Njegova supruga (Dunja & Ognjen)

Trideset četvrto poglavlje

Sve je otišlo dođavola. Gledam u svoju malenu kako rukama prekriva lice ne želeći da me pogleda. Stidi se sebe zbog greške drugih ljudi. "Odvratna sam. Beži od mene.", ponovila je već deseti put istu stvar.

"Jednom sam ti obećao da ću ti ispuniti svaku želju, prohtev i molbu, ali koliko god ti ovo želela, neću da ti ispunim. Kakav bih ja muž bio da te ostavim nakon male povrede?", sednem na bolnički krevet do Dunje i privučem je u zagrljaj. Naslonila je bledo lice na moje rame. "Na kraju, dete koje je raslo u tebi je ono što će nas spajati čak i da se razvedemo, a ja to ne želim. A znam da ne želiš ni ti.", sve tiše joj šapućem jer znam koliko je moj šapat opušta. Prebrodićemo i ovo zajedno. "Volim te mala."

"Ali Ognjene ovo nije mala povreda, pola leve noge će mi odseći. Neću moći da hodam, više ništa neće biti isto. Čak si prestao da me zoveš voćkom...", opet lupeta. Moraću ja da je prevaspitam malo inače ćemo se ozbiljno svađati.

"To što govoriš su gluposti! Naučićeš se da hodaš i sa protezom, sve će biti apsolutno isto kao i do sada. I naravno da ćeš ti uvek biti moja voćka, ali zar misliš da mi je sada stvarno bitno kako ću te zvati? Srećan sam jer si izvukla živu glavu i jer si pored mene. Sve drugo je manje važno. Sve ćemo prebroditi zajedno samo ti i ja. Krstić ti zvanično ne može više ništa. Sve je konačno završeno.", podigne glavu sa mog ramena. Lice joj je skroz izgrebano i naduveno od rana, usne su joj ispucale i suve od plakanja, ali oči još uvek sjaje istim onim sjajom kao i do pre par dana. "Šta treba da uradim da mi ti poveruješ?"

"Poljubi me ovako odvratnu.", momentalno je uhvatim za glavu i privučem je sebi. Uplovim jezikom u njena usta i posle toliko vremena opet zadrhti. Stidljivo i nesigurno baš kao i prvi put uzvrati mi poljubac. Steže malim šakama moja ramena i sada sam uveren u to da ne želi razvod. "Ti mene stvarno voliš..."

"Zamisli, volim te. Stvarno si glupa ako si to tek sada shvatila voćkice.", konačno se nasmeši. "I nikada više da nisi pomislila da kažeš ovakve gluposti. Mojoj ženi pored mene nikada ništa neće faliti, sve ćemo uspeti zajedno, samo mi veruj. Ako treba učićemo i da hodamo zajedno."

"Svesna sam da se dosta stvari od danas menja, ipak ja danas postajem druga osoba, više nisam Dunja koju si ti ili bilo ko drugi poznavao, nisam ni Dunja koju sam ja upoznala. Uplašila sam se da ćeš me ostaviti sada, razumi me.", jednostavno kaže pa spusti ruke na svoj stomak a za njom i ja uradim istu stvar. Dunja je morala da abortira nakon nesreće, to je još jedan razlog zašto treba da budem uz nju sada. Moraću ozbiljno da povedem računa o njenom kretanju. "Drago mi je što je beba još uvek tu. Misliš li da je bio dečak ili curica?"

"Meni ćeš uvek biti ista ona Dunja koja si bila kada si se udala za mene. A za bebu mislim da je bila dečak, ipak mi Teofilovići samo mušku decu pravimo.", namerno kažem jer znam da će je nasmejati. Zakikoće se i uzme me za ruku.

"Da, i Mandžukići su pravili samo mušku decu pa eto mene sada tu pored tebe.", i kolut očima. Dunjina posla.

"Tačno, a još od ranije mi je poznato da imaš rupu između nogu. Jebiga, zajebo Dule stvar, ne zna čovek zanat kako treba. Ipak, nisu svi nadareni kao ja.", namignem joj a njene šačice nađu put do mojih obraza. Nežno me miluje i smeška se zadubljena u neke svoje misli. "O čemu razmišljaš?"

"Sada?", upita a ja kao po komandi klimnem glavom. Poljubi moju bradu i pomakne se od mene. "Ne znam čime sam ja zadužila Boga da mi pošalje tebe u život, jako sam srećna što te imam pored sebe i sada i uvek."

"Zaslužila si sve najbolje a ja sam tu da ti pružim sve najbolje.", još jednom je poljubim pre nego što u sobu uđe medicinsko osoblje da je povede u salu gde će joj amputirati nogu.

"Dobar dan gospodine Teofilović. Možete da budete mirni, gospođa će ubrzo biti zbrinuta. Hajde polako lepotice.", luda Angelina uleti sa svojim kolegama u sobu i nasmeje Dunju kojoj strah seva iz očiju. "Ne boj se, biću sve vreme pored tebe i držaću te za ruku ali ne brini, bićeš pod anestezijom. Brzo će proći.", ubeđuje Dunju koja se cereka sa njom iako se cela trese od nervoze i straha

"Jel ja baš moram da uradim ovo? Sigurni ste da mi nema pomoći?", i evo je. Stariji doktor uhvatio ju je za ruku kada su je prebacili na nosila.

"Žao mi je dete ali drugog rešenja nažalost nema. To je jedino rešenje da sačuvamo tvoj život. Naučićeš da hodaš sa protezom, imaš pored sebe Angelinu, svog muža i porodicu, siguran sam da ćeš uspeti da se izboriš. Ni u jednom trenutku nećeš biti sama. A mi ovde ćemo dati sve od sebe da ti bude dobro.", ubeđuje je doktor koji deluje kao da je ovaj tekst naučen na pamet, što verovatno i jeste slučaj. Dunja mi pusti ruku ali pogled ne odvaja od mog. Hodam iza nosila gledajući pravo u Dunjine sive oči.

"Volim te.", prošapućem kako bih joj ulio malo hrabrosti u kosti. Uzvrati mi isto tako tiho, onda Endži pusti njenu ruku i okrene se prema meni dok Dunju uvode u salu. "Endži?"

"Žao mi je zbog deteta, ali tako je bilo najbolje za nju. Znam ja da ćeš ti napraviti ceo fudbalski tim, zato ne očajavajte sada. Biće sve kako treba.", već treći dan mislim na to dete koje je nastradalo krivicom đubreta od Dunjine majke. Suze mi se ponovo skupe u očima samo što im ovog puta dopustim da poteku.

"Koliko sam bio srećan kada sam čuo... nikada nisam planirao da budem otac, ali sa Dunjom sam poželeo da imam sve...", prihvatim mlaki zagrljaj koji mi je ponudila a kada osetim da mi košulja postaje mokra stegnem je u pravi prijateljski zagrljaj.

"Imaćete sve što poželite, samo vam treba vremena nakon svega što se izdešavalo. Ja detalje ne znam ali nisam glupa, svesna sam da je Dunja bila u nekoj opasnosti i svesna sam da je opasnost prošla, zato joj dopusti da se oporavi a onda navali na nju.", odvoji se od mene i namigne mi baš kada u hodnik uleti i Joca koji šmekerski prođe pored Angeline do mene i zagrli me tapšući me po leđima. "Ti probisvetu, budi sa Ognjenom i ne odvajaj se od njega ni kada u wc krene. Hajde, odoh ja unutra. Neću naučiti ništa ako nastavim da brbljam ovde."