ANĐEO ČUVAR

2. Ko si ti?

Ksenija

Sada mi je jasno zašto je ovo najpoznatiji kazino u gradu. Ogroman je i sve pršti od luksuza. Ovo je stil života koji sam oduvek želela.

Hodam nasmejana pored Milutina držeći ga ispod ruke i razgledajući sav taj raskoš. Nailazimo na čoveka koji nam je samo klimnuo glavom i uveo nas u neku prostoriju izolovanu od ostatka kazina.
To je to, osećam da će mi srce iskočiti iz grudi. Sada će me pitati da se udam za njega! Hvala ti Bože na ovome.

Sednemo na neki kožni dvosed i Milutin odmah kao po običaju pali tompus. Nisam razgledala toliko sobu u kojoj smo, jer sam se trudila da se što udobnije smestim. Prekrstila sam noge, pomerila kosu iza ramena i nabacila svoj najlepši osmeh.

- Ćikita... - nazove me nadimkom koji mi je dao još kada smo se upoznali.

Zatim se uhvati za unutrašnji džep od sakoa i već se topim, nema me.
Toliko sam se uzbudila da nisam mogla da sačekam pitanje, već sam ispružila ruku pred njega, poskočivši u mestu.

- Da, želim, Papi! - viknem.

- Šta želiš? - gleda me sa podignutom obrvom i pruža mi neku karticu koju je upravo izvadio iz džepa.

- Kakva je to kartica? - pitam vidno razočarana što nije prsten.

- To ti je poklon od mene u znak zahvalnosti što si mi ulepšala protekla tri meseca. Na njoj ima 500.000 dinara. Izvoli. I hvala ti na svemu, bila si odlična. Odavno bolju nisam imao, ali naši putevi se ovde razilaze. - štipne me za obraz, pa za bradu i namigne mi.

Malo je reći da sam u šoku! Ovo se ne dešava!!!

- Pola miliona dinara? Toliko vredim?! - ustanem naglo dok me on samo nemo posmatra.

- A šta je sa onim što si mi obećao brak ako izdržimo tri meseca? - povisim ton.

- Kao prvo, stišaj se. Drugo, ja takve stvari nikada ne obećavam. Možda sam samo tek onako rekao, ko zna. Svakako ne planiram da se ženim. Ni sada, ni nikada. Sasvim mi je lepo ovako. - otpuhne dim.

- Kakvo si ti đubre od čoveka Milutine! - gađam ga onom karticom.

- Džoni. - obrati se svom telohranitelju, a kada mu ovaj priđe pokaže mu rukom da me izbaci.

Milion puta sam bila prisutna kada je Džoni tako izbacivao ljude za Milutina, a sada sam ja jedna od tih ljudi. Ne mogu da verujem...

- Platićeš mi za ovo, kunem ti se! - vičem dok me Džoni sklanja iz prostorije.

Kada me je napokon izbacio, samo me je hladno pogledao i zatvorio mi vrata ispred nosa.

Neee... Ne želim da se vratim svom prethodnom životu. Ne mogu to...

Suze počinju da mi se skupljaju u očima, ali u trenu se setim da ovde moraju imati šank i krenem u potrazi za njim. Plan je da se večeras olešim od alkohola, a za plaćanje će se garantovano naći već neko. Možda još večeras nađem sebi novog bogataša.

...

Nakon nekih sat vremena otkako sedim za šankom i nalivam se tekilom, konačno mi se neko obrati.

- Zašto mala sedi sama?

Okrenem se ka izvoru glasa i ne verujem šta vidim. Trepnem par puta ne bih li izbistrila vid, ali slika je i dalje ista.

- Wow, ne mogu da procenim da li si stvarno toliko debeo ili mi se slika duplira zbog količine tekile koju sam popila. - zakikoćem se.

- Pa znaš kako mala? Kada takve poput tebe vide koliko je moj novčanik debeo, odjednom im više moji kilogrami ne predstavljaju problem. - primakne se do mene.

- Nema šanse. Da li ti uopšte vidiš svoj... Khm... Od tolikog stomaka? - štucnem.

Jebena tekila...

- Zašto bih ga ja gledao kada uvek mogu da platim kurvu koja će to uraditi umesto mene? I ne samo to... - pređe spoljnom stranom šake po mojoj goloj butini.

Bljak.

- U redu, sada je dosta Snorlaks. Sklanjaj te prljave šape sa mene! - otresem njegovu debelu šaku sa moje noge.

- Pa nećemo tako da se igramo. - priđe i stegne me jako za nadlakticu, ali pre nego što sam uspela da odreagujem začuo se još jedan muški glas.

- Mislim da je dama bila dovoljno jasna da te ne želi kraj sebe. Skloni se iz ovih stopa ili zovem obezbeđenje.

Okej, ovaj je definitivno budala što misli da sam ja dama.
Nasmejem se sama sa sobom u mislima.

- Ma nemoj? Ko si ti da mi se tako obraćaš šarlatančiću jedan mali, ha? - uvredio se debeli.

- Ko sam ja? - podsmehne se. - Za tu informaciju ostaćeš uskraćen, a sada se gubi. - povisi ton približavajući se debelom.

- Slušaj me dobro, ja ako te dohvatim... - ne uspe da završi rečenicu, jer je ovaj dečko pucnuo prstima i dvojica ogromnih gorila su se za tren oka stvorili i uhvatili debelog pod miške.

- Ispratite ljubazno gospodina i da ga moje oči više ne vide ovde. - naredi gorilama.

Oni na to klimnu glavom i krenu da vuku debelog ka izlazu.

- Zapamtićeš me za ovo šarlatanu! - dovikuje matori smrad, pokušavajući da se otme ovima, ali bezuspešno.

Kada je njegov iritantni glas konačno ispario iz mojih ušiju pokušala sam da malo bolje zagledam dečka koji me je spasio. Sedeo je dve stolice od mene i pio nešto što je ličilo na kiselu vodu.

Koja je fora sa tim? Možda je lečeni alkoholičar?

Nije mi se obraćao, a nije ni gledao u mene. Pogled mu je bio prikovan za tablet, koji se nalazio na šanku ispred njega i delovao je prilično zainteresovan za to što trenutno gleda.

- Ti si neki menadžer ovde, je li? - rešim da se obratim ja njemu.

- Moglo bi se reći. - pogleda me u oči na kratko, zatim vrati pogled na tablet.

- Hm lep si dečko, šteta što nisi stariji... - baš u trenu kada sam to izgovorila štikla mi je nekako skliznula sa barske stolice i prosipala bih se po podu da me nije uhvatio.

Wow kako dobro miriše...

- Koliko si tačno tekila popila? - pita me dok mi je licem toliko blizu da osećam njegov dah na svojoj koži.

Mmm miriše na mentu pomešanu sa mirisom cigareta.

Ma ko si ti čoveče?

- Ravno 10. - odgovori mu šanker, jer sam se ja samo kikotala, pridržavajući se za njega da ne padnem.

- Stavi sve na račun kuće. - kaže šankeru, a zatim se obrati meni. - A ti dođi. Vodim te negde gde debeli matorci neće moći da te smaraju. - uhvati me čvrsto oko struka i povede nekud, dok se ja i dalje samo smejem.