako brzo tamo? Kao da je bitno. Pogledala sam u nebo, bilo je čudno, drugačije nego obično. Vreme se potpuno promenilo. Jutros je bilo sunčano, a sada, sada je sivo poput najtamnijeg jesenjeg dana, poput izbledelih crnih tragova ispisane olovke. Izgleda da će kiša. Imam neki čudan osećaj u stomaku, kao..kao da će se nešto loše desiti, kao nešto što će ostaviti otisak do kraja mog života, mislim da ludim. Protresla sam glavu u nameri da sklonim ove potpuno glupe misli, zaista ne znam ni odakle su se stvorile. Nabacila sam svoj osmeh, svoj zaštitan znak i brzim koracima sam se uputila ka svojoj najboljoj prijateljici.

Nakon par minuta našla sam se ispred dobro poznate lokacije. Tamo me je dočekala nasmejana smeđokosa devojka. Došla sam do nje i zagrlila je.

"Idemo unutra?" - upitala me je

"Naravno." - nasmejala sam se i ubrzo smo ušle unutra. Naručile smo piće i odmah krenule da tračarimo, tipnično, zar ne? Pričale smo o stalnim stvarima, momci, moda, momci, moda, jesam spomenula momke i modu?

"Jesi ti videla onog novog lika?" - uzbuđeno me je upitala na šta sam aj skupila obrve, o čemu ona priča?

"Koji novi lik?" - zbunjeno sam joj odgovorila

"Dobro kako nisi videla novog lika sa prelepim plavim očima?" - njen ton je zvučao tako osuđujuće. Plave oči? Sad sam zaintrigirana. Privukla sam stolicu bliže njoj kao da krijemo ogromnu tajnu.