ANĐEO ČUVAR

29. Ljubi brat

Ksenija

Preostalih desetak dana do venčanja prošlo je dok sam trepnula. Okupirala sam sebe završnim detaljima oko svadbe, zajedno sa Gustavom i Filipom koji nas je pratio u stopu. Sve samo da ne mislim na njega...
Kasiji sam objasnila šta se desilo tako da ga ni ona više nije pominjala kad se čujemo. Sve je teklo po planu kao što sam i zamišljala, osim noći.

Noći su me načisto urnisale psihički. Gvozden još nijednom nije prespavao kraj mene, tako da su moje misli imale svu slobodu ovog sveta da me polako, ali sigurno uništavaju.

Da li je ovo najispravnije što mogu da uradim? Ovo venčanje za čoveka koga nimalo ne poznajem...
Da li je to ono što zaista želim? Ne znam...
Da li me Gvozden privlači fizički? U početku jeste, ali mi se sada nekako ogadio zbog te svoje hladnoće. Osećam se kao da sam mu lutka na naduvavanje. Samo me izdrnda kad mu se prohte i ćao. Čak me i ne ljubi, niti me pita bilo šta o mom životu...
Lutka sam mu, ne postoji drugi izraz...

A onda sa druge strane tu je ON. Celo telo mi se naježilo kada je rekao ''čuvao bih te kao malo vode na dlanu''... I te njegove tamne oči i dugačke trepavice. Njegov miris i hod. Ukus njegovih usana i dodir njegovih ruku. Njegov stisak, zagrljaj... Bože. On je sve što nisam ni znala da me privlači kod nekog muškarca. Uvek me je unapred zanimalo da li je bogat, pa sam tek onda obraćala pažnju na fizički izgled.
Ali Adrijan... On je zaista nešto posebno. Nikada ga neću zaboraviti, to je sigurno.

Adrijan

Sutra je taj dan. Sutra se Ksenija udaje. Imam osećaj da ću taj datum pamtiti čitavog života.
Ne znam zašto je sve moralo ovako da bude, ali znam da sada zaista moram da je zaboravim. Moram...

- Hajde idemo. - obavesti me Kostadin koji se pobrinuo da ovo veče provedemo u nekom klubu, dok će Ognjen ostati u kazinu.

Klimnem glavom i pođemo.

...

Stigli smo prilično brzo i već na ulazu se čuje muzika koja trešti. Zašto li sam pristao na ovo?
Kostadin sa samo ponosno probija kroz gužvu i ne zastaje ni tren, dok nam se većina ljudi samo sklanja sa puta. Čak su i gromade iz obezbeđenja ustuknuli kada su ga ugledali. Pretpostavljam da ovde često izlazi i da ga svi znaju, pa se u skladu sa tim i ponašaju.

Napokon stižemo do nekog separea, gde su nas čekali Kostadinovi drugovi i smestimo se. Na stolu je već bila kisela i rum kasato. Nisam zadržao osmeh. Na sve je mislio moj brat. Pogledam ga i samo mi namigne.

Za nepunih pet minuta pridružile su nam se tri devojke. Crnka, brineta i plavuša.

- Biraj. - kaže mi Kostadin.

- Zar si morao baš to? - pogledam ga smoreno.

- A šta si mislio? Da ćeš ti celu noć da kukaš, a ja da ti brišem suze? Biraj koju hoćeš i imate privatnu sobu gore. Znaju one koja je to soba. - namigne im na šta se sve nasmeše provokativno.

- Jao gospode Bože. - pređem šakom preko lica i ustanem.

Priđem crnki i pokažem joj rukom da krene ispred mene, na šta začujem Kostadina.

- Pun pogodak bratiću! Emina znaš sve. Uživajte!

Emina? Verovatno se ova devojka tako zove. Dobro, bar da joj znam ime, mada mi nije bilo u planu da pitam.

Popeli smo se u tu neku privatnu sobu i nisam stigao ni da trepnem, a ona se već bacila na mene.
Opusti se Adrijane i uživaj.

Dohvatim je za dupe, snažno je pripijajući uz sebe.
Ubrzo smo se našli na krevetu i trgali odeću jedno sa drugog, koje inače na njoj nije ni bilo puno.
Kada smo bili potpuno nagi nisam mogao da verujem koliko je dobro izvajana. Gde Kostadin nalazi ovakve devojke?

- Imaš li neku posebnu želju, bombonice? - upita me zavodničkim glasom.

- Ako može bez priče, bilo bi idealno.

- U redu. - kaže i zgrabi me za obraze, a zatim mi gurne jezik u usta.

Sve se odvijalo previše grubo i brzo. Naglo i bezosećajno. Znam da ovakve devojke za to i služe, ali ja nisam navikao na to.
Nego, šta je tu je. Nisam ja sad neki mlakonja koji će do kraja života biti u celibatu, jer ne može biti sa devojkom u koju je zaljubljen.
Život ide dalje, jebiga...

Nismo bili ni na pola, bar što se mene tiče, kada je neko snažno pokucao na vrata.

- Adrijane!!! - uz lupanje se začulo i dozivanje mog imena, zbog čega sam skočio i navukao farmerke što sam brže mogao.

- Ko li je sad? - upitam i odem do vrata.

Otvorim i ugledam Kostadinovog zadihanog druga Mateju.

- Molim te požuri, potukao se... - dečko pokušava da dođe do daha.

- Ko se potukao? - navlačim i košulju koja mi je bila u rukama.

- Kostadin sa nekim buzdovanima dole. Ali njih je više. Treba nam pojačanje. Niksi je otišao malo posle tebe sa nekom devojkom i ne mogu nikako da ga dobijem, a ja sàm nisam od neke pomoći.

- U redu idemo. - kažem mu i okrenem se ka devojci. - Emina izvini.

Za tren oka smo se našli dole, međutim obezbeđenje se već umešalo i razdvojili su ih. Ali ne vidim svog brata.

- Šta se dešava? - upitam nekog lika.

- Nokautirali su Kostadina brate. U svom separeu je bez svesti.

- Molim?! - proderem se i odmah otrčim do separea, a Mateja je već stigao i pokušava da ga osvesti.

- Ništa strašno. Dešavalo se i ranije. - kaže mi.

- Kako ništa strašno, lice mu je u lokvi krvi?! - vičem. - Zovem hitnu odmah, možda mu je slomljen nos.

- Ne! Ni slučajno hitnu! - vikne Mateja i otme mi telefon.

- Zašto? - gledam ga namršteno.

- Zar ti ne znaš?

- Ne znam šta? - podignem obrvu.

- Tebra malo viski, malo koka koka...

- Kakav viski kad Kostadin ne pije?

- Pa ne pije i ne puši, ali zato belo...

- Belo?! - izbečio sam oči u neverici.

- Pa da brate, ponekad. Ne stalno.

- O Bože, uzmi me. Odrobijaću ga, života mi moga!

- Sad nije vreme za to. Hvataj ga sa te strane, ja ću sa ove, pa da ga vodimo kući. Ne bi bilo loše ako znaš nekog ko bi mogao da mu sanira rane.

Odmah mi na pamet padne Kasija. Jeste da radi kao farmaceut, ali sto posto zna i da previje rane.

- Okej idemo. Pozvaću usput devojku od poverenja koja zna da previja. - kažem mu i uhvatimo Kostadina da ga iznesemo.

Lepo si mi zabiberio ovo veče brate, hvala ti...