Njegova supruga (Dunja & Ognjen)

Trideset drugo poglavlje

Nakon sinoćnjeg razgovora sa tatom i njegovog priznanja da je Ingrid zapravo moja mama Svetlana, osetila sam se mnogo lakše. Ne zbog činjenice da je ona živa, već zvog činjenice da sam bila u pravu. Tek kada sam dobila potvrdu ko je ona, shvatila sam da mi zapravo nikada nije falila. Majku sam imala u Anji, Heleni i Mini. One su bile uz mene onda kada je to bilo potrebno, tešile me prilikom prve menstruacije, plakale sa mnom zbog Marka i bile ponosne zbog mojih odličnih ocena.

"Imam iznenađenje za tebe. Imaš pola sata da središ kosu, ako je potrebno da se našminkaš i da se makar malo upristojiš. Ja imam nešto da obavim napolju i dolazim po tebe. Pazi, pola sata i ni sekunda više inače te golog dupeta izvlačim napolje.", pre nego što stignem da ga pitam šta da obučem, poljubi me i izađe iz stana. Iznenađeno ostanem da sedim i gledam u vrata kroz koja je izašao, ali kad shvatim da mi je ludak dao stvarno samo pola sata pokrenem se i prvo odjurim u kupatilo. U rekordnom vremenu oprala sam kosu i osatavila je da se sama suši, to mi je oduzelo prvih petnaest minuta. Onda sam otrčala do ormana ali i pored toga što sam znala da imam još svega petnaest minuta nisam se žurila.

Pažljivo sam skenirala svaku stvarčicu u ormanu sve dok nisam dograbila jednu belu haljinicu sa printom višanja na sebi. Nazula sam sandale na noge pa odlučila da sam spremna i da ću ga sačekati ispred zgrade. Spakovala sam u torbicu telefon, novčanik i vlažne maramice i u letu uzela ključ sa komodice kraj vrata u hodniku.

Pevušeći napustim stan a na samom izlazu iz zgrade osetim nečije ruke na sebi, i maramicu natopljenu nekom tečnošću neprijatnog mirisa. Ne uspem čak ni da vrisnem, osetim vrtoglavicu i padnem na patos a pred sobom ugledam plavookog muškarca sa fantomkom na glavi.

"Samo budi mirna mala i sve će proći brzo, najgore što ti se može desiti jeste da se sećaš ovoga celog života. Žao mi je.", jasno sam čula njegov glas koji je frfljao dok sam padala u nesvest. Jedne sam stvari bila i više nego svesna, ne smem da spomenem svoju bebu ni po koju cenu.

Prva stvar koju ugledam kada otvorim oči je prljavi plafon, kada pokušam da protrljam oči, osetim jaku bol u svojim zglobovima i bude mi jasno da sam vezana za nešto. Vrištala bih ja, ali još uvek sam pod dejstvom one smrdljive tečnosti i nemam toliko snage u sebi. Zapravo jedva držim oči otvorene, sve vreme se sklapaju same od sebe koliko god se ja borim da ih držim širom otvorene. "Fino. Probudila si se gospođo Teofilović."

Nepoznati muški glas obrati mi se s dozom preteranog cinizma i natera me da na jedvite jade okrenem glavu prema muškarcu koji stoji nedaleko od kreveta i gleda me kao da jedva čeka moju smrt. A  možda to i čeka? U misli mi ponovo dođu reči čoveka koji me je oteo, njegove plave oči i nežan stisak ruke na mom struku. On nije hteo da me povredi, ali ovaj mi ne deluje kao da želi da popijemo kafu i ispričamo se.

"Ne plaši se, ja sam tu da ti pomognem. Morao sam da pošaljem prijatelja po tebe jer drugačije ti ne bi došla kod mene. Ruke ću ti odvezati pod uslovom da me ne udariš. Za početak, da li ti znaš ko sam ja?", kako on misli da mu odgovorim? Ako neće da mi naudi zašto sam onda vezana za krevet na nepoznatom mestu? Đavola neće da mi naudi. "Znam da si još uvek pod dejstvom sredstva za uspavljivanje zato samo klimni glavom ako si sve što sam ti rekao razumela.", polako i s nepoverenjem klimnem glavom pokušavajući da opet nešto kažem. Ne ide. "Super. Znaš li ko sam ja?", odmahnem glavom odrično.

"Ja sam najstariji sin Zorana Krstića, moje ime nije ni bitno u ovom trenutku ali kako bih zadovoljio tvoju radoznalost reći ću ti da me možeš zvati Viktor.", kad mi se predstavi izbečim oči u neverici. Šta bre nije bitno? Pa ti bi trebao da si pod zemljom zakopan, zbog tebe hoće da me ubiju. Svađam se sa njim u sebi a po osmehu koji mu krasi lice znam da je on itekako svestan toga. "Znam zašto me tako gledaš i baš sam te iz tog razloga sklonio. Imam odgovore na sva tvoja pitanja, ali pre nego što obavimo razgovor koji se tiče tvog opstanka, moraćeš da ustaneš i nešto pojedeš. To dete u tebi je itekako važno, tebi, tvom mužu pa čak i meni."

Odakle on zna da sam trudna? Ime Kosta odjekne praznim prostorom u kome sam zarobljena a posle par trenutaka ugledam plavooku priliku koja je godina mog muža, možda i koju stariji. Pogled mu odluta na mene, onda mi šturo klimne glavom pa pogleda u Krstića mlađeg. "Pomozi mi da je odvežem. Svetlana će me ubiti vidi li tragove vezivanja na njoj. Hajde lepoto, dođi.", kako je on opet povezan sa mojom majkom i kako je, dođavola živ? "Ne razbijaj glavu time sada Dunja. Na sve ću ti odgovoriti ali prvo moram da te nahranim. Ne plaši se od mene jer te ja neću povrediti. Meni je cilj da te zaštitim."

Čim mi odvežu ruke zagrlim svoj stomak još uvek osećajući nepodnošljivu vrtoglavicu. Kosta se spusti kolenom na krevet do mene a onda me podigne u naručje i iznese iz sobe hodajući za Viktorom. Za razliku od one sobe ostatak ove kućice bio je sasvim fino opremljen.

"Ovo je zajednička vikendica tvoje majke i mene. I ti si ovde sigurna, prostorija u kojoj si bila još uvek nije rađena, radiće se uskoro.", Viktor na kratko pogleda u mene i Kostu koji me tegli po rukama kao da sam od pera. "Nisam bio siguran šta voliš da jedeš pa smo spremili od svega što umemo po malo. Hoćeš li moći sama da jedeš?", Kosta me smesti na stolicu još uvek mudro ćuteći, ja klimnem glavom a miris propržene slanine raširi se po prostoriji i uđe mi u nozdrve. Kako sada da odbijem ručak kada ovo jako dobro miriše a i izgleda.

"Jedi Dunja, samo jedi. Nećeš se otrovati dajem ti reč."