Njegova supruga (Dunja & Ognjen)

Petnaesto poglavlje

"Treba mi pomoć, rajsfešlus mi se zaglavio! Ne mogu da se zakopčam.", čujem Dunju kako me doziva iz sobe, ljuta na haljinu. Nasmešim se i krenem tamo gde sam trenutno najpotrebniji, tromo hodam zaustavljajući se ispred vrata naše sobe. Stajala je na samoj sredini, i onako u štiklicama od deset centimetara skakala po istoj u pokušaju da se kako je Bog rekao, zakopča. Laganim korakom joj priđem, uhvatim je oko struka jednom rukom, a drugom joj povučem rajsfešlus prema gore.

"Više volim kada me zoveš ljubavi, voćkice.", šapnem joj i odmaknem se, jer da se nisam odmakao, gotovo sam siguran da ne bismo ni izašli večeras gde sam ja naumio, već bi gužvali posteljinu na ovom krevetu.

"Hvala ljubavi!", zacvrkuće i slatko me cmokne kada priđe da mi namesti kragnu na košulji. Udarim je po čvrstoj zadnjici i pustim da se odmakne od mene. Nasmejano je otišla da veže kosu. Čašu konjaka koju sam uneo maločas u sobu, ponovo uzmem u ruku sedajući na rukohvat fotelje. Zglob desne noge lagano prebacim preko kolena leve i zamišljeno se zagledam u Dunju.

Dok ona nije nasilno i tuđom željom ušla u moj život, ovaj stan bio je prazan, ova soba odzvanjala je tuđim ženskim uzdasima, a ovo srce je kisnulo, baš kao novoređno mače na kiši, a moja duša je cvilela poput nekog bolesnog psa. Željna nežnog ženskog dodira. Željna nežnih usana i toplih reči. Gledam je kako se smeška dok maže crveni karmin na usne i počinjem da mislim kako ona nije svesna svoje lepote. Jebeš tu spoljašnju lepotu, ja se jesam zaljubio u njeno lice ali toplina koja isijava iz njenog tela je ono što me uzbuđuje svakim novim danom. Pleni i očarava ljude svojom harizmom i stavovima. Imao sam neku ludu sreću da me ožene inteligentnom mladom ženom a ne nekom lutkom koja bi se pokorila svakoj mojoj želji i svakoj zapovesti. Nikada sebi nisam tražio roba jer nikada nisam želeo roba. Zahtevao sam jedino i samo poštovanje i ljubav od svih žena s kojima sam bio a to nisam dobijao često. Svaka žena koja je legala u moj krevet me se od samog početka, pa do kraja plašila, ali Dunji nije bilo potrebno puno da se opusti pored mene. Konačno imam ženu koja može da mi parira i pameću i stavovima i inteligencijom ali i strašću. Srećan sam i ponosan što ona nije lutka od voska već ljudsko biće koje razmišlja svojom glavom.

"Ognjene, da li je sve u redu? Gledaš me i ne pričaš ništa. Ne sviđa ti se?", Dunja me doziva i mlati rukom ispred mog nosa. Zgrabim je za istu ruku povlačeći je sebi u krilo, pazeći da ne prolijem žestinu iz čaše po njenoj haljini. Kao neki pas tragač nabijem glavu u njen mirisni vrat, slatki miris jasmina razlio se mojim nozdrvama i pogađao me pravo u srce.

"Šta god obukla ti si meni prelepa. Da si izrazila želju da ideš u običnoj trenerci, i tada bi bila najlepša žena na Svetu. Zamišljen sam jer razmišljam o stvarima koje toliko volim na tebi i u tebi.", govorim i gledam te mačkaste oči koje mi se smeškaju svaki put kada me pogledaju. Pomiluje me po obrazu pa uhvati moju šaku u svoju i prinese je usnama ljubeći je.

"Kaži to što želiš. Ne volim kada se ustručavaš, ja ne želim da se ustručavaš ispred mene.", primetim kako želi nešto da mi kaže ali reči joj zastaju u grlu i vraćaju se pravo tamo odakle su i došle. Još par minuta je ćutke gledala u mene.

"Znam da je malo preuranjeno, jer smo još uvek na nekom početku i jer još uvek upoznajemo jedan drugog ali kada bih ti sutra rekla da nosim tvoje dete kako bi reagovao? Jel bi ga prihvatio?", odakle je sada ovo došlo? Želi li ona da bude majka moje dece, zbog ovog pitanja mislim da bi. Mada nisam baš ni sto posto siguran u to. Prislonim šaku na njen stomak i klimnem glavom.

"Prihvatio bih. Prvo, to dete bi bilo moja krv. Drugo, to dete bi imalo i tvoje krvi. Treće, to dete bi bilo plod svega onoga što imamo sada i što ćemo ubuduće zajedno gajiti i negovati. Prihvatio bih ga zato što si mi se uvukla u srce i zato što si se u isto trajno uselila. Postavlja se pitanje, da li bi ti želela da nosiš moje dete? Tu se ne pitam samo ja.", jednostavno pitanje koje zahteva isto tako jednostavan odgovor. Ona je u osetljivim godinama, i ja sam toga svestan. Ne želim da je zarobim u kuću kako bi čuvala decu. Ako sam izdržao bez potomstva do sada, izdržaću još par godina, dok ona ne bude sigurna da je spremna za majčinstvo.

"Volim te, želela bih. Možda ne odmah sada, ali da, volela bih da ti rodim dete. Ne jedno, nego troje. Ja nisam imala sreću da imam rođenog brata ili sestru, rasla sam sa decom svojih stričeva, zato želim da moje dete sutra ima brata i sestru.", upravo mi je uzdrmala tlo pod nogama. Da ne sedim sada, mislim da bih pao na guzicu od njenog priznanja. Moja mala voćka mene voli? I ona mene voli?

"Voliš me?", kao prosečni pubertetlija, na te reči sam počeo da se cerim kao majmun. Klimnula je potvrdno glavom i prasnula u smeh kad su moje usne našle put do mekane i osetljive kože njenog vrata.

"Volim i ja tebe! Da sam znao kako i koliko ću se jako zaljubiti u tebe, oženio bih te još kada mi je tvoj ludi deda prvi put došao na vrata!", govorim stežući je jednom rukom oko struka. Kada pođem da poljubim njene usne, moja usta preklopi šakom.

"Ne može. Razmazaćeš mi karmin.", ozbiljno mi kaže i upravo bih sada zapalio fabriku tog prokletog karmina.

"U čemu je razlika skinuo ga sada, ili večeras kada se vratimo kući? Svejedno ću ga smaknuti s tvojih usana pa ne razumem razlog drame. Znaš šta? Boli me kurac za karmin, ti si moja žena, ljubiću te kad god ja poželim, a ti i karmin me sprečite ako mislite da možete!", prorežim i spojim nam usne namerno razmazujući prokletu crvenu boju sa sočnih usana. Smeje se ali prihvata moj jezik i magija počinje. Moja mirisna voćkica.