DEAD INSIDE

Osamnaesto poglavlje - Početak istine o onoj noći

A/N
SREĆAAAAAAN MI ROĐENDAAN
Kao što sam i obećala da ću postaviti nastavak na moj rođendan, to sam i ispunila...Ima još dva nastavka do kraja, kao što već duže vreme pričam, priča će imati tačno 20 nastavka zato što ovo nije fanfiction, ovo je realnost koja može da se dogodi bilo kome od nas...

-

Ljubav je kao groznica koja nastaje i nestaje, protiv bilo čije volje – Stendal

Svako od nas nosi u sebi i raj i pakao – Oskar Vajld

Kad prestaneš da se boriš, znači da si mrtav – Gijom Muso

~Sadašnjost~

'O čemu ćeš mi govoriti danas, Andrea?' – Rose me je pogledala onim njenim prepoznatljivim, toplim osmehom kad sam ušla u njenu kancelariju. Zapravo, pre bi se reklo da je to soba. Sela sam na krevet nasuprot njoj i uzdahnula, pripremajući se za današnju priču.

'O danu kada se srušilo i ono malo što je u meni ostalo.'

~Početak istine o onoj noći~

'Dei, jesi li spremna?' – Harry je stojao na vratima bolničke sobe. Podigla sam pogled i nasmejala sam se. Mislim da bi bio manje šokiran kada bi mu džinovska patka pala na glavu, ali je očigledno odlučio da ignoriše to.

'Jesam, već 15 minuta, ali tebe nije bilo pa..' – ostavila sam reči da vise u vazduhu. Došao je do mene i uzeo me za ruku.

'Jesi li gladna?' – Značajno me je pogledao.

'Harry..' – spustila sam pogled.

'Andrea.' – osetila sam naredbu u njegovom glasu. Ozbiljan ton mi je stavio do znanja da je bolje da se ne igram.

'Ali samo salatu, zaista, nemoj me mučiti..' – tiho sam rekla. Čula sam kako je uzdahnuo i promrmljao jedno „dobro", očigledno je bio pomiren sa činjenicom da neću jesti ništa drugo, pa barem da uzme nešto.

Ljudi ne shvataju. Ne možeš samo reči 'biće sve u redu' da bi zapravo bilo u redu. Ako na silu nateraš nekog da jede, ne znači da si uradio dobru stvar pošto će to verovatno kasnije i izbaciti iz organizma. Jednostavno se radi o meni, meni kao pojedincu i osobu koja donosi odluke sama za sebe. Ne može ništa silom, samo da se umre.

Izašli smo iz bolnice držeći se za ruke. Harry je odlučio da prošetamo do restorana i ja sam se složila. Mogla sam primetiti kako se par osoba okrenulo za mnom. Očigledno je zašto, izgledam užasno. Upravo sam izašla iz bolnice, nemam trunke šminke na sebi, podočnjaci su mi do poda i premršava sam. Da, svesna sam koliko sam smršala u poslednje vreme. Nisam od onih osoba koje ne znaju šta rade. Nisam kao one manekenke koje se izgladnjuju samo da bi bile mršavije, ja jednostavno ne mogu da jedem. Čim pomirišem hranu, dođe mi da se ispovraćam, organizam mi se navikao na manje hrane i to je to, ne mogu da se borim protiv toga. Jedva imam snage da ujutru ustanem iz kreveta a ne..

Iz misli me je prekinuo Harry koji nas je upravo uveo u neki restoran, nije mi baš poznat. Na moje iznenađenje, tu su bile i Sam i Sierra kao i Cam i Mark. Zbunjeno sam ih pogledala a Harry nas je doveo do njihovog stola.

Sam i Sierra su me zagrlile i rekle kako sam im nedostajala dok su se Harry, Cam i Mark onako muški pozdravili. Seli smo za sto i poručili hranu. Žena koja nas je uslužila bila je nekih srednjih godina, ali nemojte da vas to zavarava. Visoka, uredna punđa i telo za poželeti. Dala mi je neki tužni pogled kad sam naručila samo običnu voćnu salatu. Nekada mi je muka ovakvih pogleda i samo želim da se sklonim negde gde me niko neće pronaći.

'Pa gde si ti devojko?' – Mark je nasmejano rekao dok mi je Cam upućivao značajni pogled. Nekada smo bili prijatelji, pa, sve do one noći.

