Njegova supruga (Dunja & Ognjen)

Jedanaesto poglavlje

Prošlo je sat vremena, dva, tri a Ognjen se još uvek nije vratio kući, ne znam ni gde je ni šta je. Prvih sat vremena sam ga neprestano zvala a on je neprestano odbijao te pozive. Mislim da mi ideja da mu ispričam sve ono maločas nije baš bila najpametnija. Drugih sat vremena sam drečala ocu i stričevima preko mobilnog da je otišao i da ga nema. Kako nijednom od njih nije bilo jasno zašto sam se toliko uznemirila zbog toga, svoj četvorici sam zalupila slušalicu. Ušla sam u treći sat, i sada želim da sama pođem u potragu jer me taj čovek izluđuje.

"Dunja šta se jebote dešava?!", samo što otključam ta jebena ulazna vrata, čitava bulumenta u obliku muškog dela moje familije na čelu sa mojim dedom mi upade u kuću. Luka je bez čekanja upao u stan pošavši da sve pregleda.

"Ljudi kako to upadate ovde? Legli ste na zvono kao da nikad u životu niste videli ništa slično. Zašto ste se dovukli, kada vas nisam zvala da dođete?!", vrištim krećući se iza Luke. Sve vreme gleda po stanu tražeći nešto. Nešto neodređeno. Nemanja me okrenu prema sebi i prodrma držeći me za ramena.

"Čiča bre! Nisam ja džak krompira, u čemu je stvar i šta se dešava? Zašto ste dolazili?", odgurnem ga pa se okrenem prema dedi. Gleda me kao da sam upravo u ovom momentu pala sa jebenog Marsa. Zapravo me svi tako gledaju, zašto me tako gledaju?

"Dunja ljubavi, svakome od nas si po više od petnaest minuta vrištala da nemaš pojma gde ti je suprug. Došli smo da vidimo šta se dešava. Kako ne znaš gde je, jeste li se svađali?", Luka mi postavi pitanje kao da sam maloumna. Jesmo li se svađali? Nismo. Jeste li on ljut na mene? To je pitanje od milion dolara, nemam pojma.

"Ne, razgovarali smo sasvim normalno. Onda je on bez reči izleteo napolje i već tri sata se ne javlja, ne znam gde je otišao.", brecam se dok govorim. Da li je mene iko od njih slušao dok sam galamila preko tog mobilnog? Izgleda mi da nije. Luka podiže obrvu i posmatra me bez treptanja. Šta?

"Divno. Skup Mandžukića u mom stanu, vidim ja da se vama sviđa boravak ovde, pa evo prepisaću vam ga a Dunja i ja se selimo drugde.", probio se kroz sve moje stričeve i braću. Rukom me je obgrlio oko struka upitno me gledajući. Ne treba da bude genije da shvati kako sam glavni krivac ja lično. Počeškam se po potiljku slegnuvši ramenima. Gledam kako sa smeškom odmahuje glavom dok se odmičem jer me stričevi veoma čudno posmatraju. Ključna reč, čudno. Mislim da sam provaljena i mislim da ću zbog toga biti ismevana do kraja života. Sranje.

"Pa, kojim dobrom? I gde mi je tast, on nijednom nije svratio, vi ostali mi baš i niste prirasli srcu.", rekao je Ognjen raskopčavajući dugmiće na košulji koju je odmah potom izvukao iz pantalona. Pustio je da mu spadne sa ramena i odložio je na naslon kauča. Moj muž je jebeno najseksi stvorenje koje sam videla. Deda i stričevi su posmatrali čas mene, čas njega i moj konačan zaključak je, da provaljena sam.

"Ženo turi kafu meni i mojoj voljenoj tazbini. Greota je da drugi dan za redom odu odavde bez popijene kafe. Nisam ja baš toliki skot.", ubiću ga. Podignem obrvu posmatrajući ga. Ženo a?

"Polazi ispred mene muže, momentalno.", prorežim ljutito. Po tupom pogledu koji mi upućuje znam da je uradio nešto loše. Zapravo i loše i glupo.

"Idi u kuhinju i uradi šta sam ti rekao.", glumi li on to frajera pred mojima? Neće moći, neće moći.

"Ustaj sa tog kauča i uradi šta sam ja tebi rekla da ne bi radila oklagija. Postroj se u dve kolone ispred mene i odvlači se u kuhinju. Odmah.", bez dalje rasprave odlazim u kuhinju, čujem kako se izvinjava mojima i govori im da se raskomote a onda i bat njegovih koraka. Pošao je za mnom.

"Tako lepo mirišeš, ne mogu da se ljutim na tebe čak iako mi je stan pun Mandžukića. Mislim da bi trebala da znaš koliko ne volim familiju Mandžukić.", oh da dušo znam ja da ti ne voliš Mandžukiće. Dobru većinu ne voliš ali ja ne spadam u tu većinu, prosto znam da mene voliš.

"Stvarno ne voliš baš nijednog Mandžukića? Mislila sam da je drugačije, da postoji barem jedan kojeg tu i tamo voliš. Izgleda sam pogrešila.", govorim tobože tužno dok pristavljam vodu za kafu, naslonjena sam na radni deo. Zarobio me je svojim telom i šakama mi ograničio prostor.

"Pa sada, nije da mi se svi gade. Postoje njih dvoje koji su mi dobri prijatelji, i postoji jedan koji se uveče uspava u mom zagrljaju, ujutro mi kuva kafe, povremeno ako je dobre volje dozvoli da ga ljubim i mazim, a nije tako često dobre volje.", priča mi na uvo zbog čega mi koža treperi, telo drhti a usne smeškaju.

"On? Zar nije malo nastrano kada o meni govoriš u muškom rodu? Ja sam još uvek "ona" ako me pamet ne vara, mislim moram da ti skrenem pažnju na to da između nogu imam rupu!", njegov dah me zagolica pošto počne da se cereka kao da je video Božićnog patuljka.

"Moraću onda što pre da popunim tu rupu nekako. Ja ne volim rupe.", govori mi na rubu suza, iako i mene to zasmeje setim se zašto sam ga zvala.

"Ne bih baš rekla da takve rupe ne voliš. Ali dosta o tome, govori gde si bio i kakvo si sranje napravio u prethodna tri sata. Zašto si mi jebeno odbijao pozive, poludela sam od brige!", kroz šapat vrisnem na njega setivši se kroz kakvu sam agoniju prošla. Platiće mi konjina i to debelo.

"Pričaćemo kada tvoji odu, i o rupama i o svemu ostalom što te zanima. Nisam napravio nikakvo sranje i nisam išao kod Marka, iako mi cilj jeste bio da ga usmrtim kada sam izašao. Imao sam posla u Masci, ispričaću ti kasnije šta se dogodilo.", nevoljno klimnem glavom dajući mu potvrdan odgovor.

"Dogovorili smo se onda.", reče pa nam spoji usne kako bi dogovor zapečatili poljupcem. Majko moja da li postoji neko ko se ljubi bolje od ovog muškarca? I to mog muškarca.