➪ Prvi deo serijala ''Zlatna Kruna''.
Život pronalazi različite načine da nas reši uverenja kojih se čvrsto držimo i dokaže nam da nismo baš uvek u pravu.
Jednu veoma tvrdoglavu devojku, od roditelja diskriminisanu i neshvaćenu, život je na teži nač...
- Kako si lep... I divno mirišeš... - ponavljala sam to kao pokvarena gramofonska ploča dok smo se peli liftom negde.
Apsolutno me nije bilo briga gde me vodi i šta će sa mnom uraditi. Ništa me više ne zanima kada nisam sa Milutinom. Toliko silno sam želela da se udam za njega... A sada su svi moji planovi o raskošnom životu pali u vodu.
Jebeš život bez luksuza...
...
Budim se u neko doba, ne znajući ni gde sam, ni s kim sam. Ne otvarajući oči pod prstima napipam svilu.
Šta? Spavala sam u svili? Ili još uvek sanjam?
Uspravim se u sedeći položaj i osetim ogromnu bol u slepoočnicama. Ahh prokleti alkohol... Automatski se uhvatim za glavu i tek onda otvorim oči. Crno i zlatno? Kakav je ovo kliše i gde sam ovo ja? Krenem da razgledam okolo, ali ne prepoznajem ni milimetar ove sobe. To je to, nema više alkohola za tebe Ksenija. Preterala si ovog puta. Zatim mi pogled padne na digitalni sat koji se nalazio pored kreveta. 05:33. O Bože, provela sam ovde čitavu noć!
Utom začujem otvaranje vrata i uplašeno pogledam ka njima. Prizor nije bio ni najmanje zastrašujuć kao što sam očekivala...
Dečko crne kose i brade, sa najdužim trepavicama koje sam ikada u životu videla. U crnoj majici koja je otkrivala da mu je velika površina tela prekrivena tetovažama. Kako je zakoračio u sobu tako me je hipnotisao svojim opojnim mirisom. A onda se setim...
To je onaj dečko od sinoć! O ne! Da li sam spavala sa njim?
- Budna si? - obrati mi se i trgne me iz misli.
- Mmm da... - promumlam.
- Da li si gladna? - podigne ruku sa upakovanim obrokom. - Ili bi najpre da popiješ lek za glavu? - pita me prilazeći mi laganim korakom.
- Mmm ja... Vidi, jako slabo se sećam šta se sinoć dešavalo, tako da te molim poštedi me te lažne brige ili šta god da trenutno izigravaš. Samo želim da idem kući.
- Nikakva lažna briga nije u pitanju. Samo iz iskustva znam da su glavobolje nakon pijančenja gadne i da se čovek probudi mrtav gladan. Ali kako god, neću te sigurno zadržavati ovde protiv tvoje volje. - kaže mi ravnim tonom.
Tada se setim da će me Mitar naglavačke izbaciti ako se u ovakvom stanju i u ovo doba pojavim na kućnim vratima.
- Khm. Mislim da lek za glavobolju i nije tako loša ideja. - sednem nazad na krevet, a on priđe do noćnog stočića i ostavi onaj upakovani obrok na njemu.
Izvadi lek iz fioke, zatim sedne pored mene i pruži mi ga.
- Hvala. - popijem ga iste sekunde u nadi da će tamburanje u mojoj glavi što pre prestati.
- Ako te zanima šta se dešavalo sinoć, mogu ja ukratko da ti ispričam. - kaže mi.
- Mmm nismo valjda? - odmerim ga sa podignutim obrvama.
- Neee. - nasmeje se i počasti me svojim prelepim osmehom.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
- Okej, onda možeš da mi ispričaš. - klimnem glavom.
- Inače se ne mešam kada se mlade devojke muvaju sa matorcima. To je nekako svakodnevnica u ovom kazinu. Ali ako nešto mrzim to je kada ti matorci prelaze granice.
Dok ovo priča vrati mi se film od sinoć. Raskid sa Milutinom, a potom i nabacivanje onog debelog stvora. Užas!
- Stoga sam izbacio tog nazovi gospodina iz kazina, a tebe pijanu doveo ovde da ti se ne bi desilo nešto nepoželjno u takvom stanju.
- Dakle ova soba je u kazinu? - upitam zbunjeno.
- Prizemlje je kazino, a ovde na spratu se nalaze apartmani.
- Uh, deluje skupo... - ugrizem se za usnu.
- Ne brini. Ovaj apartman je moj, a piće koje si popila je gratis. Recimo da ''kuća časti''. - osmehne se.
- Hvala ti. Mada ne znam zbog čega si sve to učinio kada me i ne poznaješ. - gledam ga krupnim očima.
- Ne znam. Samo sam osetio da tako treba i eto... A i iskreno, bilo mi je beskrajno simpatično kada si tog lika nazvala ''Snorlaks''. - ponovo se nasmeje.
- Povlačim reč. Onakav gmaz od čoveka je uvreda za Snorlaksa. - kažem odlučno.
- U pravu si. Pokemoni su mi inače omiljeni crtani film iz detinjstva, pa sam nekako pomislio da devojka koja nepoznate ljude naziva po pokemonima ne može biti loša devojka. - slegne ramenima.
- Oh veruj mi da sam itekako loša. Što bi se reklo ''blago kući koju ja zaobiđem''.
- Ne verujem ti. - kaže mi ozbiljnim tonom.
- E pa šteta što se nećemo dovoljno dugo družiti da bi shvatio koliko sam loša. - potapšem ga po kolenu i krenem da ustanem u nameri da se pokupim i idem odavde.
Pozvaću svoju stariju sestru Kasiju. Možda se ona smiluje da me primi kod sebe u stan. Ali lek za glavobolju nije toliko brzo delovao kao što sam očekivala i zavrtelo mi se u glavi od naglog ustajanja, pa sam pala nazad. I to ni manje ni više nego ovom dečku u krilo.
- Opaa, polako... - prošaputao je uhvativši me.
Opet su nam lica previše blizu i opet osećam taj miris mente koji mi toliko prija. Gledamo se u oči, pa u usne naizmenično i osećam da mi se puls ubrzava.
Šta koji kurac? Nikada nisam marila za ovakve klince. Zreli i stariji muškarci su moj fah. Zašto onda sada imam neopisivu želju da poljubim ovog dečka? A ni ime mu ne znam...
- Khm... - pročisti grlo i ustane sa kreveta prekidajući ovu neprijatnu situaciju. - Želiš li da ti pozovem taksi? - upita me.
- Može. Idem ja do kupatila da se umijem dok stigne. - ustanem i ja sa kreveta i prođem pored njega.
Izlazim nakon desetak minuta koliko mi je trebalo da se uljudim.
- Taksi je ispred. - kaže odmeravajući me.
- Odlično. Hvala ti još jednom na svemu. - odmerim i ja njega.
Hmm... Baš je lep...
- Usput, moje ime je Adrijan. - pruža mi ruku.
- Drago mi je Adrijane. - nasmejem se. - Ja sam Ksenija. - prihvatim njegovu ruku.
- Pa, Ksenija, vidimo se kada dođeš nekad ponovo ovde.
