Njegova supruga (Dunja & Ognjen)

Dvadeset sedmo poglavlje

"Aman ludi čoveče dobro sam, verovatno sam samo pojela nešto što mi nije prijalo za želudac. Nemoj da dramiš više i ostavi me na miru!", ne znam zašto su morali da zovu Ognjena da dođe po mene. Čitav dan trči oko mene, pokušava da me nakljuka hranom i da me nagovori na posetu lekaru. "Ne želim kod lekara. Nema potrebe."

"Kako nema? Povraćala si još četiri puta otkako smo stigli kući. Naravno da ima potrebe Dunja.", on vrti svoju priču a ja vrtim svoju i tako ceo dan. Krenem da ustanem sa kauča i iz ćebeta u koji me je umotao kao da živimo u Sibiru i da napolju ima minus sedamdeset a ne u Beogradu gde je plus trideset. "Hej mala, gde si pošla?! Ne možeš tek tako da mi okreneš leđa i odeš dok te lečim i dok..", okrenem se prema njemu nabivši mu svoju pesnicu pravo u nos. Jebem li mu mater ludu!

"Dunja majku mu jebem, razbila si mi nos. Glupačo mala glupa!", vrisnuo je na mene držeći šaku preko svog nosa. "Drugi put za manje od mesec dana mi razbijaš nos. Pa ti si debil prve klase!"

"Ognjene ne deri se na mene, zaslužio si, rekla sam ti da sam dobro. Ja ceo dan pokušavam da ti kažem nešto jako bitno ali tebi ne dopire to do mozga. Ne slušaš me već pokušavaš da me još više nakljukaš hranom i stvar napraviš gorom.", uzvratim mu a on otrči iz naše sobe kako bi zaustavio krv. Konačno malo prodišem nakon što ludak ode. Ipak legnem pod ono ćebe kojim me je umotao pošto me bol u stomaku sve više živcira. Konstantna je i ne prestaje. Oh kako nekada mrzim što sam žensko. "Ljubavi jel te ne mrzi da mi doneseš nešto toplo da stavim na stomak?"

"Jesi ponovo povraćala?", s tim pitanjem ušao je opet u spavaću sobu noseći u rukama peškir koji je stavio na moj stomak nakon što se zavukao pod to isto ćebe. Nedostajao mi je, dođavola. "Mazo moja mala...", prošapuće mi na uvo kad mu se približim i legnem na njegovo rame.

"Ne nego me boli stomak i krvarim.", skloni parče maramice sa svog nosa i tužno me pogleda. Kako mi je presladak.

"Oh dobila si? Šta mogu da uradim kako bih ti bar malo olakšao? Sigurno postoji nešto.", da li postoji nešto što bi mi olakšalo bolove? Ne. Ovo je užasno a i mučnina me je ponovo napala. Suzdržavam se da povraćam jer će me Ognjen prebaciti preko ramena i na silu odvući u ambulantu da proveri šta mi se to dešava. Još uvek me muči misao da sam trudna, ali ako sam trudna odakle mesečno krvarenje? "Dunjice ljubavi?"

Trgnem se pošto čujem njegov glas. "Ne znam. Nikad mi se muško nije nudilo da mi pomogne sa ženskim stvarima. Moja Endži i ja smo se samo grlile kako bi jedna drugoj olakšale.", jednostavno kažem.

"Danas ću ja biti tvoja Endži.", slatko zaprede i otkrije me, skloni mokar peškir sa mog golišavog stomaka i vlažnim poljupcima poče da me golica. Nasmešim se zbog njegove brade koja me pomalo pecka ali se ne usuđujem da ga odmah prekinem. Prija mi ovo.

"Ognjene moram ozbiljno da razgovaram sa tobom o jako bitnoj stvari. Moraš da se uozbiljiš, neću umreti od menstrualnih bolova.", nežno ga čupnem i odmah se njegovo telo nadvije nad mojim. Ostavi me da ležim priljubljena uz krevet i još uvek je krajnje neozbiljan. "Slušaj me budalo moja! Ili ćeš se smesta uozbiljiti ili ćeš se narednih mesec dana u krevetu družiti samo sa svojom desnom rukom!"

"Nisam te dodirnuo čitav jedan dan, jako mi falilo da te dodirujem. Ne kvari mi ovaj lep osećaj jednom od ozbiljnih tema koje će nas ponovo dovesti do svađe.", namršteno kaže ali skine se sa mene jer mu uputim pogled koji ne govori ništa dobro. Sedne na sred kreveta i namusi se kao malo dete. "Dobro, slušam te.", suzbijem nekako smeh i podignem se odmah do njega.

"Nema veze sa nama dvoma, nema veze ni sa onime što sam pročitala u vezi sa tobom i Krstićem. Hoću da pričamo o tati, ti misliš da ga poznaješ i da si upućen u svaki detalj njegovog života, ali varaš se.", napravim fini uvod u priču. Još uvek se držim onoga da moj tata nikoga nije ubio, a onaj šamar od sinoć to mi je i potvrdio. Pokušava da sakrije nekog drugog.

"Na šta sada misliš, ne razumem?", zbunjen je. I tek će biti.

"Rekao si mi da je tata ubio Viktora Krstića i da je on učestvovao u uličnim tučama dok je bio mlađi. Tu istine nema. Tata nije mogao da ubije Viktora jer je tog dana kada je on ubijen rođen Filip. Moj tata je bio sa Anjom i Lukom u bolnici čitav dan, znam za to jer mi je Anja jednom prilikom ispričala da joj je podrška koju je od njega dobila tog dana bila jedina stvar koja ju je na neki način spasila smrti.", malo-malo me pogleda kao ludaču kojoj je potrebno stručno lečenje ali upijao je sa mirom ono što sam mu govorila. Slušao je moje izlaganje pažljivo iako je bilo očigledno da mu nije do toga.

"Kako bre? Ako nije Dušan zašto Krstić juri da ubije tebe i zašto Dušan krije pravog krivca u svojoj senci a to nije dužan da radi?", pametno pitanje a sada sledi prilično glup ali jedini logičan odgovor.

"Moja mama, Ognjene, moja mama. Zato Krstić još uvek juri za mnom i zato tata skriva krivca. Majka mi je živa i zdrava a čini se i da Krstić zna istinu pošto se posle toliko vremena osmelio da ponovo pođe u pohod na mene."

"Šta to pričaš ženo, ja tebe ne razumem ni jednu reč koju izgovoriš, kao da mi pričaš na kineskom. Hajde mi lepo objasni odakle ti takve sulude ideje?", zvuči suludo ali nije suludo.

"Godinu dana od mamine smrti prvi put čujem za Zorana Krstića a u to isto vreme raspitujem se za uzrok maminog odlaska na put bez povratka. Odgovor je bio-ne bi razumela, mani se ti toga. Juče je u našoj kući bila žena iste boje kose koju i ja imam i istih sivih očiju koju su mi predstavili kao Ingrid a ispod fasade od šminke prepoznala sam i svoje crte lica. Pogled koji mi je uputila može da bude samo majčin, pamtim ga Ognjene kao da nikada nije ni nestao. Ingrid je zapravo Svetlana Ivanović."