DEAD INSIDE

Poslednji nastavak - Godina prođe, dan nikada

Pobediće ljubav, pravda, lepota, smisao? Neće. Pobediće lešinari i bubašvabe. – Žarko Laušević

Jadna je ta tvoja sreća, ako se temelji na mom bolu. – Žarko Laušević

Muzika: R.E.M. - Everybody Hurts

(...)

Moje tice, lepe, jedini drugari,
u novome stanu poznanici stari,
srce vam je dobro, pesma vam je med ;
Ali moje srce, ali moje grudi
ledenom su zlobom razbijali ljudi,
pa se, mesto srca, uhvatio led.
-Đura Jakšić (Na Liparu)

(...)

~ Sadašnjost ~

Polakim, nesigurnim koracima ulazim u kancelariju doktorke Rose. Ovo nije naš poslednji susret, ali je svakako trenutak da otkrijem poslednji deo svoje slagalice. Vreme danas je prilično sumorno, oblaci su obukli ovaj grad u svečane, sive haljine. Izgleda da će kiša.

Ugledala sam Rose kako sedi okrenuta ka prozoru, izgledala je zamišljeno. Njena, inače prilično sređena smeđa kosa, danas je izgledala pomalo neuredno.

'Rose.' – Pozdravila sam je. Kao da se upravo trgnula iz transa, okrenula se ka meni sa polu osmehom, koji nije baš dosegao njene oči, na licu.

'Ana, drago mi je da te vidim.' – Rekla je nervoznim glasom.

'Čega se plašiš, Rose?' – upitala sam je nakon što sam sela na stolicu. Njen zabrinut izraz lica mi je unapred dao odgovor.

'Nemaš čega da se plašiš, Rose, slomila sam se jednom, nemam nameru da to uradim ponovo.'

~ Godina prođe, dan nikada ~

Na brzinu sam obukla prvo što mi je palo pod ruke što bi bile roze helanke i dres Daka Presscotta, da znam, zaluđena sam američkim fudbalom (A/N stvarno jesam :"D) i duboke crne čizme. Pokušala sam da budem što tiša kako ne bih probudila Kiana i mislim da mi je uspelo. Pet minuta kasnije bila sam na pola minuta do škole kada mi je stigla poruka. Izvadila sam telefon iz džepa i zbunjeno gledala u njenu sadržinu.

'Moramo da razgovaramo, hitno je. Dođi do moje kancelarije u toku dana. – Nick'

Malo sam se namrštila jer nisam shvatala zbog čega bi mi ovo napisao. Osetila sam se pomalo anksiozno kako mi je kroz glavu prošao roj negativnih misli, ali sam odlučila da ih ignorišem.

Ubrzo sam se našla u dvorištu škole. Bilo je jako rano, oko 6 sati. Pitala sam šte šta ga je nagnulo da mi pošalje poruku sada. Ubrzo sam ga videla kako sedi ispod jednog drveta u dvorištu.

Nesigurno sam mu se približila, polako. Sve je izgledalo kao na usporenom snimku. Kada sam mu potpuno prišla, digao je pogled. Jeza mi je prošla telom kada sam se suočila sa njegovim pogledom. Nije ličio na sebe. Kosa mu je bila raščupana, usne natekle, izgledao je bledo, kao da je danima bolestan. Ali to nije ono najgore. Najgore su njegove oči. Crvene, otečene, kao da je satima plakao. Izgledao je zastrašujuće, ali opet na svoj način prelepo.

'Ana, došla si..' – nasmejao se iskrenim osmehom. Njegove oči su sada sijale drugačijim sjajem. Bile su pune nade.

Ali njegov glas, dubok i promukao, u meni je izazvao nešto drugo. Vratio mi je sećanja, sećanja na tu noć i na mnoge noći nakon toga kada bih sedela u svojoj sobi i uništavala svoju kožu, uništavala sebe.

'Vreme leti.' – hladno sam rekla. Malo se trgao na moje reči ali nije dao da ga to omete. Potapšao je mesto na klupi pored sebe.

'Sedi..' – pogledala sam mesto koje mi je pokazao, pomalo nesigurna. – 'Molim te..' – udahnula sam duboko i sela pored njega.