DEAD INSIDE

Šesnaesto poglavlje - Umreti otvorenih očiju

Shvatio je da mu ona nije samo bliska, nego da on sada ne zna gde završava ona a gde počinje on – Lav Nikolajevič Tolstoj (Ana Karenjina)

~ Sadašnjost ~

'Rose?' – tiho sam je pozvala. Osmehnula mi se njenim prepoznatljivim dobrodušnim osmehom i pokzala blistavo bele zube.

'Da, Andrea?'

'Jeste li ikada čitali knjigu „Ana Karenjina?"' – upitala sam je.

'Jesam, zašto?' – zbunjeno me je upitala.

'Jeste li ikada razmišljali o njoj? O Ani Karenjinoj? O onome što je uradila?' – spojila je obrve, očigledno joj nije bilo najjasnije zašto je ovo pitam.

'O njenoj prevari ili o...' – prekinula sam je.

'O tome što se ubila.' – odsečno sam rekla. Izdahnula je.

'Mislim da je to više pitanje za tebe a ne za mene, ti ne?' – cinično sam se nasmejala, ne iz zle namere, naravno, samo sam znala da će me to pitati.

'Ja je razumem.' – kratko sam rekla na šta mi je Rose dala znak da nastavim. – 'Razumem je jer, pa izgubila je sve. Da, dobila je čoveka kojeg voli, ali nije ni sa njim bila srećna, ona, ona kao da je bila osuđena na nesreću. Da, slažem se, možda, verovatno jeste, malo poludela, ali opet, ko smo mi da je osuđujemo? Želela je da ih kazni za sve što su joj uradili, i kaznila ih je, kaznila ih je po cenu sopstvenog života, ali, je l' to uopšte bio život?' – tužno sam izdahnula

'Kako to misliš?' – znam šta pokušava, pokušava da me natera da se još više otvorim prema njoj, ali pitam se da li ona uopšte zna da je ovo dovoljno teško.

'Ona ni u jednom trenutku nije bila potpuno srećna, uvek joj je nešto falilo, stalno bi patila. Dok je bila sa mužem, sinom, bratom, kćerkom, pa čak i sa svojim ljubavnikom, ona je patila. Da, ona je bila neverovatna žena, zračila je, privlačila je ljude oko sebe a da se čak nije ne trudila, ali šta joj to vredi kad su je povredili oni koje je najviše volela. Osuđivali su je, napadali, vređali, a isti ti ljudi su učinili isto što i ona, samo što je ona bila hrabra i priznala, nije želela da laže, nije mogla da laže. Sećam se poslednje rečenice pre no što je umrla, pre završetka poglavlja „Sveća, pri kojoj je čitala knjigu punu uzbuđenja, obmana, jada i zla, planu jasnijom no igda dotle svetlošću, osvetli joj sve što je pre bilo u mraku, zatreperi, poče puckarati i gasiti se, i zauvek se ugasi." Ili ono pre kraja, kada je još uvek mogla da bira: „Tamo – govorila je u sebi gledajući u senku vagona, u pesak pomešan s ugljem kojim behu zasuti železnički pragovi . – Tamo, u samu sredinu, da njega kaznim, i da se izbavim od sviju i od sebe.". Da, pokajala se nakon toga, tražila je od boga da joj oprosti za sve, ali opet, uradila je to, zašto? Zato što je patila? Da bi ih kaznila? Da bi se iskupila za svoje grehe? A u čemu je bila njena krivica? U tome što je želela biti srećna?' – pogledala sam Rose direktno u oči, ostala je bez teksta, nije znala šta da kaže. Protresla je glavom ne bi li se pribrala i uzdahnula

'A šta je sa tobom?' – odjednom me je upitala.

'Sa mnom?' – zbunjeno sam je pogledala

'Želiš li ti biti srećna?'

~ Umreti otvorenih očiju~

'Harry?' – nesigurnim koracima hodam meni nepoznatom kućom. Juče smo jako kasno legli da spavamo

'Harry?' – pozvala sam ga još jednom. Bila sam potpuno zbunjena kada sam se probudila i ugledala potpuno nepoznatu sobu. Očekivala sam da ću ga, kada izađem, pronaći, ali njega nema. Počela sam da drhtim, bila sam jako uplašena jer sam pretpostavila da sanjam. Odjednom, čula sam korake kako mi se približavaju. Naježila sam se i počela ubrzano da dišem.