Njegova supruga (Dunja & Ognjen)

Prolog

Moji snovi srušeni su za svega pet minuta. Ja nemam mogućnost da biram, ja sam obećana muškarcu koji je poznat čitavoj naciji po lošem. Muškarac od koga strepi čak i muška strana moje familije. A oni se ne boje nikoga, ponekad pomislim da se ti prokletnici ni Gospoda ne plaše. Moj otac se nažalost ne pita, jer da se on pita ja se ne bih udala do tridesete godine. Što je svakako bolje od udaje sa devetnest za muškarca dvanaest godina starijeg, plus preopasnog.

Danas ću prvi put uživo videti Ognjena, danas nam je venčanje. Znam da njegovo ime govori suprotno od onoga što govorim ja, ali to je sve samo ne suprotno. Čak je i gore nego što ja pričam. Što se tiče braka, njega sklapamo samo kako jebena firma mog dede ne bi bankrotirala.

Porodični posao je mojoj porodici nažalost svetinja, a moj život je potrošan. Moji snovi očito ne postoje, a ni demokratija kao ni sloboda govora i tako dalje.

"Dunja da li si spremna?", deda, stričevi i otac ulaze u moju sobu i zatiču me u plavkastoj haljinici do kolena koja je pratila liniju mog tela. Venčanje će se obaviti u opštini, samo pred članovoma porodice i nekoliko prijatelja, njihovih normalno.

"Jesam deda.", potvrdim te obujem sandalice na potpeticu a kad pođem da zakopčam kaiševe oko zglobova, najstariji stric čučne i kao kad sam bila mala uradi to umesto mene. Nasmešim se, takve sitnice vraćaju me u vreme kada sam svojoj familiji još uvek nešto značila. Otkako je mama umrla ja više nikome nisam bitna, ja sam postala providnija od duha.

"Dunja, ti si mi jedina unuka. Tvoja žrtva je zapisana po rođenju, ali to ne znači da moraš trpeti ičije izlive besa. Ako samo jednom bilo ko od njih podigne ruku na tebe, slomiću im svima po jednu.", i znam da će tako i biti. Ne mogu reći da me ne čuvaju. Čuvaju me kao malo vode na dlanu ali žrtvovana sam zarad posla koji me ne zanima. To nije moj san, moj san je uništen zahvaljujući tome što oni pokušavaju da ostvare svoj preko mojih leđa. To ne praštam.

Omatorio sam. Sada znam da jesam, nisam toga bio svestan dok nisam ugledao curicu koja će za oko pola sata nositi moje jebeno prezime. Haljinica nežno plave boje ide joj uz telo i jasno mi daje pogled na njene obline, koje su prosto čarobne. Ali ne, neću je dodirnuti, ona je dete. Za mene je dete, greh je što sam pristao da oženim dete. Mada ja sam već dovoljno grešan, jedan greh manje-više nije bitno.

Gleda me svojim mačkastim očima iz kojih seva strah i nesigurnost. Ne radi mi to malena, ja volim da me se ljudi plaše, uživam kada me se plaše. Ne pokazuj strah, voćkice. Ne znam joj ime, znam da je neka slatka voćka u pitanju, Malina, Višnja, Trešnja... Dunja, tako je, mala se zove Dunja. A i slatka je kao plod dunje.

"Poveravam ti svoju jedinu unuku, Ognjene. Nas dvoje znamo zašto, ali ona, ona misli da je to zbog lažnog bankrota koji preti mojoj firmi. Dunja ne sme da zna istinu. Ne još uvek. Razumeš li me?", matori Mandža drobi ali ko ga jebe? On postavlja uslove a dao je rođenu unuku meni. Halo meni. Sebi ne bih dao ni kozu na papiru u amanet a ne ljudsko biće.

"Mandžukiću vi niste u poziciji da postavljate uslove. Vi ste glavni odgovorni za ovo što se dešava. Ti i tvoja familija, a kola se lome na njoj. Radiću joj šta hoću, za pola sata ona postaje moja. Nosiće moje prezime, ona postaje Dunja Teofilović. Moja je. Moja.", naglasim kako bi me matori lažov shvatio ozbiljno. Gledam kako bledi pa pogledam u Dunju. Na licu joj se nazirao smešak dok ju je Dušan, njen otac grlio.

"Ne postavljam uslove već te molim. Ona je samo dete, ona je sanjar, detinjasta je, voli da gleda crtane filmove, crta i slika. Čuvaj je ti pošto ja ne mogu, a kada dođe vreme.... Produži svoju lozu.", i dođe mi da ga zgazim ovde. Njoj da pravim decu? Pa ona je bre dete. Malo mi fali da ih sve pobijem a nju za ruku odvedem i objasnim joj šta se dešava.

"Mandžukić i Teofilović!", naša prezimena odzvone hodnikom, dok ja molim Boga da ne napravim neko sranje ona stoji pored Duleta kao kip. Pogled joj je na meni a ja, ja hoću da pobegnem iz svoje kože. Bože zašto mi radiš ovo? Zašto njoj radiš ovo?

"Idemo.", pružim ruku prema njoj, odmah je prihvati ali telo joj se trese kao prutić. Jebote kako je malena. Kao da pored mene hoda neko mače a ne žena. Neka pakao počne, spreman sam.