DEAD INSIDE

Dvanaesto poglavlje - Anđeo čuvar

„We don’t see things as they are, we see them as we are...“
- Anais Nin

~ Sadašnjost ~

’Možeš li da mi opišeš kako si se osećala nakon toga?’ – Pitam se da li psiholozi i u privatnom životu na pitanja odgovaraju na pitanje pitanjem
’Dani su prolazili, a ja? Kao da sam stajala na istom mestu. Ništa se nije menjalo, osim jedne stvari, potrebe za novim ožiljkom. Bila je toliko velika da sam imala osećaj da ludim. Bilo mi je potreban, toliko potreban da više nisam znala šta radim, nisam bila svesna svojih postupaka. U nekim trenucima želim da počupam svu kosu sa glave koliko mi je teško. Trudim se da izbegnem nezbežno, da se ne režem, ali ne radim to iz nekog, ne znam ni ja kog razloga, radim to zato što me je strah, strah od toga šta može da mi uradi.’

~ Anđeo čuvar  ~

3
2
1
Zvonko spasić.
Duboko uzdahnem i pokupim svoje knjige sa stola. To je bilo vrlo teško s obzirom na to da mi se ruke tresu i da nisam u stanju da razmišljam racionalno. Hodam, ni sama nisam svesna gde, muti mi se, jedino što mi je u glavi je prokleta slika oštrog predmeta kako mi se zabijau kožu i nakon toga crvena tečnost koja se sliva niz nje. Dolazim do ormarića i ostavljam knjige untra. Stojim tu par trenutaka, pokušavajući da se saberem, uzdišem duboko, par puta, ali ne idi,jednostavno je preteško ne misliti na to. Odjednom osetim nečiji dodir na ramenu i ispustim jak vrisak. Brzo se okrenm i ugledam kovrdžavu kosu i smrtno ozbiljnog Harrya Stylesa ispred mene. Izdahnem sa olakšanjem. Odmeri me od glave do pete i čak se nije ni potrudio da sakrije to.
’Idemo.’ – uhvatio me je za ruku i povukao napolje
U poslednjih nedelju dana, ceo moj život se svodi na Harrya Stylesa, toliko da ga sad vidim i u wc-šolji. Ujutru, kad se probudim, on je tu da me odveze u školu. Na odmorima je sve vreme uz mene, kada se škola završi on dođe po mene i odvede me kući, a tamo je sa mnom sve vreme, otprilike sam sa njim 24/7, ne znam kako mu ne dosadi. To mi ne bi bio toliki problem, ali zbog njega ne mogu da uradim ono što želim, jednostavno je sve vreme tu.
’Styles!’ – neko ga doziva dok se krećemo ka njegovom autu. Oboje se okrećemo i vidimo Kiana kako nam se, zajedno sa Sierrom i Sam približava
’Ortak.’ – Harry ga hladno pozdravi na šta se ja namrštim i skupim obrve, ovde postoji nešto što ja ne znam
’Gde si se zaputio sa njom?’ – Kian ga je upitao, prstom upirući u mene
’Vozim je kući.’ – odgovorio mu je glasom koji kao da kaže da se to podrazumeva
’Koliko znam, ona može i sama da ode.’ – iziritirano me je pogledao na što su ga svi, sem mene, pogledali kao da žele da ga ubiju istog trenutka, a ja? Ja sam samo skrenula pogled
’Poslednji put kada je išla sama nije se dobro završilo.’ – tog trenutka mi je srce stalo. Počela sam da se tresem i sećanja su počela da naviru, više nisam mogla da stojim. Harry me je privukao sebi i pridržavao, očiglodno je bio jedini koji je shvatao šta mi se dešava. Boli me glava, osećam da ću se onesvestiti, znojim se, onesvestiću se, znam. Više ne čujem razgovor, samo želim da odem odatle. Ne osećam više pod ispod sebe, kao da lebdim, da li sam u raju? Paklu? Šta se dešava? Jesam li se već onesvestila.
’Dea!’ – ponovo osećam nešto, kao da sedim na nečem mekom, čujem nečiji glas, ali ne mogu da se koncentrišem, sva ona sećanja, slike, tu su.  
’Dea, ostani sa mnom, Dea!’ – taj glas
’Dea, razmišljaj o nečemu drugom, razmišljaj o  nečem lepom.’
dodiruje me, svlači me, onda bol, ne, ne, pusti me, molim te
’Dea! Pogledaj kroz prozor, reci mi šta vidiš!’ – mešaju mi se slike, ludim! Osećam kako mi okreće glavu u stranu, svetlost se probija do mene, ali ne, još uvek se tresem, onesvestiću se, hoću
’Reci mi šta vidiš!’ – Suze mi se slivaju niz moje obraze
’Velika zgrada....nebo...plavo nebo...ljudi...puno ljudi...’ – jedva izgovaram drhtavim glasom
’Dobro je, nastavi!’ – Ponovo ga čujem, slika mi se polako razbistruje
’Zelena boja...travnjak...školski travnjak...auto...Harry?’ – okrećem se ka njemu i bacam mu se u zagrljaj.
Konačno sam svesna svega što se dešava oko mene. U autu sam sa Harryem, verovatno me je on doveo unutra. Čvrsto je obmotao ruke oko mene i zagnjurila sam glavu u njegov vrat, previše sam uznemirena. Jecam, suze mi se nekontrolisano slivaju niz lice, užasno me je strah, a opet, sa druge strane, osećam se zaštićeno sa njim.
’U redu je Dea, ne brini, tu sam, sve je u redu, prošlo je..’ – poljubio me je u potiljak.
Sedeli smo tako zagrljeni par minuta. Smirila sam se i povratila ujednačeno disanje. Začujem neki zvuk, ali ne obraćam pažnju, previše mi odgovara ovako, previše sam smirena.
’Andrea, ko je dođavola Nick i šta to toliko bitno ima da ti kaže?!’

~ Sadašnjost ~
’Kako sada gledaš na tu situaciju?’ – Upitala me je sa vidnom radoznalošću u njenim prelepim očima
’Eh..da se samo taj dan nikada nije dogodio..’

A/N
Evooo ga
Nadam se da vam se sviđa
Ostavite vote i com, znate da puno znači
Čitajte Born To Die
Lya <3
J.xx