ANĐEO ČUVAR

31. Venčanje

Ksenija

- Uvuci stomak! - viče Filipo dok mi zakopčavaju venčanicu. - Dodajte mi veo brzo! - viče onim jadnim devojkama koje ne znaju gde im je glava od njegovog dranja.

Milion ljudi trči oko mene i radi nešto na meni. Kosa, umeci, šminka, fiksatori. Nakit, biseri, čipka, svila... Ni sama više ne znam šta sve trenutno nosim na sebi.

Gledam se u ogledalu i ne vidim sebe. Ne vidim onu devojku koja je maštala o ovom trenutku i toliko ga željno iščekivala. Vidim samo jednu tužnu, bledu kopiju, jer sam najzad shvatila da ću ubuduće biti samo lutka za pokazivanje i pražnjenje polnog organa.
Nikakva pažnja niti ljubav neće biti sastavni deo mog života. Samo luksuz i hladnoća.
Sa Adrijanom možda ne bih imala ovoliko novca, ali bi zato ljubavi, nežnosti i topline bilo u izobilju.

Kako mi je samo ponosno priznao da je zaljubljen u mene. Neko bi se na njegovom mestu stideo što je zaljubljen u sponzorušu, ali ne i on.
On bi me i sada oberučke prihvatio kada bih mu otrčala plačući i molila za oproštaj.

Ali ne mogu. Kasno je. Iako sam se istopila kada mi je priznao svoja osećanja, morala sam da odglumim ludilo. Morala sam, jer jedna takva veličina od čoveka ne zaslužuje ovakvu prostakušu. Iskreno se nadam da će mu sudbina doneti osobu koja ga zaista zaslužuje. A ja? Ja upravo krećem da potpišem sebi doživotnu robiju sa Ledenim. Baš iz razloga jer je to ono što sam zaslužila.
Šta sam tražila to sam i dobila. Sada nema nazad. Idemo.

...

Kada su me posle 5 sati mukotrpnog spremanja i doterivanja Filipo i njegovi ljudi konačno završili, izašla sam iz zgrade da bih se srela sa Gvozdenom. On me je čekao ispred limuzine, dok je njegovo obezbeđenje sklanjalo silne novinare od nas. Ušli smo u vozilo i krenuli ka restoranu. Matičar će tamo doći i venčati nas pred gostima. Tako je Gvozden zahtevao, jer ne voli opštine i crkve, kako kaže.

Da, znam. Za njega je sve ovo poput nekog poslovnog ugovora. Kupio je sebi lutku za ženu kako bi osvojio još veću naklonost ljudi koji ga podržavaju. Sve u cilju da sa strane deluje kao fini, porodični čovek.

Čista farsa...

- Izgledaš impresivno. Vidim da sam pametno odabrao sebi ženu. - smeška mi se Gvozden u toku vožnje.

- Hvala. - odgovorim kratko, ne udostojivši ga nijednog komplimenta zauzvrat.

- Nadam se da si do sad shvatila koja će biti tvoja uloga u mom životu. - nastavi da se smeška, gledajući ispred sebe.

- Naravno. - osmehnem se veštački.

- Drago mi je. Znao sam da brzo kapiraš. - okrene se ka meni i namigne mi.

O Bože, zar ću zaista sa ovim robotom da provedem ostatak života?

Malo je kasno da se to pitaš... Odgovori mi glas razuma u mojoj glavi. Ali tačno je. Kasno je.

Stižemo u restoran i odmah po izlasku iz limuzine se opet borimo sa navalentnim novinarima. Kada smo im uspešno utekli, ulazeći u ogromnu, luksuznu salu restorana, prvo na spisku je bilo profesionalno fotografisanje.
Sva sreća pa Gvozden ni to ne voli, te smo za nepunih 20 minuta bili gotovi sa tim.

Sledeće na redu bilo je dočekivanje gostiju. Na moje iznenađenje ni to nije dugo trajalo. Bilo je preko hiljadu zvanica i svi su nekako na vreme stigli i smestili se. Moji roditelji i Kasija bili su među prvima. Dok Gvozdenovi nisu bili ni pozvani. Koliko sam shvatila iz priče on nije u dobrim odnosima sa njima, što meni iskreno odgovara. Ne treba mi povrh svega ovoga još i zadrta svekrva. Ovako je najbolje.

Kada je i ta obaveza sa spiska precrtana, krenula je neka sentiš muzika dok su nam pripremali sto sa matičarem. A onda se žamor i komešanje među zvanicama načisto utišalo dok smo Gvozden i ja prilazili do njega.

Simpatični čikica u braon odelu zamolio je sve goste da ustanu u našu čast i krenuo sa čitanjem zaveta o sklapanju braka.
Dokle god je čitao one formalne stvari, Gvozden je gledao ispred sebe sa nekim usiljenim smeškom, a ja sam ga sledila.
Moje lice nije odavalo ni najmanje znake onoga o čemu zapravo razmišljam i kako se zapravo osećam.

Reč je naravno o Adrijanu...

Zbogom medeni moj...

- Da li Vi Gvozdene Gardaševiću, pristajete da stupite u brak sa ovde prisutnom Ksenijom Andonov? - trgne me iz misli glas matičara koji pita Gvozdena čuveno pitanje.

- Da. - odgovori on odsečno i hladno.

- A da li Vi Ksenija Andonov, pristajete da stupite u brak sa ovde prisutnim Gvozdenom Gardaševićem?

Adrijane... Ja... Zašto nisi ti taj za koga se udajem?
Volela bih da jesi...

Znam da su trenutno sve oči uprte u mene i to mi izaziva samo još veću nervozu. Usta su mi suva, a dlanovi se znoje. Gutam neku ogromnu knedlu dok u ušima osećam jak pritisak kao da ću se srušiti.

Ne sada glupačo! Reci DA!!!

Ali ja... Adrijan...

RECI DA!!!

- Da. - izustim jedva čujno, dok u uglovima očiju osećam suze.

Salom odzvanja gromki aplauz zvanica, dok se u meni sve ruši i raspada.

Zauvek ću biti samo tvoja Adrijane... Sada tek to shvatam. I ja sam zaljubljena u tebe...

Nakon što smo se potpisali u knjigu venčanih, a za nama i svedoci, veselje je krenulo punom parom. Orkestar je zasvirao pesmu za prvi ples i Gvozden me je uhvatio oko struka, veštački se osmehujući u kamere koje nas snimaju.

Ja nisam mogla. Koliko silovito sam terala sebe da se bar malkice nasmejem, toliko nisam nikako mogla. Svezao mi se neki čvor u stomaku i imala sam osećaj da bih se srušila da me Gvozden ne drži.

- Smej se. - procedi kroz zube.

- Bih, ali ne osećam se dobro. Nešto mi se vrti u glavi.

- To je od prevelikog uzbuđenja što si se udala za ovakvu priliku. - kaže bez imalo stida i srama.

- Verovatno. - potvrdim mu i nateram sebe da izdržim do kraja plesa, pa ću se nakon toga raspadati u kupatilu.

Sada moram da izdržim.
Moram.