Njegova supruga (Dunja & Ognjen)

Sedmo poglavlje

Nakon što demonstrativno izletim iz dnevne sobe pa uletim u spavaću, uspem da se nasmejem. Obožavam da mu idem na živce, samo iz razloga što on meni ide na živce.

Ne, nije mi baš do smeha, nije meni uopšte do smeha ali bolje da se smejem nego sažaljevam samu sebe i plačem. U mom životu je pre Ognjena bio prisutan jedan muškarac, jedan momak koji je meni bio mnogo manje od ljubavnika ali mnogo više od "samo prijatelja". Saznanje da sam se udala za njega je bilo maltene kobno, a i za to sam saznala tek danas, od Filipa.

Ne znam kako da se osećam. Činjenica da uopšte nisam pomislila na Marka otkako sam postala Ognjenova supruga me živcira. Da, ja jesam samo njegova supruga nisam mu žena, samo supruga. To znači njegova sam na prokletom papiru. A sve bih dala da tog papira nema. Jebo me papir.

Presvučem se iz kratke spavaćice u jednako kratku haljinicu i izađem iz naše spavaće sobe rešena da ga vrtim do sto jedan i nazad. Ako njegova majka ima prava da spušta svoje odvratne, prljave šape na mene onda mogu i ja njega da jebendišem, zabave radi.

"Evo me. Došla sam da se kao normalni ljudi i bračni par izdrkavamo jedan na drugog. Bez vođenja ljubavi jer ti moja ljubav nisi.", namerno kažem iako moja podsvest govori suprotno. Počeo je da mi se uvlači pod kožu a ja ne planiram da mu to pokažem. Mislim nije kao da sam osuđena na njega do smrti. Moje ili njegove nije bitno. Ah čekaj, jesam! Sranje.

"Dunja, nije pametno da me izazivaš. U čemu je po tebi, razlika između te haljine i one spavaćice?", to je to, definitivno ludi. Sednem preko puta njega i spustim bretelu haljine niz rame, što on isprati pogledom i izbeči se.

"Pa, ispod ove haljine imam brus i gaćice. Ispod one spavaćice to nisam imala. Verovatno si primetio to i sam. To je glavna razlika, verovatno.", skupi mučenik šaku u pesnicu i kroz nos onako krajnje besan ispusti vazduh. Ma kao bik je. Ukrsti pogled s mojim pa se nasmeje.

"Dunja! Spaliću ti sve haljine i suknje koje ti ne dosežu do kolena i koje nemaju proklete rukave. Ne izazivaj me.", šta sad, više nisam voćkica? Oh mili, pa tek ću te jebati.

"Onda ćeš morati da spališ sve. A ono što mi je doneto nije ni jedna trećina moje garderobe, imam i provokativnije. Znaš, crvena spavaćica sa porubom od čipke, na tanušne bretelice. A i, zašto više nisam voćkica, nisam valjda izgubila titulu?", da mi je znati samo koji je vrag ušao u mene. Dunja kakva sam bila do sada, nikad ne bi rekla niti uradila bilo šta od ovoga što sada govorim ili radim.

"Moja voćkica mi se ne nudi na izvolte. Moja voćkica je mirna iako nije preterano poslušna, niti jebe živu silu za ono što ja govorim, ali ovo nije ta Dunja. Moja voćkica je stidljiva i takva je najbolja, takva mi je zanimljiva i takva mi se dopada. Ova Dunja sada mi se ne sviđa uopšte. Zato nemoj da praviš od sebe profuknjaču jer to nisi, ne planiram da ti branim šta da oblačiš, oblači se kako želiš u to se ne mešam, ali postoje žene koje su seksi i u majci i helankama a ima žena koje u najlepšim haljinama izgledaju kao veštice. I to nije do izgleda, nego do ponašanja. A ti spadaš u prvu grupu, zato nemoj to da uništiš. Nemoj da budeš jeftina, neka Dunja bude Dunja. Znam ja da te čitava stvar sa iznenadnim brakom nervira i buni pa čak i da te ja nerviram, ali ovime nećeš postići ništa osim što ćeš mi od najslađe devojke na svetu vrlo brzo postati najodvratnija. Ne samo meni nego svakom momku koji te pogleda, a dobro znam da si imala svoj život i pre mene.", u pola koraka nađe se kraj mene, podigne bretelu haljine na svoje mesto i sagne se da me poljubi.

"Nadam se da smo ovo rešili, ako hoćeš da me nerviraš nađi drugi način. Ne uništavaj svoju ličnost jer već ima ljudi koji to rade iza tvojih leđa. Nikada ne znaš ko ti šta zaista misli, zato se čuvaj luda moja glavo.", kaže mi uz uvo i spusti usne ovlaš na moj obraz. Pre nego što izađe iz kuhinje uhvatim ga za ruku zaustavljajući ga.

"Izvini Ogi, ne znam šta mi se dešava. Mnogo stvari sam propustila i mnogo toga uništila udajom za tebe, nesvesno pokušavam da se osvetim tebi iako nisi kriv, stvarno izvini."

"Uvek budi ovako razumna i nas dvoje nećemo imati problema, za sve postoji rešenje pa čak i za tu tvoju mržnju koju osećaš prema meni. Sasvim je okej što to osećaš, ali ja nemam nameru da te povredim. Sve što sam uradio, uradio sam jer tvog oca poštujem i volim više nego svog. Dušan je mnogo toga uradio za mene. Videćeš već da ja nisam tako loš kako ti misliš i kako si čula od drugih.", ne uspem da mu odgovorim jer bez najave izvuče šaku iz moje i izađe. Ja njega ne mrzim. Ne, nikako ga ne mrzim, niti mislim da je loša osoba. Samo sam zbunjena, povređena i ljuta zbog ovog braka. Ja imam samo devetnaest godina. Ja osim svojih snova o životu nemam ništa.

Do pre šest meseci još uvek sam bila srednjoškolka. Najveća briga mi je bila matura i matursko veče. Sada mi je najveća briga da li sam počela da se zaljubljujem u svog zakonitog supruga ili nisam. A očigledno je da jesam, meni je očigledno iako pokušavam da pobegnem od toga.

Oborim pogled na svoju haljinu. Ne znam zašto je čuvam u ormanu kada je mrzim od momenta kad sam je dobila. Mada, verovatno je to zbog osobe od koje sam je dobila. Marko.