DEAD INSIDE

Treće poglavlje - Raspad sistema

~ Sadašnjost ~

„ Drago mi je što te ponovo vidim, Dea". Ljupki, nežni, ženski glas izgovara moje ime poput radoznalog, jesenjeg jutra. Šta odgovoriti? Šta pitati, reći? Kako izreći ono što osećam, odnosno ne osećam? Mnogi ljudi ne razumeju neke stvari, ne razumeju život. Zapamtila sam dobro poznati citat iz jednog od mojih omiljenih filmova,  „U životu, nije bitno koliko jak udarac možeš zadati, stvar je u tome koliko jak udarac možeš primiti i nastaviti se kretati dalje, koliko možeš izdržati i nastaviti napred ." Ali, uvek postoji ono "ali"? Šta se desi kada padneš? Kada nastupi orkanski jak udarac koji te nokautira. Šta se dogodi kada te ta udarac natera da više nikad ne ustaneš, samo oboriš glavu, zatvoriš oči, ležiš u dva ujutru i želiš da si mrtav? I najmanja greškica može skupo da nas košta. Može nas koštati života. Zapravo, pitanje je trenutka, odluke, nije pitnaje greške. Pobednik je onaj koji donese pravu odluku u trenutku, to pokazuje njegovu zrelost i način borbe. Protivnika, koji je puno puta jači od tebe, ne možeš dobiti snagom ili brzinom, moraš ga dobiti umom. Moraš pronaći način kako da izbegneš udarce i u trenutku kada najmanje očekuje, da ga pogodiš u srce. Sve je individualno, sve je do tebe, ne do njega, ako se boriš uspećeš, ali pak, ako sebi zacrtaš cilj da si slab i da ne možeš uraditi ništa, izgubićeš, izgubićeš i od slabijih protivnika, ne samo od ovog protivnika. Pitanje je borbe, bori se i pobedićeš, koristi pamet i snalažljivost i uspećeš, uči na mojim greškama. Zašto? Zato što budala uči na svojim a pametan čovek na tuđim greškama.

~ Raspad sistema ~

" pustite me, molim vas"

"upomoć"

"pomozite mi!"

"ima li nekog, molim vas pomozite, molim vaas!"

"umukni glupačo, lepo nam je"

"molim vas me pustite, daću vam sve što poželite, samo me pustite"

"NEEEEEEEEEE"

Brzo se, preplašeno budim iz košmara, košmara koji predstavlja moju realnost. Sećanja na prošlu noć me ubijaju, a znojavo telo samo pokazuje bol i strah u mojoj unutrašnjosti. Polako otvaram svoje umorne, izmučene očne kapke. Konačno mogu videti sobu koju je prošle noći obasjavala samo mesečina, mesečina koje ću se plašiti do kraja svog jadnog života. Trošna, tamna soba u koju jedva da se probijaju sunčevi zraci kroz zatvorene, polomljene roletne. Odeća razbacana po podu i ja, koja sedim u centru sobe u kojoj je sinoć odlučen moj život. Sedim bez odeće, obeščašćena, usamljena, uplašena i slomljena. Novi val suza nadolazi i ne mogu ih zaustaviti, samo sećanje na prošlu noć me izluđuje, ubija, raznosi sve deliće mog srca poput vetra, u nedogled. Sinoć sam izgubila nevinost na najbrutalniji mogući način. Borila sam se, pokušala suprostaviti, ali šta imam od toga? Brutalnost koji su ti prokletnici imali, osećam ih, osećam svaki njihov dodir na mom telu. Počinjem da grebem svoju kožu, želeći da očistim njihove ruke, poljubce, ali čemu sve? Čemu kada sam već iskorišćena i odbačena kao pseto, kao najobičnija krpa, komad odeće koji nikad nikome nije značio. Zar još uvek postoje takvi ljudi, ljudi kao oni koji su sinoć uništili sve moje snove i nadanja, želje i ciljeve, uništili su sve, uništilu se mene samu, zar je ikoga briga za to? Još par minuta ostajem da ležim na hladnom podu uništene sobe nakon što ustajem i teškim pokretima navlačim odeću na sebe, roditelji se sigurno brinu, ali šta mogu uraditi kad ni sama u ovom trenutku ne znam gde se nalazim. Podižem telefon sa poda i zovem jedini broj koji mi je u tom trenutku mogao pasti na pamet. Nakon par trenutka čekanja, čujem muški glas sa druge strane slušalice

"Dea?" - zbunjeno me je upitao

"Cam, možeš li doći po mene?" - drhtavim glasom sam ga upitala, odmah sam krenula na stvar jer, nemam snage ni a šta drugo

"ovaj..da...narvno, gde si?" - upitao me je

"ne znam" - kratko sam mu odgovorila, jer stvarno nisam znala

"naćiću te preko tragača, ostavi upaljen telefon." - užurbano mi je rekao, verovatno jer je već krenuo da me pronađe

"u redu" - spustila sam slušalicu i krenula ka izlazu. Čim sam izašla, vreli zraci sunca tražili su put do mog lica. Stisnula sam oči i trepnula par puta jer sam tako dugo bila u tami. Sela sam na trotoar i malo razgledala ulicu, pusto je, nema nikoga. Pognula sam glavu te su mi vlasi kose otišli svako u svoju stranu. Pitam se, zašto me nisu ubili? Ionako me niko nikad ovde ne bi našao, mnogo bi bilo bolje da su me ubili, barem ne bih bila svesna šta mi se dogodilo, barem ne bih živela sa ovolikom boli, barem bih bila mrtva. Čujem sirenu automobila ali se ne usuđujem dignuti pogled. Već nakon nekoliko trenutaka osetila sam snažan muški zagrljaj i zabrinuti glas koji me je ispitivao milion pitanja, ali nisam bila svesna ni jednog, nisam bila svesna ničega oko mene. Poznati miris se uvukao u moje nosnice. Jecala sam i plakala, nije me mogao zaustaviti, mislim da je to i sam shvatio čim me je na kraju ostavio na miru.

Prolazimo dobro poznatim ulicama ali ne čuje se ni jedan jedini zvuk osim zvuka motora u automobilu. On se ne usuđuje ništa da pita dok se ja ne usuđem ništa da mu odgovorim. A šta i da mu kažem? Kako su me sinoć silovali, kako sam izgubila ono što je mojoj porodici važnije više od bilo čega, izgubila sam čast. Novi val suza nadolazi i jednostavno ih ne mogu zaustaviti. Okrećem se ka prozoru i posmatram sve te nasmejane i srećne ljude, porodicu, nemaju ni najmanju predstavu šta se sve dešava u ovom trenutku unutar mene, mrtva sam iznutra. Uskoro smo se zaustavili ispred kuće u koju sam odrasla, kuće u kojoj će se od ovog trenutka sve promeniti, kuće koja će za mene postati pakao.

~ Sadašnjost ~

"...znate, od tog trenutka sve je postalo drugačije. Više me nisu posmatrala istim očima, nisu me voleli istim srcem, da li su uopšte i imali srce? Jedno znam, od tog trenutka, ja ga više nisam imala, za mene je od tog trenutka sve bilo završeno, moj život je uništen."

A/N

Znam, znam da je kratko i jako mi je žao, ali sutra je Vaskrs i moram pomagati mami, ali znam da nisam pisala nastavak par dana pa sam želela nešto da objavim. Nastavak sutra, ali možda i večeras, nisam sigurna.

Čitajte, ostavite vote i mišljenje o nastavku/priči, sigurna sam da i sami znate koliko to znači piscima <3

J xx