DEAD INSIDE

Devetnaesto poglavlje -Možda spava (Pretposlednji nastavak)

(...)

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima iznad svakog zla.
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

- Vladislav Petković Dis

Voleti znači uništiti, a biti voljen znači biti uništen – Kasandra Kler

Ljubav ima oštre zube i ljubavne rane nikada ne zarastu – Stiven King

~Sadašnjost~

Ulazim u kancelariju spremna da se suočim sa svojim demonima. Demonima koji su me proganjali toliko dugo, a koji me nikada neće u potpunosti napustiti. Stvar je u tome kako naučiti živeti sa tim. Živeti znajući da ćeš se nekim noćima buditi u suzama i znoju. Znajući da će doći trenutak kada nećeš znati gde se nalaziš i pasti u očaj. Pa čak i ono najgore, znajući da će doći dan kada bi uradila sve samo da bol prestane, apsolutno sve. E onda će taj momenat večnosti odlučiti ko si i ko ćeš biti.

'Ana.' – pozdravila me je na šta sam joj ja uzvratila slabašnim osmehom, sela i krenula sa pričom o mom trenutku.

~Možda spava~

Nemam snage ni da ga pogledam. Suze su mi ispunile oči, teško dišem a telo mi je malaksalo. Kako sam mogla biti tako glupa? Nekada sam smatrala da imam velike mogućnosti, blistavu budućnost, ali ko sam zapravo ja? Glupa, glupa devojčica koja veruje ljudima. To je najveća greška, verovati nekome, to je kao da si prepustio svoj život nekome drugom, a on već u svojoj ruci drži pištolj sa svim što može da te uništi. Na kraju je njegov izbor hoće li to učiniti, ali ti si već odradio svoj deo posla, verovao si.

'Ana, mogu da objasnim...' – čujem njegov glas tamo negde u daljinu, u nekom drugom svetu, daleko od mene.

'Ana, da li si dobro?' – A čujem i drugi glas, drugačiji, ali takođe mučni u ovom trenutku. Trenutno želim samo da odem negde gde ću moći živeti. U nekom savršenom svetu gde nema patnje, gde je sve onako kako odgovara mom senzibilitetu. Ali život nije med i mleko, život je okrut a ja sam ga, po drugi put iskusuila baš onakvim kakav jeste.

Okrećem se polako ka njemu i gledam ga direktno u oči snagom kakvu nisam verovala da posedujem. Pokušava nešto da kaže, ali istog trenutka zatvara oči. Podižem levu ruku i povlačim rukav dok me on zbunjeno gleda očiju, nikada nećete poverovati, punim suza. Podižem ruku i stavljam je u visini njegovih očiju da bi je jasno mogao videti.

'Vidiš ovo?' – tiho ga pitam misleći na jedan od mnogobrojnih ožiljaka. On me samo tužno posmatra na način na koji govori da mu je zaista žao, ali, kako bih ja to mogla znati? Pretvarao se on dovoljno i pre.

'Vidiš li ovo?' – ponavljam, ovog puta malo jače. Ćuti, a meni ponestaje strpljenja.

'VIDIŠ LI OVO?' – sada već vičem, ali on samo sklanja pogled dok mu suze liju niz lice. Ne čekam odgovor – 'OVO SI TI NAPRAVIO!' – stišavam glas pokušavajući da se priberem. Zatvaram oči i prikupljam snagu da mu se potpuno suprostavim. Otvaram oči i pogledam ga ledenim pogledom na šta je on malo ustuknuo.

'Da li si srećan?' – upitam jedva se suzdržavajući. Oko mene je mrtva tišina, svi natremice gledaju, strahujući da progovore. Jesam li spomenula da su se u međuvremenu pojavili još ljudi?