DEAD INSIDE

Sedamnaesto poglavlje - Opasan ples

Goreću u paklu samo da te zaštitim – Insert iz filma Kum

Naši stvarni neprjatelji kriju se u nama samima – Bosije

17. deo

~ Sadašnjost ~

'Andrea?' – Rose me je trgnula iz misli te sam prebacila pogled na nju.

'Da?' – nasmešila mi se.

'Koji je tvoj san?' – odjednom me je pitala na šta sam malo ustuknula. Pitala sam se odakle joj sad to.

'Mogu li ja imati san?

~ Opasan ples ~

Osećam neki pritisak u glavi. Blagi bol mi struji telom. Polako otvaram svoje teške očne kapke. U početku mi je sve mutno, ali par trenutaka kasnije mi se vid razbistri. Zbunjeno sam spojila obrve jer mi nije bilo najjasnije gde se nalazim. Pokušavam da se setim šta se dogodilo, ali bol u glavi se povećava. Hajde da izvučemo logični zaključak. Nalazim se u nekoj beloj prostoriji, bolesno beloj. Znači, ili sam u raju ili u bolnici. Pošto nisam neke sreće i pošto sam ateista, zaključujem da sam u bolničkoj sobi. Prva etapa rešena, krećemo na drugu, zašto sam u bolnici? Taman što sam krenula da se barem malo priberem, osetila sam nečije prisustvo. Blago sam okrenula glavu u stranu i ugledala momka, čupave kose kako sedi na stolici, glavom naslonjen na bolnički krevet. Pogledala sam u svoju ruku, u zavoju, koju je držio u svojoj. Tada su mi se vratile slike, sećanja, kupatila i...Ali to još uvek ne objašnjava ovu bol, kao da mi je neko proburazio mozak.

'Budna si!' – promukli glas me je probudio iz misli. Okrenula sam se ka Harryu koji mi je, zabrinutim očima, prolazi čitavim licem, valjda da bi se uverio da sam dobro. Izgleda prilično slatko tako tek probuđen i pospan. Oduprela sam porivu da se nasmejem.

'Šta se dogodilo?' – zbunjeno sa upitala.

'Ne sećaš se?' – podignuo obrvu i širom otvorio oči.

'Sećam se re...znaš već, ali glava me užasno boli...' – sklonila sam pogled u stranu. Čula sam kako je uzdahnuo.

'Jako si udarila glavu kada si se onesvestila. Sreća pa sam bio tu...' – okrenula sam se ka njemu i videla kako je spustio pogled.

'Koliko sam dugo ovde?'

'Skoro nedelju dana.'

'Šta?!' - širom sam otvorila oči i naglo ustala što je izazvalo neopisiv bol – 'Jao!' – viknula sam.

Harry je naglo ustao i pridržao me te mi vratio glavu na jastuk.

'Polako.' – nežno je rekao i poljubio me u čelo. Seo je natrag na stolicu i ponovo me uzeo za ruku.

'Kako...Kako to da sam ovde toliko dugo?' – zatvorila sam oči da bih probala da barem malo otklonim bol.

'Bila si u komi, udarac je bio prilično jak.' – jednostavno je rekao.

Niko više nije progovorio. Samo sam ležala na krevetu, pored njega, razmišljajući o tome šta bi se dogodilo da bih umrla. Da li je ludo to što mi je prvo palo na pamet to da me otac neće opevati? Mislim samoubistvo je jedan od najgorih grehova. Ironija je u tome jer sam, mislim da sam već rekla, ateista. Da li bi moji roditelji uopšte bili tu? Da me glava nije toliko bolela, verovatno bih prevrnula oči na ove misli. Oni nisu ni sad ovde, nije ih briga, zašto bi? Ja sam neželjena, sram porodice, zašto bi me neko želeo? Oni me mrze, samo se pitam da li me mrze onoliko koliko ja mrzim sebe?

'Dei?' – Harry me je trgnuo iz misli te sam skrenula pogled ka njemu.

'Hm?' – pogledala sam u njegove oči koje su odavale nesigurnost i nemir, pitam se šta se dešava.

'Ovaj...vidiš...' – mucao je.

'Harry, reci..' – umorno sam mu naredila. Dobro, naredila baš i nije adekvatni izraz.

