DEAD INSIDE

Deseto poglavlje - Demoni

~ Sadašnjost ~

'Šta za tebe predstavlja strah?' – pogledom prikovanim za moj, Rose je otpočela današnje ispitivanje

'Strah? Strah je nešto neopisivo, mračno. Toliko je moćan da može da uništi svaki tvoj postupak, svaku tvoju misao. Opet, sa druge strane, strah čini sastavni deo čovekovog života. Jer, ako se ne plašimo ničega, ne živimo na pravi način.' – izdahnula sam

'Kako to misliš?' – upitala me je

'Jednostavno je, strah je osećaj. Kada se uplašiš, shvatiš da si još uvek čovek, shvatiš da u tebi još uvek postoji nešto za šta se treba boriti, nešto za šta treba otključati druge osećaje, kao početak, nešto prvo što doživiš.'

'Da li si se ti tog trenutka osećala strah?'

'Kao što sam već rekla, strah je osećaj, ali moje telo je bilo ispunjeno previše drugim osećanjima da bi osetilo strah. Rekla bih da sam bila prazna jer me ništa nije doticalo, ali lagala bih. Želela sam da me boli, fizički, to je očaj, znači osećala sam, bila sam čovek, ali samo se postavljalo pitanje još koliko dugo...'

~ Demoni ~

'Koj kurac?'

Telo mi zadrhti. Nesigurno okrećem glavu u pravcu odakle je došao glas. Ugledam poznatu kovrdžavu kosu i uradim prvo što mi padne na pamet, uzimam prvu majicu i stavim je preko ruke, prekasno.

'Već sam te jebeno video!' – brzo dotrčava do mene i uzima mi ruku. Zabrinuto gleda u krv koja se velikom brzinom sliva niz moju kožu te vadi telefon iz džepa.

'Nemoj.' – tiho sam rekla dok je on čvrsto držao moj dlan kako bi zaustavio krvarenje

'Molim?' – u glasu su se mogla čuti razna osećanja, od besa i ljutnje, preko iznerviranosti i razočaranja pa sve do tuge i zabrinutosti

'Nemoj nikog zvati.' – još tiše sam odgovorila

'Jesi li luda?! Pogledaj se!' – čvrsto sam zatvorila oči zbog siline njegovog glasa

'Sve je površinski, nije mi ništa.' – okrenula sam glavu u stranu. Par trenutaka je ćutao a nakon toga me je uhvatao za bradu i okrenuo ka sebi kako bih gledala u njega

'Šta pokušavaš? Da se ubiješ?' – toliko me je jako stiskao da mi je trebalo vremena da se koncentrišem

'Da pokušavam da se ubijem, ne misliš da bih već sad bila na podu?' – pogledala sam ga direktno u oči, videla sam nešto čudno u njima, ali ne umem da opišem šta je to

'Ne razumem te.' – odmahnuo je glavom

'Ni ne očekujem da razumeš, retke su osobe koje mogu.' – istrgla sam ruku i lice te sam se zaputila ka kupatilu, ali je on odmah ustao za mnom

'Gde si krenula?' – uplašeno mi je odgovorio

'Da isperem sve ovo.' – jednostavno sam rekla i pustila ledenu vodu te videla kako polako prelazi u crvenu boju. Očekivala sam da će otići, ali nije

'Moraš kod lekara.' – odjednom je rekao

'Ne. I pre sam pa...' – zaustavila sam se, nisam želela da zna. Pogledala sam njegov izraz u ogledalu, greška

'Ovo nije prvi put?' – šokirano me je pogledao. Umorno sam se okrenula ka njemu kad sam bila sigurna da krv prestaje da teči

'Možeš li izaći?'

'Naravno da ne. Ponavljam, ovo nije prvi put?' – pomalo iziritirano me je upitao

'NE NIJE, SREĆAN?!' – viknula sam tolikom jačinom da sam i samu sebe iznenadila da je uopšte imam

'Moraš psihologu.' – jednostavno je rekao, kao da to nije ništa

'Ne mešaj se.' – pokušala sam da prođem pored njega ali me je uhvatio za zglobove i vratio nazad, pritom me pribivši uza zid

'Mešaću se.' – a onda, onda je sve počelo

Osećam njegove ruke po sebi, čujem glasove, ali kao da ih ni ne čujem, kao da sam samo fizički prisutna tamo, a bolje da nisam. Dodiruje me, dodiruje moju kosu, telo, kožu, odvratno je, osećam se tako prljavo. Smeje se. Osećam mučninu, svakog trenutka ću povratiti. Ne mogu da podnesem dodir, užasan je, posesivan, odvratan. Stidim se. Dodiruje sve ono što niko nije ni video. Ljubi me. Usne su tako grube, tako odvratne, želim da ih nema, želim da se skloni od mene. Plačem.

'PUSTI ME! NE DODIRUJ ME! BEŽI!' – nisam svesna šta pričam, nisam svesna gde sam, samo su mi te slike u glavi, ne želim da me dodiruje, a sad osećam to

'Dea? Šta ti je? To sam ja, Harry, Dea?!' – čujem neki glas, ali ne odgovaram ništa, ne mogu, previše bole sećanja

Osećam bol u donjem delu tela i njegove usne na mom vratu. Nisam svesna šta radi. Evo ponovo, još jači pokret, kao da se u meni sve ruši. Tako nasilan, grub, tako me boli, ne želim da me boli. Plačem.

'MOLIM TE ME PUSTI, NEMOJ TO DA MI RADIŠ, BOLI ME, BOLI!' – nastavljam da vrištim, osećam dve ruke oko mene koje žele da me unište, ali misli su tako jake, kao da rade protiv mene.

Bol je nestala, ali očajanje je tu. Smeh je tu. Osećam nečije telo pored sebe, ali sam previše slaba da shvatim o kome se radi. Prljava sam. Plačem.

~ Sadašnjost ~

'Misliš da ti je tog trenutka pomoglo to što je on tu? Barem da se osećaš da imaš još nekog pored sebe?'

'Ne znam. Zbog toga su i došla sva ta sećanja, možda ne bi bilo toliko bolno da me jednostavno nikada nije videlo.'

'Kako si se osećala kada si shvatila da i on zna tvoju tajnu?'

'Kako mogu da se osećam?'

'To ti trebaš meni da kažeš.'

'Tog trenutka se pojavio famozni strah.'

'Strah da će reći nekome? Da te odvede kod psihologa? Strah od sramote i linčovanja?' – naprajala je na šta sam je ja tužno pogledala

'Strah da se više neću moći rezati.'

A/N

Etoooo gaa
Malo je kraći, ali postavljaću ih češće
Ostavite Vote i Com
Čitajte Born To Die
Lya<3
J.xx

5