DEAD INSIDE

Jedanaesto poglavlje - Kap po kap

~ Sadašnjost ~

'Možemo li nastaviti?' - svoj uobičajeno miran glas, Rose je zamenila pomalo nestrpljivim tonom

'Čini se kao retoričko pitanje.' - konstatovala sam

'Da, pretpostavljam da jeste.' - samo sam se nasmejala, zapravo, to baš i nije izgledalo kao smeh, više je ličilo kao ironično ismejavanje sudbine

'Ka...' - verovatno je želela da upita neka od svojih uobičajenih pitanja pošto je primetila da ćutimo, ali sam je prekinula

'U nekim trenucima se zapitam da li je sve ovo vredno toga, da li je život vredan toga? Vredan suza, bola, misli koje te ubijaju, snova koji te proganjaju i krivice koja uživa da te muči...?' - zastala sam da bih povratila dah, mada je to više izgledalo kao dramska pauza - '...E u takvim trenucima uzmem predmet za koji znam da će me uništiti, ali opet, na neki uvrnut način mi i pomoći. Možda to vama zvučalo bolesno, ali u jednom trenutku sam shvatila da se ja ne režem da bih umrla, režem se da bih živela.'

~Kap po kap ~

Već neko vreme gledam u jednu tačku na zidu. Mrak je, jedinu svetlost u sobi pruža slaba svetlost zidne lampe. Nisam sama, ali kao da jesam.

'Dea..' - prekinula sam ga

'Nemoj.' - kratko sam odgovorila ni ne pogledavši ga

Bila sam se probudila mokra u krevetu. Prodorno me je posmatrao, zabrinutim pogledom. Bilo mi je trebalo par trenutaka da shvatim šta se dešava a onda mi je sve postalo jasno, opet sam proživela onu noć, noć koja je promenila sve. 

'Razgovaraj sa mnom.' - iznervirano je rekao i prekinuo moje prisećanje

'O čemu? O tome kako sam neka ludača koja se samopovređuje i ima napade panike? Neka, preskočiću.' - nezainteresovano sam rekla. Pokušala sam da ustanem sa kreveta, ali nije mi uspelo, osetila sam ogromnu bol u glavi te sam se odmah zateturala unazad. Za par trenutaka ispred mene se stvorila vitka silueta posmatrajući me kao da želi da otkrije da li mi nešto fali, fizički.

'Gde si krenula?' - oštro i smireno me je upitao

'U školu.' - jednostavno sam odgovorila i slegnula ramenima 

'Kakva crna škola sad?' - posmatrao me je kao neku ludaču

'Ako nisi primetio, jutro je.' - nezainteresovano sam odgovorila

'Šta...' - krenuo je da se okreće oko sebe, očigledno nije bio svestan toga šta se dešava. Ustala sam, još uvek osećajući onu prokletu bol, ali nije bila toliko jaka tako da sam uspela doći do prozora i otvorila ga. Snažni sunčevi zraci kao da su napali prostoriju u tom trenutku. Bol se povećala i zateturala sam se unazad, srećom, njegove ruke su me zadržale i pomogle mi da povratim ravnotežu.

'Čoveče, stvarno je jutro.' - u neverici je izgovorio

'Pa šta si ti radio sve ovo vreme?' - zbunjeno sam ga upitala

'Čuvao sam te.' - jednostavno je rekao i pogledao me direktno u oči. Trgla sam se i skrenula pogled. Okrenula sam se i krenula od njega ali je bio brži te me uhvatio za ruku i povukao nazad. Njegov stisak je bio toliko snažan da sam napravila grimasu i ispustila jecaj zbog toga što je stegnuo tek napravljen ožiljak. Tužno me je pogledao sa kajanjem u očima

'Opros...' - reč je ostala da lebdi u vazduhu kada mi je okrenuo ruku i video sve te ožiljke na njoj. Širom je otvorio oči i pažljivo posmatrao svakog od njih, izgleda da ih sinoć nije video. Polako je podizao pogled na šta sam ja svoj brzo sklonila. Nisam mogla da ga pogledam, nisam.

'Andrea, pogledaj me.' - pozvao me je ali sam ga ignorisala, ne zbog toga što sam mu terala inat, već zbog toga što me je bilo strah, plašila sam ga se, više nego ikad pre.

'Andrea.' - ponovio je, ovaj put hladnije i opreznije nego prošlog puta, čak i kroz zube. Jeza je prolazila mojim telom, snažno sam zatvorila oči.

'ANDREA, JEBENO ME POGLEDAJ!' - toliko je vrisnuo da mi je na trenutak srce stalo. Prestravljeno sam pogledala u njega, ali to je bila najveća greška koju sam u životu napravila. Njegovo lice je bilo stegnuto, obrve gotovo skupljene a oči, više nisu imale onu prelepu, smaragdnu boju, sad su bile tamne, kao da u njima nije imalo života, ali bilo je besa, oh, tako mnogo besa.

'Nemoj Da Sam Ikada Više Ugledao Još Jedan Ožiljak Na Tvom Telu.' - to je rekao tako smireno, a opet tako besno, da nisam mogla ni da se pomerim, a ne da odgovorim

'Jer ako vidim...' - nastavio je '...loše će se završiti.' - samo me je pustio i izašao kroz vrata sobe, pritom ih zalupivši. Ostala sam tako da stojim, sama, gledajući u jednu tačku i razmišljajući, o da, ono što nikako ne smem, misliti.

~ Sadašnjost ~

'Ono što si mi ispričala...' - Rose je počela

'Oh ne brini' - počela sam nabacujući lažan osmeh - 'To što sam ti ispričala je tek početak pakla.'

A/N
Izvinite zato što je kratko, ali nadam se da vam se sviđa
Ostavite vote i com
Čitajte Born To Die
Lya <3
J.xx