Njegova supruga (Dunja & Ognjen)

Šesnaesto poglavlje

Kao pravi džentlmen, otvara mi vrata i ja izlazim iz automobila. Doveo me je u boemsku četvrt u srcu našeg divnog Beograda-Skadarliju, imala sam prilike da dođem ovde i večeram uz tamburaše, ali nažalost uvek bi mi neka nenadana situacija stala na put.

"Skadarlija?", pitam pošto mi Ognjen nikako ne deluje kao čovek koji voli staru, dobru tamburicu i lumperaj do zore, a to je ono po čemu je Skadarlija najpoznatija. Pored toga, poznata je i po staroj kaldrmi, fenjerima i kafanama izgrađenim pre više od sto godina za kojima su sedeli velikani srpske književnosti Đura Jakšić, Milovan Glišić, Branislav Nušić.

"Verovala ili ne, voćkice, za Skadarliju me vežu mnoga sećanja. Neka lepa, neka manje lepa, ali svaki mesec izdvojim jedno veče za sebe, svoja sećanja, svoje prijatelje i naravno, naše mesto.", slušam šta mi govori dok ulazimo u lokal pod imenom Tri šešira, drži me za ruku i vodi prema prvom slobodnom stolu koji ugleda.

"Želim da čujem i lepa i ružna. Ja sam imala nekoliko prilika da dođem ovde, ali uvek bi mi se nešto isprečilo, na kraju sam i odustala. Drago mi je što sam prvi put ovde došla sa tobom.", govorim dok sedam na stolicu koju mi je izvukao, spušta se do mene i ljubi me u teme glave, zatim obilazi sto i seda preko puta mene hvatajući moju ruku u svoju.

"Dušan mi je to predložio jutros kada sam ga pitao šta bih mogao da uradim za svoju milu ženicu. Znaš i meni je drago, a drago mi je i što sam ti ja baš u svemu bio prvi.", drago je i meni, ali to neće čuti, bar ne večeras, inače bi se njegov i tako preveliki ego napumpao do krajnje tačke. Palcem pomilujem njegovu šaku kojom me drži pa oboje pažnju usmerimo na konobara koji ga sa osmehom pozdravi.

"Dobro veče gospodine Teofilović, izgleda ste nas se baš uželeli, s obzirom da vam je ovo drugi put u mesec dana da svraćate.", konobar je svega par godina stariji od mene, vidim to po njegovom mladom licu. Ne dajem mu više od dvadeset i pet. Ognjen mu se ljubazno nasmeši pa pogleda u mene.

"Šta da ti kažem, Viktore, od sada ti sa mnom dovodim i gospođu Teofilović. Voćkice, ovo je moj najomiljeniji konobar u gradu, Viktor, Viktore moja lepša polovina, Dunja Teofilović.", Dunja Teofilović, zvuči prelepo, a i jeste prelepo. Biti njegova supruga je nešto najbolje što je moglo da me zadesi. Pružim ruku Viktoru i nasmešim se.

"Drago mi je gospođo Teofilović.", reče kad prihvati moju ruku. Gospođa? Nisam ja nikakva gospođa.

"Drago je i meni Viktore, ali nema potrebe da mi persiraš, mlađa sam od tebe. Neću imati ništa protiv i ako me zoveš samo imenom, nisam strašna koliko je moj muž.", bocnem Ognjena što ih obojicu nasmeje. Pogledam u svog muža, oslonjen je na svoju ruku i gleda me nekako zadivljeno.

"Samim tim što nosite prezime Teofilović, dovoljno ste strašni.", šaljivo uzvrati, pa kada nam Ognjen naruči, citiraću ga, najbolji roštilj u Beogradu, Viktor se pokupi i nestane od našeg stola.

"Pa, da čujem lepa i ružna sećanja koja te vežu za ovo divno mesto.", izvučem šaku iz njegove oslanjajući se šakama na sto i ravnajući fini beli stoljnjak. 

"Recimo, sa petnaest godina prvi put sam ovde poljubio devojku, ovde sam se prvi put napio zbog ljubavi koja mi je u tom trenutku delovala kao jedina i prava. Ispred ove kafane sam se prvi put potukao zajedno sa najboljim drugom, u ovoj kafani sam proveo veći deo svog života. Uz muziku, dobru hranu, lepe žene i smeh.", gledam kako mu se sijaju oči dok mi ovo priča i izgleda kao da sam tek sada shvatila da je on sasvim običan čovek, kao i svako drugi. Usne mu se šire u zamišljeni osmeh dok mi prepričava raznorazne dogodovštine iz svoje bliske prošlosti.

Priča mi kako ga je još kao tinejdžera stric dovlačio za sobom ovde, kako ga je učio da ne bude stipsa i da uvek, i u svakom trenutku bude faca. U smislu da prema svakome bude pravedan i da nevine štiti, a da
one koji su krivi poštedi života, ali i sebe poštedi njihovog prisustva. Tako kroz priču, rekao mi je i da mu je stric umro dosta mlad, zapravo pre svega tri godine.

"Zato se nekada osećam kao da sam bez igde ikoga. Otkako je moj dobri stric umro, ja kao da sam sam na celom Svetu. Ne znam zašto, valjda sam samo navikao na njegovo prisustvo.", prepričava mi kako su zajedno bežali od policijske patrole koja uopšte nije jurila za njima, što su pijani shvatili tek kasnije. Pored strica imao je lepo odrastanje i lep momački život.

"Imaš mamu i tatu, nisi sam dokle god su oni živi. Možeš ti da misliš kako im nije stalo, ali to nikako ne može da bude istina. Ja znam koliko mene moj otac voli, a sećam se i koliko me je mama volela iako se ona i tata nisu voleli. Roditelj je uvek roditelj, bez obzira na to koliko ti godina imao."

"Ti si moja pametnica, ali moji roditelji nikada nisu bili pravi roditelji. Njih su zanimale samo neke druge stvari, koje mene kao klinca i kao mladića nisu baš previše zanimale. A iskren da budem, ne zanimaju me ni sada.", znam da je tužan zbog toga, znam jer mu u pogledu vidim poneku iskru tuge koju pokušava da sakrije. Zašto se stidi da pokaže tugu? Osećanje kao i svako drugo, nema tu sramote.

"Prijatno gospodo Teofilović.", simpatični Viktor nam, kao da je znao, doneo naš roštilj. Jeli smo u tišini, gledajući jedan u drugog dok su u kafani odzvanjali zvukovi tamburice i pesme naših poznatih pevača.