DEAD INSIDE

Sedmo poglavlje - Prvi rez

~ Sadašnjost ~

'Da li se imalo kaješ zbog toga što si uradila?' - svoj izgubljeni pogled prebacila sam na ženu upečatljivih crta lica, žena koja je zračila, vukla ka sebi

'Iskreno?' - upitala sam je

'Iskreno.' - kratko je odgovorila, uzdahnula sam

'Ne. Tog trenutka je sve započelo, tog trentka sam postala svesna bola kojeg u sebi imam, ali istog tog trenutka sam osetila olakšanje, olakšanje koje me je vodilo ka smrti.'

~ Prvi rez ~

Zagrljaj. Koliko jedan zagrljaj može značiti slomljenom čoveku? Ja ću vam reći, ne znači ništa. Čak zbog njega tonete još više, dalje u svoj očaj, bol, tamu, prokletstvo. Osećate se jadnijim nego što već jeste. Sažaljenje koje vam ljudi daju još je gore nego sam čin. Kako reći ljudima da njihovo sažaljenje nije ono što je potrebno? Niko ne može pomoći uništenoj osobi, niko do nje same. Jer ona vas ne sluša, ja vas ne slušam. "Sve će biti dobro", "Sve će se vratiti u normalu" i "Videćeš, bićeš opet ona stara" namaju uticaja. Ništa neće biti dobro, više se ništa neće vratiti u normalu niti ću ja biti ona stara, nemoguće je. Kada se desi nešto drastično u vašem životu, možete li biti oni stari? Možete li se ponovo iskreno smejati i uživati u svom životu? To nikad neće nestati, to osećanje slabosti, samopodištavanja, uvek će biti tu negde, u nekom kutku mozga, spremno da vas progoni kroz čitav život.

'Pa kako je moja najbolja drugarica?' - čujem umiljati muški glas i ubrzo osetim dve čvrste muške ruke kako se obavijaju oko mog tela.

'Cam...' - tiho kažem, gotovo nečujno, ali za njega dovoljno jako da me čvršće stegne u zagrljaj

'Sam, nisam znao da se družiš sa princezicom.' - u drugim okolnostima, svakako bih mu odbrusila nešto, ali sada nemam snage ni za šta, a ponajmanje za njega

'Umukni, Styles!' - Sam je viknula. Nastavili su da se svađaju, ali nisam obraćala toliko pažnje na to, nije mi bilo bitno

'Dea, da li si dobro?' - Cameron me je okreno ka sebi, uhvatio obraze svojim snažnim rukama te me tim činom naterao da ga pogledam u oči. Klimnula sam glavom, hah.

'Hajde, idemo.' - obavio je ruke oko mog struka i povukao me ka ulazu. Malo sam se trgnula, njegov dodir, tako me je podsetio ta tu prokletu noć. Ništa nije rekao. Krenula sam za njim

Još malo, još samo malo. Poslednji čas, ali opet, kad se setim šta me sve čeka kod kuće, poželim i da ostanem, da se više nikada ne vratim. Zvono, vreme je. Ustanem sa stolice, jedva stojeći na nogama. Uzimam torbu i krećem se ka izlazu. Drhtim, pognute glave, krećem se ka izlazu. Vidim svog brata kako srećno odlazi autom, verovatno našoj kući. Nisam ni očekivala da će me odvesti, ali ići pešice, ponovo, sama? Mogu li to? Mogu li se opet prepustiti znajući da me ovog puta može ubiti?

'Hajde, ja ću te odvesti.' - iz misli me trže ruka na mojoj nadlaktici. Podignem pogled i ugledam dečka smaragdnih očiju, ozbiljnog izgleda kako već gleda u mene.

'Umm...' - ne uspem reći ništa

'To nije bilo pitanje, vozim te kući. Želiš opet biti tvrdoglava i završiti kao prošlog puta?' - čvršće me je stegnuo, samo sam klimnula glavom. Povukao me je ka svojim kolima i otvorio vrata.

