DEAD INSIDE

Deveto poglavlje - Pod kupolom

~ Sadašnjost ~

'Kako se osećaš danas, Andrea?' - Rosein nežni i topao glas me je dočekao kako sam kročila u njenu ordinaciju

'Isto kao i juče? Isto kao i prethodnih dana? Da preciziram?' - pomalo drsko sam je upitala, huh, nisam znala da imam i toga u sebi

'Možeš li nastaviti sa pričom?' - upitala me je

'Znaš Rose, mislim da ne bi bilo lepo od mene da te ostavim na polovini španske sapunice.'

'Svoj život posmatraš na takav način?' - upitala me je, ne toliko iznenađena mojim postupkom

'Imate li drugačijeg objašnjena?' - uzvratila sam joj pitanjem

'Andrea, odlično znaš da ja nisam ovde kako bih ti davala savete, ja sam ovde kako bih ti pomogla da pronađeš sebe.' - pomalo tužno mi je rekla

'Ali zašto? Zašto to radite? Zbog novca?'

'Misliš li da je sve u novcu?'

'Nije li?' - ponovo sam joj uzvratila pitanjem, prilično sam sigurna da ljude to nervira kod mene, ali to je način odbrane, ispravka, to je moj način odbrane

'Možda si u pravu, ali još uvek postoje ljudi koji posmatraju život na drugačiji način.'

'Izgleda da su zaglavljeni u pogrešnom periodu čovečanstva.'

'Misliš li to i za sebe?'

'Zar je bitno šta ja mislim o sebi?'

'To je ključ opstanka.'

'Grešite, ključ opstanka je ostati jak. Svaki dan napada novo oružje, novi čovek, novi svet, a vi, vi stojite tamo i imate milisekundu da razmislite hoćete li se boriti. Opstanak je ništa drugo do odlaganje neizbežnog, odlaganje smrti.'

~ Pod kupolom ~

'Mislite li da ga možete pronaći?' - pomalo nesigurno upitam Nicka

'Naravno da ga mogu pronaći, ostali nisu bitni. Ja ti obećavam da ću ga pronaći i dobiće ono što zaslužuje. Pa pogledaj ove mišiće!' - povukao je rukav i pokazao svoje mišiće. Nasmejala sam se njegovoj ludosti

'Čoveče koja snaga, zašto se ne baviš boksom ili tako nečim?'

'E tu sam te čekao, lepotice, znao sam da postoji ta sarkastična cura unutar tebe.' - toplo mi se nasmešio zbog čega sam pocrvenela, čoveče, ne radite mi ovo

Pričali smo tako još par minuta ali se onda moj pogled slučajno zaustavio na grupu ljudi čiji su pogledi već bili prikovani za moj. Prokletstvo, zar ne mogu na trenutak pobeći od sveta? Sam je primetila moj pogled i krenula za mnom. Pogledala sam u Nicka strahujući da neće i ostali krenuti za njom. Stisnuo mi je ruku, sreće, ostali su nepomični. Nakon par trenutaka prelepa devojka je došla do našeg stola, pozdravila se sa Nickom, poljubila me u obraz i sela kod nas.

'Hej, otkud vas dvoje ovde?' - nasmejano je upitala

'Došli smo da popričamo o onoj noći, znaš, moram da krenem sa istragom.' - Nick joj je odgovorio

'Nadam se da će taj bednik brzo pasti i biti iza rešetaka, ništa me ne bi učinilo srećnijom.' - u njenom glasu se osećala tolika količina ogorčenosti, besa, čak više nego u mom. Ja sam više bila razočarana, tužna, uništena, nisam imala vremena da osećam bes. Čudno je to. Pre samo nekoliko dana, nas dve se nismo podnosile, a sad, ona je ovde, radi sve što je u njenoj moći da taj čovek plati za ono što mi je učinio