Njegova supruga (Dunja & Ognjen)

Osmo poglavlje

Kasno je uveče, svoje obećanje da ću više vremena provoditi sa njom nisam ispunio, jebiga ali bolje je da se držimo dalje jedan od drugog. Tako će ona ostati čista i nevina a ja ću mnogo lakše disati znajući da je nisam ukaljao sobom. Ugledam je skupljenu u fetusni položaj na svojoj strani kreveta i ne mogu da se ne nasmejem. Sva je sitna, a kad se tako sklupča izgleda kao da mi u krevetu leži neko mače a ne žena.

Dovučem se do kreveta tihim koracima kako je ne bih probudio, i legnem iza nje. Ne znam šta je to ušlo u mene, nikad nisam dozvolio nijednoj ženi da mi leži ovako blizu, a mnoge su prošle kroz ovaj krevet. Ipak pripisaću to činjenici da je ova žena moja žena. Moja zakonita supruga. Moja.

Saznao sam koga je danas Filip trebao da pozdravi, i ono što sam osetio kad sam to saznao mi se nikako nije dopalo. Bio sam besan. A ja nikada nisam besneo kad bi me žena ostavila zbog drugog. Dunja me nije ostavila ali taj momak je tri godine stariji od nje, i on je Filipov dobar drug. Tri godine u odnosu na dvanaest su ništa, i sutra kad bi mi rekla da želi s Markom, pustio bih je. Teška srca ali bih. Ona bi još uvek živela pod mojim krovom, nosila bi moje prezime ali više to ne bi bilo to.

Nije isto kada je samo tu, u sobi do moje i kada je u mom krevetu odmah pored mene. Zato mi ostaje da se molim Bogu da moja voćkica ostane pored mene, želim da me zavoli i želim da je zavolim, ali tek bi to bio greh. Duša će i ovako da mi ide u pakao, a ako dođe do te ljubavi na pola puta do pakla duša će mi izgoreti.

Gledam je kako se tegli i okreće prema meni, spava čvrstim snom i smeška se. Verovatno sanja Marka, jebenog malog Marka. Zavučem ruku pod njenu glavu a svoju spustim do njene na jastuk i zagledam se u lice koje je pokrivala mesečina. Lepa je, na prvi pogled sam to pomislio. Sive, mačkaste oči tada su me gledale sa strahom, a sada me redovno zadirkuju.

"Kada si ti stigao?", pomiluje moje usne vrelim dahom pa pomakne glavu i pogleda me, slatko, milo, nevino. Ma ne znam koju reč da iskoristim kako bih opisao njen pogled.

"Pre pola sata. Večerao sam, istuširao se i došao da svoje napaćene oči odmorim uživajući u pogledu.", kažem i namignem joj. Nisam siguran da li je to primetila tako sanjiva ali čitavo moje telo reaguje na njene dodire. Pipka me po ramenu, klizi prstićima duž čitave moje ruke i ostavi je da počiva na mom kuku. Tako mi prija njena blizina. Opušta me i potpuno nesvesno me zaljubljuje u sebe.

"U kakvom pogledu?", upita i podigne se tražeći to u čemu uživam po sobi.

"U pogledu na tebe. Sklupčala si se kao mače i ne mrdaš se, i sviđa mi se to, pošto si inače nemirna kao jare. Lepo je videti te mirnu.", konačno skroz otvori mačkaste okice a bujnim trepavicama zagolica moju bradu. Kikot koji klizne s njenih usana natera ovo moje ludo srce da zalupa kao da imam aritmije.

"Da li ti je nekada neko rekao da si baraba?", pita me približavajući se još više. Imam utisak kako pokušava da se spoji sa mnom, neku drugu bih oterao ali ne i nju. Ona je stvarno posebna. Odmahnem glavom jer sam previše lenj da joj sada odgovorim. Želim da je ljubim, ne da razgovaram sa njom.

"I baraba i bitanga. Drago mi je što sam i ja tebi prva u nečemu. Već sam pomislila da si ti sve uradio, video i čuo, drago mi je što nisi.", ponovo pomeri onu ruku, samo ovog puta sa kuka na stomak, a moj ponos samo što se iskoči iz prokletih gaća. Rukom koja je stajala ispod njene glave dohvatim njenu kosu i privučem je sebi.

"Prva i poslednja. Svaku drugu bih do sada zadavio golim rukama da me zajebava kako ti to radiš. Imaš sreće što mi se sviđaš tako luda.", govorim tik uz te slatke usne koje se izviju u smešak, provocirajući naravno. Kod nje sve mora da bude provokacija. Ona je od glave do pete provokacija.

Osećam lagano drhtanje njenog tela kad počnem da joj se približavam. Nije prvi put. Kako je drhtala onog dana na venčanju tako isto drhti i sada. Iako sam sada sto posto siguran da me se ne plaši, svejedno drhti. U sledećem trenutku konačno dodirnem njene usne. I dođavola, uzvraća mi. Prvi put mi uzvraća jebeni poljubac. Gura ruke u moju kosu, mazi me i povremeno čupne.

Ljubim je toliko jako da nam se zubi sudaraju, ona se ne buni, ljubi i ona mene onako žestoko, divlje. Nije valjda da i ona oseća nešto? Jednu šaku drži u mojoj kosi a drugom istražuje moje telo. Ježim se od tih nevinih dodira. Bojim se da krenem dalje, zato se i ne uduđujem iako mi telo vrišti od želje za njom.

"Ne mogu da dišem!", zaciči ispod mene i magičan trenutak se prekine. Okrenem nas tako da ona završi na meni a magija opet počne. Smeška mi se u vrat i neujednačeno diše. Zapravo, bori se za dah. Grlim je jer smo upravo jedan drugog obeležili kao svog. Ona mene a ja nju.

Ne govorim ništa jer će joj trebati vremena da shvati šta je ovo značilo. Sada je u onim osetljivim godinama, ne zna šta hoće ali ja, ja sam tačno u godinama kada znam koga i šta hoću. Zato ću joj dati dovoljno prostora da porazmisli o svemu, ali ne toliko da pobegne od mene. Nema više bežanja. Moja voćkica je samo moja, a onaj krelac Marko će morati sebi da nađe drugu Dunju. Ova je od glave do pete moja.