DEAD INSIDE

Trinaesto poglavlje - Prvi dokaz

~Sadašnjost~

„Sada, kada je prošlo toliko vremena i kada si sve saznala, da li ti deluje logično ono što ti je Nick izneo kao prvi dokaz?" - Rose je zainteresovano, ali umiljato upitala

„Sada mi sve izgleda logično, žao mi je što to tada nisam shvatila..." - skrenula sam pogled

„Nisi mogla da znaš.." - tužno mi je rekla

„Da..mnogo toga nisam mogla da znam..."

~ Prvi dokaz ~

Raširenih očiju pogledam u Harrya prestravljena zbog njegovog tona i zapazim kako u ruci drži moj telefon okrenutk ka meni. Na njemu je otvorena poruka od Nicka u kojoj piše da ima nešto bitno da mi kaže

„Nick je...ovaj...moj.." - počela sam da zamuckujem a on me je prekinuo

„To je onaj kreten sa kojim sam te viđao pre?!" - još uvek nije snizio glas. Spustila sam pogled

„Plašiš me..." - telo je već počelo da mi se trese, ali on kao da ne reaguje na to, kao da ga je briga

„Nisi mi odgovorila na pitanje!" - viknuo je na šta sam ja snažno zatvorila oči i jedna suza mi je pala niz obraze

„To je..to je istražitelj koji radi na mom slučaju..." - brzo sam reka još uvek stisnutih očiju

Nekoliko trenutaka je jedino što se čulo bilo njegovo ubrzano disanje a onda sam osetila dodir na koži. Podignuo je moju glavu da bih pogledala u njega. Polako sam otvorila oči, još uvek uplašena

„Zašto mi nisi ništa rekla?" - mogla sam da vidim određenu dozu povređenosti u njegovim očima

„Nisam mislila da te interesuje." - iskreno sam mu odgovorila

„Interesuje me sve što ima veze sa tobom." - ozbiljno je rekao i dao gas, krenuvši niz put

„Gde idemo?" - nesigurno sam upitala, pokušavši da izbegnem njegovu prethodnu rečenicu

„Kod tog Nicka." - odgovorio me je ne skrenuvši pogled sa puta. Divno

Celim putem dok smo se vozili ka policijskoj stanici, posmatala sam pejzaš i razmišljala o životu. Jednog trenutka, na kraju, ležaćep nepomičan i razmišljati o svakom momentu svog života. E tog trenutka ćeš...ili biti razočaran...ili ponosan na sebe...i osobu koja si postao. Mnogo puta se zapitam kako bi moj život izgledao nakon te noći, da nisam otkrila mogućnost spasenja, pa, donekle spasenja. Ljudi ne razumeju, ne razumeju da je rezanje opsesija, zavisnost kao i droga. Znaš da te jednog trenutka može ubiti, ali toliko ti je potrebno da ti ništa drugo nije bitno. Samo mi to može pomoći da kaznim samu sebe, da se kaznim zato što nisam dovoljno dobra, zato što sam prljava, zato što ne zaslužujem bolji život, a onda mi to i pomogne. Nakon što povučem rez i posmatram kako krv teči niz već oštećenu kožu, ne osećam više ništa. Ne osećam više onaj bol u stomaku, teret na srcu, tada to bude prazno, kao da se ništa ne dešava. Osećam se bolje, koliko god to nekim morbidno zvučalo, osećam se mnogo bolje. Muka mi je da ljudi pričaju kako to nije rešenje, kako sam slaba, ali pitam se, da li bi ti isti „Jaki" ljudi mogli da prerežu sebi kožu, da osete tu bol. Na neki svoj način, ja i jesam hrabra, možda ne toliko koliko ljudi koji se bore sa svojim bolom i bez ostalih sranja, ali opet, to sam ja, zavisnik, zavisnik od rezanja, a znate šta? Imam osećaj da se to nikada neće promeniti, jer će uvek postajati ti ožiljci koji će me zvati da ih produbim, da napravim nove, a tog trenutka, tog trenutka ću videti da li sam uspela da pobedim sebe.

„Stigli smo." - iz razmišljanja me je probudio promukli glas. Sklonila sam pojas i izašla iz auta te se uputila ka ulazu, Harry me je pratio
Čim sam ušla unutra, primetila sam Nicka kako stoji naslonjen na neki sto. Primetio je i on mene te sam potrčala ka njemu i skočila mu u naručje.

„Da sam znao da ćeš ovako da mi se obraduješ odavno bih ti poslao poruku." - nasmejao se na šta sam mu ja uzvratila osmeh

„Ne umišljaj se sad." - isplezila sam mu se na šta se on još više nasmejao. U sledećem trenutku sam začula kašalj iza sebe, akcenat na „kašalj"

„Vidim i gospodin Styles je ovde." - Nick se namrštio

„Da, i ja sam tu, nas dvoje idemo u paketu." - mogu da osetim kako se cinično nasmejao na šta sam se ja nmrštila

„Kako god, moramo da krenemo, Deić, imam nešto bitno da ti ispričam, novina u vezi istrage." - ovog puta, Nick me je ozbiljno pogledao. Okrenuo se i krenuo ka nekoj kancelariji. Već sledećeg trenutka sam osetila kako me neko, ispravka, Harry, uzima za ruku i vodi u tom pravcu. Kada smo konačno ušli unutra, odmah sam shvatila da je to Nickova kancelarija. Bila je lepo uređena doduše, sa dosta svetlosti. Seo je u crnu kožnu stolicu za svojim radnim stolom a nas dvoje smo seli ispred njega. Poslužio nas je kafom ali smo oboje odbili.

„Slušaj..." - prekrstio je ruke i primetila sam da se dvoumi da li da mi kaže

„Samo mi reci, molim te..." - nežno sam ga uhvatila za ruku moleći se da će mi konačno ispričati šta je otkrio, ali već sledećeg trenutka sam osetila jak stisak za onu koju mi je Harry držao. Prokleti posesivni kreten. Nick je uzdahnuo

„Forenzičari su obavili istragu. Sada se ispituju obližnji stanari i kamere, ali na mestu zločina su pronašli ovo." - pogledala sam u predmet i raširila oči. Zašto mi je taj prokleti prsten toliko poznat?

~Sadašnjost~

„Šta si osetila u tom trenutku?" - Rose me je upitala

„Osećala sam se bespomoćnom, bespomoćnom da uradim nešto za sebe. Jeben osećaj, zar ne?" - vratila sam pogled na prozor i ponovo razmišljala o tom prokletom danui, zašto mi tada nije bilo jasno? Sve bi bilo drugačije.

A/N
Nadam se da vam se sviđa
Ostavite vote i com
Čitajte Born To Die
Lya<3
J.xx