Njegova supruga (Dunja & Ognjen)

Dvadeseto poglavlje

Čitavu noć provela sam u Ognjenovom zagrljaju, ne znam da li sam spavala puna tri sata, ne znam ni da li je on uopšte spavao, ali s prvim zracima sunca i on i ja smo ustali iz kreveta. I to mrtvi umorni.

"Moram do Maske, imamo problem sa devojkama, svaki drugi dan neka nastrada.", sveže istuširan i sav mirišljiv ušeta u dnevnu sobu nameštajući rukave na košulji. Inače bih mu pomogla ali... umorna sam. "Ti se zaključaj i ni po koju cenu ne otključavaj vrata. Ja ću poneti drugi ključ."

"Ne razumem zašto ali dobro. Uradiću onako kako mi kažeš jer i tako, ako Krstić dođe po moju glavu ta vrata ga sigurno neće sprečiti.", duboko je uzdahnuo zagledan u mene preko ogledala ispred kog je prstima prolazio kroz kosu. "Ne gledaj me tako, znaš da sam u pravu i znaš da sam ja rođena Mandžukić a mi se smrti ne plašimo.", istaknem mu tu činjenicu rukom masirajući ukočeni vrat koji ne smem ni da pomislim da okrenem na stranu inače bih na mestu ostala mrtva. Priđe ugaonoj i obema rukama uhvati moja ramena stiskajući ih u sporom ritmu.

"Znam Dunja, ali ti nisi svesna u kakvoj si opasnosti zapravo, a ja ne bih podneo da se mojoj voćki nešto loše desi.", nasmešim se na to. Znam ja da je Ognjen romantična duša ali ovako nešto nisam očekivala. "Ne gledaj me tako, možda jesam patetičan ali volim te i bojim se.. konačno imam pored sebe nekoga ko je sposoban da mi parira u svemu. Ne znaš koliko sam srećan i uplašen zbog toga u isto vreme."

"Nisi patetičan, samo me voliš!", i ponosna sam na sebe zbog toga. Osvojiti srce Ognjena Teofilovića za manje od mesec dana je moram priznati posebno lep osećaj. Poznato je da se on ne predaje ženama lako. Glasno se nasmeje i podigne me da kolenima stojim na kauču okrenuta prema njemu. "Zašto me ti sada tako gledaš? To je činjenica!"

"Ti si pola žena pola činjenica!", nasmejano kaže.

"Ne! Ja sam pola voćka pola činjenica, i ti to nemoj da zaboraviš nikada!", zapretim mu ispred nosa prstom koji uhvati zubima. "Ludo jedna!"

"Pa mala moja voćko-činjenice, u pravu si. Samo što ti ne znaš koliko te jako volim, i bojim se da nikada to nećeš ni saznati. Ljubav prema tebi ljubomorno ću do kraja života čuvati u sebi, jer ti tako malena nisi u stanju da izdržiš toliku količinu nečega tako velikog.", u jednom dahu kaže i poljubi me.. nežno, polako, kako nikada nije.

"Rasplakaću se. Idi odavde i ne vraćaj se do večere ili bar dok ne završiš poslove u Masci. I krajnje je vreme da i mene jednom odvedeš tamo! Kako ja da znam da li ti stvarno ideš da se vidiš sa Jocom ili je u pitanju Joka?", odvojim se od njega tek toliko da mu namestim kragnu koju sam izgužvala rukama.

"Jedina žena u mom životu si ti. Nema nikakve Joke a odvešću te u Masku sledeći put kada budem odlazio da te uverim u to. Sada idem jer ako ovako nastavimo jedino mesto gde ću završiti je spavaća soba i to sa tobom. Volim te i nemoj da praviš sranja dok ne dođem i ne zaboravi, nikome ne otključavaj ta vrata."

Deset minuta i šezdeset poljubaca kasnije konačno je zaista otišao a stan je ispunila nepodnošljiva tišina koju je kvarilo jedino moje disanje. Po Ognjenovom naređenju dva puta sam okrenula ključ u bravi, da ne znam da sam stvarno u opasnosti rekla bih da on džabe brine, ali ovako.... nemam druge osim da ga poslušam šta god rekao. Ne bojim se ja nikoga, to mi je jednostavno u krvi, ali nije baš da jedva čekam da neko dođe i oduzme mi život. Otkad sam sa njim ja volim da živim. Volela sam i pre njega. Zbog Marka. Koliko god me je pre povređivao i odbijao od sebe na kraju, kada se opustio i prepustio mojim osećanjima postao je drugačiji. Činio me je srećnom. A onda se crni oblak dima i prašine mog života nadvio nada mnom. Saznala sam da ću se udati za čoveka kog ne poznajem i koji je punih dvanaest godina stariji od mene. Sve se desilo iznenada. Venčanje, zajednički život i na kraju prava ljubav. Jesu li sledeća deca ne znam, ali volela bih da mu rodim decu. Ma fudbalski tim bih mu rodila samo kada bih znala da li ću sve ovo sa Krstićem preživeti. Čula sam i ranije prezime Krstić u svojoj porodici i naravno istraživala sam. Ono što sam saznala me je malo potreslo ali ubrzo sam zaboravila na njega, sve do juče kada sam se prisetila pročitanog.

Piše se da smakne svakoga ko mu zasmeta da uradi ono što je zamislio, svaku smetnju uklanja tako proračunato. Krstić nije neki okoreli mafijaš, on je, zapravo policajac. Nekadašnji policajac a sadašnji komandant policije, zakon kroji kako njemu odgovara zahvaljujući korumpiranim političarima koji su na njegovoj strani. Takođe, nekada je bio i dobar prijatelj i suvlasnik firme za brodogradnju čiji je ipak vlasnik moj deda. Njegov sin Viktor, koga je ubio moj otac bio je problematičan i to veoma. Viktor Krstić, kako kažu, nije bio ni nalik svojoj braći i sestri, bio je lopov, lažov i prevarant. Pored toga bio je i diler, zajedno s mojim ocem preprodavao je psihoaktivne supstance koje je uvozio moj deda tih ranih dvehiljaditih godina. Kako ga je tata ubio.... ne znam. Ognjen laže da se to desilo u uličnoj tuči jer moj otac je najveći protivnik nasilja koliko god to ludo zvučalo u ovom trenutku, i smem glavu da dam da je on u svemu tome nevin. Neko drugi je krivac a on pokušava da ga sakrije. A možda ni Ognjen ne zna pravu istinu. Nešto se tu ne uklapa, neki deo ove slagalice nedostaje a ova radoznala kučka u meni mi ne dozvoljava da sedim mirna.