Put se čini tako dugim, tako tužnim, usamljenim. Gledam sve one prizore kroz prozor i ne mogu a da ne razmišljam gde bih bila ovog trenutka da se ono nije dogodilo.

'Imam pitanje.' - Harry je napokon prekinuo tišinu, nije da mi nije prijala, ali opet, osećam se nekako zaštićeno sad. Pogledala sam ga kao znak da me pita to što je želeo

'Zašto praviš toliku žrtvu od sebe?' - zaustavio je auto, stigli smo ispred moje kuće

'Molim?' - nisam bila sigurna da sam lepo čula

'Zašto praviš toliku žrtvu od sebe? Kapiram, desilo se šta se desilo, razumem te, a opet, nije kao da si odbijala, jer iskreno, sumljam u to. Mislim da samo želiš pažnju jer ti je nedostajalo to da budeš u centru pažnje, toli..." - prekinula sam ga. Ne znam kako, kojom snagom, ali moja ruka se našla na njegovom obrazu na šta je njegova glava poletela u stranu. Ostala je na istom mestu, zažmurio je, kao da je postao svestan njegovih reči, ali bilo je gotovo, šteta je već bila učinjena, došla sam do sloma. Brzo sam izletela iz auta i potrčala u kuću. Nisam ni očekivala da će mi neko poželeti dobrodošlicu, mama, tata i Kian su se smejali ali su odmah ućutali kad sam prošla tamo. Otrčala sam u svoju sobu, zatvorila se u kupatilo, skupljajući suze u očima, ali...Više nisam mogla. Otvorila sam fioku i izvadila ono što mi je potrebno, ono što može da otkloni moj bol, mogu barem da probam, čak i ako ne uspem, nemam šta izgubiti, zar ne? Zazvonio mi je telefon:

"Detektiv Stokes"

Odbila sam poziv, još jednom i još jednom. Spustila sam se niz pločice, na pod. Tako je hladno, mračno, a opet, to nije ono što me muči. Ponovo ta ista melodija

"Sve suze sveta sprala je kiša...na kraju nisi ni siguran da li si uopšte plakao, niti da si dno dotakao..."

Gasim telefon, ne mogu više. Suze počinju da se slivaju niz moje lice, ne mogu da dišem, tonem, plašim se, ubijam se iznova i iznova. Pogledam u svoje ruke, mali, oštar ali smrtonosan predmet. Možda samo jednom, možda mi pomogne, ko zna, možda se više nikad ne osetim ovako, barem dok imam njega, ko zna, možda sve prođe. Sebe sam smatrala jakom osobom koja to nikad ne bi uradila, ali ja više nisam ista osoba. Uostalom, zar ovo nije hrabrost? Spremnost da povrediš sebe? Ili je običan kukavičluk? Koga briga, to je jedino što imam.

Povlačim crtu, jednu, dve, tri , i vidim kako crvena tečnost napušta moje telo brzinom svetlosti. Ne osećam bol, valjda zato što sam se već i naviklana nju. Polako prislanjam glavu na ivicu kupatila i sklapam oči, poslednji put, svesna da ih nikada više neću otvoriti, za sva vremena, barem sam ja tako mislila. Ne znate šta jedna reč može učiniti slaboj osobi, ispravka, sada znate.

~ Sadašnjost ~

'Ipak si preživela.' - Rose je duboko izdahnula nakon završetka moje današnje priče

'Da..' - dodala sam

'Misliš li da je to bilo delo sudbine, da ti je data nova šansa, nova nada?' - upitala me je

'Nada je san budnih, ne verujem u sudbinu, to je samo pojam dat čoveku kako bi objasnio sebi neke stvari, ovo je realnost.' - pogledala sam je direktno u oči

'Da li si mislila da ćeš moći prestati?' - nastavila je sa pitanjima

'Pre nego što sam to uradila, da, pomislila sam...'

'A onda?'

'A onda sam shvatila da ne želim da prestanem.'

A/N
EVOOO GAAAA
NADAM SE DA VAM SE SVIĐA <333
NASTAVAK SUTRA
LYA
J.xx