DEAD INSIDE

Petnaesto poglavlje - Zajedno sami

~ Sadašnjost ~

'O čemu razmišljaš?' - Rose me je upitala, zamišljeno sam je pogledala.

'O čekanju.' - jednostavno sam rekla na šta mi je ona dala zbunjeni pogled.

'O čekanju?'

'Da. O tome kako čitavog života nešto čekamo. Čekamo izlazak sunca, čekamo veče, čekamo petak, čekamo početak škole, čekamo raspust, čekamo diplomiranje, čekamo dan venčanja, čekamo smrt. Mi zapravo ništa drugo ni ne radimo u životu osim čekanja, trebalo bi da, na pitanje šta radimo, da odgovorimo da nešto čekamo, jer to je poenta, ne misliš tako?' - pogledala sam je direktno u oči, sa takvom odlučnošću koju nikada pre nisam kod sebe primetila

'Da, verovatno si u pravu, ali možda je život upravo onaj delić radnje koji se dešava dok čekamo.' - odgovorila je

'Misliš li da postoji nešto nakon ovog života?' - malo sam skrenula sa teme

'Misliš li ti?' - uzvratila mi je pitanjem

'Ne verujem u one priče o raju i paklu, ali da, definitvno sam sigurna da postoji nešto nakon ovog. Ne deluje mi moguće da je ovo jedino što dobijemo. Šta se dešava nakon smrti? Praznina? Doveka? To nema smisla.' - slegnula sam ramenima

'Život nema smisla..' - Rose je odsutno rekla

'Da, verovatno si u pravu.'

~ Zajedno sami ~

'Harry gde me vodiš?' - ne znam ni ja koji put sam ga upitala ovo pitanje od kad me je odveo od kuće, nije mi odgovorio, naravno.

Iznervirano sam izdahnula i pogledala kroz prozor. Već pola sata se vozimo u kolima, u tišini, nisam čak ni sigurna da smo još uvek u gradu. Ne razumem zašto je uopšte toliko ljut oko onoga, pa to je moj život, šta se to njega tiče?

'Hoćeš li mi konačno odgovoriti?' - nastavila sam da budem uporna, što je izgleda upalilo jer je bespomoćno izdahnuo i odgovorio mi, ne skidajući pogled sa puta

'Idemo kod mene.' - kratko je rekao

'Prvo, tvoja kuća nije u ovom smeru, drugo, zašto bih ja dođavola išla kod tebe?' - besno, ali pomalo i uplašeno zbog njegove reakcije, sam ga upitala

'Pod broj jedan, nisam rekao da idemo u kući mojih roditelja, nego kod mene, van grada, a drugo, zato što ne želim da ideš u prokleti internat, a i neko mora da vodi računa da ne bi ponovo pokušala da se povrediš.' - objasnio je smireno, previše ako mene pitate

'I ti si odlučio da izigravaš Majku Terezu?' - omaklo mi se. Po prvi put od početka vožnje je sklonio pogled sa puta i prebacio ga na mene. Izgledao je jako iznervirano. Malo me je uplašila ovakva reakcija pa sam skrenula pogled i ostala u tišini, rešena da se pomirim sa činjenicom da ću ostati sa njim, pa valjda je to bolje od internata, valjda.

~

Nakon još 10-ak minuta vožnje, konačno smo se parkirali. Izašla sam iz automobila i pogledala malo unaokolo. Da, definitivno smo bili na obodu grada. Bilo je to tiho naselje, sa ne puno kuća, ali mislim da sam videla jednu prodavnicu na, možda pet minuta hodanja odavde dok smo se vozili. Već je bio pao mrak pa nisam mnogo toga videla, ali ono što jesam, pa izgleda mi lepo. Osetila sam kako me Harry uzima za ruku i vodi ka ulazu kuće gde smo parkirali auto. Čini se da je to bila obična kuća od sva sprata sa prizemljem i podrumom. Mislim da je maslinasto zelene boje, ali nisam sigurna. Otvorio je vrata i ušao unutra, povlačeći mene za njim.

'Ovaj Harry, zašto su ti vrata otključana?' - zbunjeno sam ga upitala ali on je još uvek ćutao.
Izdahnula pomirena sa činjenicom da mi nikada ništa neće reći. Nekoliko trenutaka kasnije, ušli smo u nešto što se činilo dnevnom sobom. Bila je velika, zelenih zidova (Šta je sa njim i zelenom bojom?), sa ogromnim led televizorom i ostalim nameštajem bele boje, oh da, zaboravila sam da spomenem da ima zelene jastuke na ugaonoj garnituri. Onda mi je pogled stao na poznatu visoku plavušu.