'Neko želi da priča sa tobom.' – reko je nekim tonom u kome sam mogla osetiti trunčicu mržnje.

'Ko?' – namrštila sam se.

'Dea.' – čula sam škripu vrata i okrenula se u tom pravcu. Nisam sigurna da li sam više iznenađena i besna, da, osetila sam bes, napredak, ne?

Na vratima su stajali moj voljeni brat i brižni roditelji. Došlo mi je da se nasmejem od muke.

'Ako ste došli da mi kažete kako sam ponovo obrukala porodicu, slobodno možete ići..' – na kraju mi je glas malo zadrhtao. Skrenula sam pogled ka Harryu i pogldala ga u oči, tražeći pomoć od njega. Stisnuo mi je ruku govoreći mi da će sve biti u redu. Naravno da hoće. Primetite sarkazam.

'Ovaj...' – Kian se počešao po potiljku – 'Želimo da razgovaramo sa tobom...' – nesigurno je završio

Kako nisam ništa odgovorila, ušli su u bolnicu i seli na krevet blizu mog. Harry je ustao da ode, ali sam mu ja stegla ruku i oblikovala usnama „ne ostavljaj me". Klimnuo je glavom i ponovo seo.

'Styles, možeš li nam dati privatnost?' – u Kianovom glasu se mogao osetiti prkos, prevrnula sam očima uprkos bolu.

'Ne.' – Harry je jednostavno rekao, gledajući ga direktno u oči. Mislila sam da će se prepirka nastaviti, ali Kian nije više ništa rekao povodom toga.

Osetila sam blagu nervoru jer sam se našla u ovom društvu. Samo sam čekala kada će krenuti da viču na mene i da me osuđuju, ali taj trenutak nikada nije došao.

'Kćeri..' – začula sam očev glas pun tuge – 'Žao mi je...' – šokirano sam ga pogledala. Ta reč kao da je izazvala bombu u meni, nisam znala kako da se ponašam. Kao da mi je čitavo telo utrnulo. Samo sam gledala u njega, bez teksta.

'Da ljubavi, žao nam je..' – Mama je klimala glavom dok su joj suze lile sa lica. Nekako sam smogla snage i čvršće stegla, ako je to uopšte bilo moguće, Harryevu ruku na šta mi je on uzvratio.

'Seko, više te nikad neću napustiti.' – Kian je rekao uz ponosni osmeh na šta je Harry prezrivo frknuo.

Par minuta je vlada tišina a onda sam počela nekontrolisano da se smejem dok su mi se suze slivale niz lice.

'Žao vam je?!' – vikala sam – 'ŽAO VAM JE? VAMA?!' – bes je kipteo iz mene. Bol je rastao, ali sam ga ignorisala.

'Dea..' – Mama je šokirano izustila. Tata i Kian nisu bili sposobni ni za to. Kian je već bio ustao iz stolice. Blenuli su u mene kao paralizovani. Počela sam da se tresem dok su suze nekontrolisano padale.

'NAPOLJE!' – čula sam Harrya kako viče a onda me je zagrlio, snažno me je povukao u onaj njegov zagrljaj koji ti kaže da si bezbedan od bilo čega. Tada je moj histeričan smeh prestao i krenula sam da da plačem, plačem kao nikad pre. Kroz te suze su izašla sva osećanja koja sam do tad skrivala u sebi. Videla sam kako sestra izbacuje roditelje i Kiana iz sobe, začudo, ostavila me je u Harryevom naručju.

Pukla sam...pukla u Harryevim rukama, izbacila sam sve iz sebe i, možda zvuči ludo, nakon toga sam se, posle duže vremena, zapravo osećala dobro.

~Sadašnjost~

'Da li je to nešto promenilo?' – Rose me je zainteresovano upitala sa iskrom u očima. Prebacila sam pogled na nju i pogledala je direktno u oči.

'O, to je promenilo sve.'

A/N

Nastavak je kratak ali veoma bitan, uskoro ćete saznati ko je sve bio one noći sa Deom

Pošto uskoro završavam ovu priču, verovatno ću početi da pišem novu, ali ona će najverovatnije biti na engleskom jeziku, pa ako želite da čitate, biće mi jaako drago...

Ostavite vote i com

Sledeći nastavak verovatno za moj rođendan, 19-og oktobra

Čitajte Born To Die

Lya<3

J.xx