Nisam odgovorila Marku nego sam mu se samo nasmejala. Oni su nastavili neku neobaveznu konverzaciju sve dok nam hrana nije stigla. Polako sam jela svoju salatu sa jagodama, bananama i kivijem. Nisam baš bila gladna i svakog trenutka sam mogla povratiti, ali sam se nekako suzdržavala jer sam primetila da me Harry, kao i Sierra i Sam drže na oku. Nekada se osećam kao da se gušim dok sam okružena ljudima.Bila sam tiha sve vreme dok u jednom trenutku nisam osetila vibriranje u prednjem džepu. Uzela sam telefon i videla da imam jedan propušten poziv i poruku od Nicka.

Možeš li doći do stanice? Hitno je.

Zbunjeno sam gledala u telofon a kad sam podigla pogled videla sam da svi već gledaju u mene.

'Ko je bio?' – Harry je prvi upitao, namršteno.

'Nick, on...' – Sam me je prekinula dok je Harryevo lice bilo sve smrknutije. Izgledao je zaista besno.

'Šta je želeo?' – Sam me je upitala na šta se Sierra nadovezala.

'Ima li novosti?' – videla sam joj zabrinutost u očima.

'Ne znam.' – slegnula sam ramenima – 'Samo mi je rekao da dođem u stanicu i da je hitno.'

'Ne možeš ići.' – skrenula sam pogled ka Harryu čiji je bio prikovan za moj. Namrštila sam se od intenziteta njegovog pogleda.

'Baš da vidim ko će da mi zabrani.' – ustala sam sa stola i krenula ka izlazu, ali me je Harryeva ruka zaustavila.

'Ja ću te odvesti.' – besno mi je rekao. Sam i Sierra su pošle sa nama.

-

Moram priznati da sam bila prilično nervozna dok sam hodala kroz policijsku stanicu do Nickovog kabineta. Pitala sam se šta toliko važno ima da mi kaže, a i, moram priznati, bojala sam se. Bojala sam se kao nikad u životu.

'Ana.' – zagrlio me je čim me je video a i ja sam njega. Osećala sam toplotu u njegovom naručju. Osećala sam se sigurnije nego ikada pre. Osećala sam se onako, kako bih trebala da se osećam sa mojim...ocem.

'Desilo se nešto.' – Nick me je pogledao pomalo tužno a onda prebacio pogled iza mene i ugledao ekipu sa kojojm sam došla. Namrštio se.

'Moram nasamo da pričam sa tobom.' – ponovo je vratio pogled na mene na šta sam ga ja, prvo zbunjeno pogledala a onda klimnula glavom.

'Ne može!' – Harry je viknuo na šta sam se ja malo trgla. Nick ga je pogledao sa mržnjom u očima.

'Niko tebe ništa pitao nije!' – Nick je viknuo i pokazao nekome na njega. Nisam tačno sigurna šta se izdešavalo jer sam već u sledećem trenutku bila u njegovoj kancelariji.

'I Nick?' – upitala sam ga kad smo seli. Uhvatio me je za ruku i uputio najtužniji pogled koji sam ikada videla.

'Dobili smo anonimne snimke. Na onom mestu je bila postvljena tajna kamera koja je snimala sve. Snimak je autentičan, pravi je, nije varka.' – rekao je zabrinuto. Pokušala sam da se oporavim od šoka u tom momentu. Samo sam gledala u njega par trenutaka dok mi je glava bila potpuno prazna, bila sam kao paralisana. Nakon izvesnog vremena, zatvorila sam oči da se priberem i snažno uzdahnula te nekako rekla reči, za koje nisam ni shvatila kako su uspele da zvuče tako odlučno i smireno.

'I? Ko mi je uništio život?' – progutala sam pljuvačku.

~Sadašnjost~

'Želiš li da nastaviš?' – Rose me je nesigurno pitala kad je videla da sam napravila dužu pauzu.

Vratila sam pogled sa prozora, kao da sam u nekom transu, nesvesna bilo čega.

'Bolje sutra.' – tiho sam rekla i izletela iz kancelarije.

Moja je osveta, ja ću vratiti – Lav Nikolajev Tolstoj (Ana Karenjina)

A/N
Nadam se da vam se sviđa..
Još samo 2 nastavka, huh?
Ostavite vote i com, čisto da vidim vaše mišljenje i kritike, jako su mi bitne
Šta mislite, ko je krivac?
Čitajte Born To Die, ju ću nastaviti aktivno da pišem čim završim ovu priču koja će biti završena ako ne do kraja sledeće, onda do kraja one tamo nedelje..
Volim vas <3
J.xx