Njegova supruga (Dunja & Ognjen)

Prvo poglavlje

Postala sam gospođa Teofilović. Moj život je gotov a pakao je zvanično počeo. Trag njegovih iskusnih usana na mojim potpuno neiskusnim ostaće trajan. Osećaću ga i za pedeset godina. Koračamo jedno pored drugog prema izlazu iz opštine a ja molim Boga da negde okolo nema nekoga od mojih drugova. Ne mogu da objašnjavam nikome ništa.

"Nas dvoje idemo pravo u stan. Vi proslavljajte lažan brak ako ste potpuni idioti, ali ja za to nemam vremena a moja supruga ide sa mnom.", uspaničim se kad spusti ruku na moja krsta i pođem prema ocu. Uletim mu u zagrljaj i zacvilim.

"Plašim ga se tata.", priznam ono što je sigurno i on primetio. Tata me čvrsto zagrli i ljubi u kosu dok se ja molim svevišnjem da me sačuva ogromnog ludaka u crnim pantalonama i košulji iste nijanse.

"Nemoj Duki, on će te čuvati. Nemaš zašto da ga se bojiš, samo mi veruj. Važi?", promrmlja tata meni u kosu. No, to ne umiri moj strah. Da prepustim svoju sigurnost nekome koga ne poznajem? Neće moći. Ako treba spavaću sa nožem pod jastukom.

"Dunja idi kod muža. Od danas tvoje mesto je pored njega. Hajde, nemoj da te čeka.", moj najstariji stric Luka me maltene istera iz očeva zagrljaja. Namršteno pođem prema Ognjenu koji je strpljivo čekao da se pozdravim sa ocem ne menjajući izraz lica. Pre mene prođe na suvozačevu stranu i otvori mi vrata.

"Do dva popodne hoću da njene stvari budu u našem stanu. Ne uradite li šta sam rekao, pobiću vas sve. Jesam li jasan?", čujem da reži na neke svoje gorile a onda obiđe auto i sedne do mene. Ni na momenat nije pogledao u mene, gledao je ravno u put a ja sam se pitala o čemu li razmišlja, i hoće li to što bude smislio puno da me boli. Verovatno je da hoće.

"Nastaviš li toliko da me gledaš, zaljubićeš se.", i gotovo, crvenim kao bulka dok se on krajem usana smeška. Ne znam da li je jeziviji kad je ozbiljan ili sa tim psihopatskim smeškom na faci. Skrenem pogled sa njegovog lica i ruka mu se nađe na mojoj butini. Izbečim oči i promeškoljim se, ali on ruku ne spušta. Jebote, najebala sam kao žuti mrav. Ovaj će me silovati i ubiti.

"Šta ćeš da mi radiš?", uplašemo ga pitam a on se nakašlje. Verovatno nije očekivao to, ma nisam ni ja, zašto lagati?

"Ništa što ti neće prijati. Uživaćeš u braku sa mnom, prilično sam nadaren kada je seks u pitanju. A i obdaren, ali u oba ćeš se uveriti već danas.", gurnem njegovu ruku sa svoje butine i osetim kako lagano tonem, lagano ali sigurno. Progutam knedlu, on ruku vrati na menjač a u autu zavlada tišina. Najebala sam a u to sam sigurna sto posto.

Zbog Beogradske gužve, u sada naš stan, kako je on sam rekao dok je izdavao naređenje o mojoj garderobi, stigli smo dvadesetak minuta kasnije. Još uvek čvrsto drži moju ruku, kao da mogu da mu pobegnem negde. Od silnog straha, čim je zatvorio ulazna vrata za nama pobegla sam od njega u prvu prostoriju za čija sam se vrata uhvatila. Sranje, uletela sam u dnevnu sobu u koju je on ušao odmah nakon mene.

"Skidaj se.", naredi mi i zavali se u fotelju i poče da otkopčava dugmad na košulji. Veliko sranje. Niti znam šta da radim, niti da li treba išta da radim ili samo da mu razbijem glavu. Zbog čega bih verovatno još gore prošla nego do sada.

"N.... Nemoj molim te. Preklinjaću ako treba samo nemoj da me diraš."

"Obožavam da slušam vas Mandžukiće kako me preklinjete. Hajde, preklinji.", njemu je ovo prilično zabavno ali meni, meni nije uopšte. Mrzim svoje prezime. Mrzim što sam Mandžukić.

"Molim te, uradiću bil...."

"Ne radi to, voćko. Ne moli me, ti nemoj da me moliš. Ti si žrtva svoje porodice, ne treba da budeš i moja žrtva. Neću te dotaći ni kad to budeš poželela, ti si za mene dete. Spavaćemo u istom krevetu, ali više od slučajnog zagrljaja od mene dobiti nećeš. Ne plaši me se jer ti nemaš razlog za to. Ti si moja, a ja čuvam sve što mi pripada. Bez izuzetaka, jasno?"

"Hvala ti. Mnogo ti hvala. Bože ipak si me pogledao!", već na ivici suza pođem da ga zagrlim ali zaustavim se. Rekao je slučajni zagrljaji, namernih ne sme da bude. Mislim da ću s tim moći da živim.

"Voćkice, voćkice ti si previše dobra i za mene i za svoju porodicu. Jedino što tražim od tebe i što ću ubuduće zahtevati od tebe je istina. Nikada me ne laži, ne pokušavaj da me obmaneš i nikako, ali pazi nikako se ne mešaj u moj posao. Čuvaću te kako brat čuva sestru ali dobro pazi šta radiš. Ako prokockaš moje poverenje, tvoja karijera je gotova. U dva sata garderoba će ti biti ovde, raskomoti se a uveče kada se budem vratio popričaćemo o snovima koje mi je tvoj deda spomenuo.", klimnem glavom upijajući svaku njegovu reč poput sunđera.

"Ako smo se razumeli ja bih krenuo. Imaš nešto namirnica u kuhinji, ako hoćeš i ako umeš skuvaj nešto da ne budeš gladna, ako ne znaš ili te mrzi naruči nešto. Novac ti stoji u sefu u spavaćoj sobi, lozinka je sedam nula.", pramen koji mi je nemirno padao preko lica, zadenuo mi je za uho i podigao mi šaku u visini njegovih usana pa poljubio moj dlan.

"Ne želim da trošim tvoj novac. Zvaću tatu da mi pošalje zajedno sa stvarima.", govorim mu dok koračam za njim prema vratima.

"Mi smo u braku voćkice, u braku nema moje i nema tvoje, sve u ovom stanu je od danas naše. Novac tvog dede, tvog oca i tvojih stričeva meni ne treba, a s obzirom da ti više ne nosiš prezime Mandžukić, ne treba ni tebi. Rekao sam ti gde je novac, rekao sam ti šta da radiš zato ne izvodi besne gliste nego me poslušaj ako ne želiš da se naljutim na tebe.", s tim rečima na usnama je napustio stan. Ja ću biti Mandžukić dokle god u meni ima života, ali znam da mu se ne trebam zamerati. Poslušaću ga, jer mi druge svakako nema.