DEAD INSIDE

Četrnaesto poglavlje - Otmica

A/N
Pre no što počnem sa nastavkom, čisto da vas obavestim da ova priča neće imati puno poglavlja. Možda 20, najviše 25 ali ne verujem
Nadam se da će vam se svideti nastavak, ostavite vote i com ako želite, znate i sami da znači
Bacite pogled na drugu priču koju pišem, Born To Die
Volim vas sve<3

~ Sadašnjost~

'Kažu da se osoba promeni iz dva razloga, ili je previše naučio ili je dovoljno patio.' - rekla sam uz dubok uzdah, Rose me je čudno pogledala.

'I? Zbog čega si se ti promenila?' - nežno ali i radoznalo me je upitala.

'Rekla bih oba.' - skrenula sam pogled

~Otmica

'Dea? Prepoznaješ li ga?' - Nick me je pogledao sa nadom u očima.

Malo sam bolje pogledala srebrni prsten, nije moj, u to sam sigurna, ali nešto u njemu mi se čini tako poznato. Mora da sam videla negde taj prsten. Prilično je veliki i nekako običan. zašto ne mogu da se setim?

'Ne znam, nije moj, ali jako mi je poznat...' - nesigurno sam rekla.

'Ozbiljno?! Toliko je prošlo a vi ste pronašli samo prsten? Šta, da nećete možda celu istragu da zasnujete na običnom prstenu?' - malo sam poskočila zbog jačine Harryevog glasa. Pogledala sam u njega, izgledao je nervozno i iznervirano, ali kada me je pogledao, izraz lica mu se naglo promenio, mogla sam da vidim da je osećao krivicu. Snažno me je obgrlio oko struka i približio sebi, valjda je želeo da se osećam sigurno

'To je jedino što imamo za sad, a imajući u vidu da ti je jako poznat, žao mi je što ću ti ovo reći, ali ovo je uradila osoba koja je verovatno jako bliska tebi.' - Nick je ogorčeno rekao. Šokirano sam ga pogledala? Da li, da li je moguće da je ovo uradio neko koga poznajem? Da li je moguće da neko može biti toliko bezosećajan? Da li je moguće da me neko toliko mrzi?

Razmišljanje mi je prekinula zvonjava Nickovog telefona. Javio se i nakon razgovora je morao da ode, imao je hitan slučaj. Ni Harry ni ja nismo progovorili dok smo odlazili ka autu. Čak i tamo smo samo sedeli i buljili u prazno, nije čak ni upalio auto. 

'Je l' me se ti plašiš?' - rekao je nakon nekoliko trenutaka tišine. Nisam ništa odgovorila, očigledno je, zar ne?

'Plašiš me se.' - izdahnuo je 

Pogledala sam ga sa krivicom. Mogla sam primetiti patnju u njegovim očima. Nisam želela da ga povredim, ali nisam ni mogla da ga lažem. Povređeno me je pogledao.

'Ne želim da me se plašiš...' - tiho je rekao

'Harry..' - počela sam ali nisam imala snage da završim rečenicu

'Samo me zagrli..' - zbunjeno i pomalo uplašino (ironično, ne?) sam ga pogledala. - 'Molim te.' - dodao je i nisam imala izbora, pobedio me je, morala sam da ga zagrlim, znam kako se ja osećam nekad i koliko mi je potrebno da me neko zagrli u nekim trenucima. Obavila sam ruke oko njegovog vrata i privukla ga sebi, što je izgledalo malo čudno jer smo bili u autu (zanemarimo činjenicu da u ovom momentu slušam pesmu 'Manijak' od TRIK FX). Stavio je ruke oko mog struka i zagnjurio glavu u moj vrat. Osetila sam koliko je napet pa sam ga pomilovala po glavi. 

'Mislim da bi sad trebalo da krenemo.' - nesigurno sam rekla nakon nekog vremena.

'Da, možda bi i trebalo..' - potvrdio je nezadovoljno

_

Nakon 15-ak minuta smo stigli do moje kuće. Želeo je da me isprati do sobe te sam pristala, nije kao da sam imala izbora. Dok sam ulazila u kuću, osetila sam se čudno, bilo je tiho i na neki način jezivo. Kako je moja soba na spratu, a da bih se popela uz stepenice moram da prođem pored dnevne sobe, ugledala sam mamu, tatu i Kiana kako sede u njoj, potpuno skoncentrisani i u tišini. Tata je podigao pogled i kad me je pogledao lice mu se potpuno promenilo, kao da ga je obuzela neka mržnja. Namrštio se i skupio pogled.