ANĐEO ČUVAR

33. Idemo dalje

Ksenija

Nakon što se cirkuska predstava od naše svadbe završila, pozdravili smo se sa najbližima i privatnim avionom krenuli na medeni mesec. Dve nedelje na Maldivima. U isto vreme i lepo i žalosno.
Nikada nisam verovala da će mi osećanja prema nekom dečku toliko upropastiti doživljaj luksuza koji trenutno imam oko sebe.
Sve zbog tebe Adrijane...

...

Do neba sam zahvalna Kasiji što se u toku cele svadbe nije odvajala od mene i bodrila me da izdržim ovo sve. Ipak se na kraju ponela kao prava starija sestra. Dobrica moja.

Pred sam polazak avionom skinula sam najzad tu pretešku venčanicu i obukla belu lepršavu haljinu. I Gvozden se presvukao u komotniju garderobu. Obukao je bež pantalone i belu lanenu košulju gore. Kosa mu se blago razbarušila i kada se ovako pogleda sa strane zaista je lep čovek. Šteta što mu je duša trula.
Ako je ima uopšte...

To me podstakne da ga pitam nešto što me već duže vreme muči.

- Da li ćeš sada kada smo u braku spavati noću kraj mene? - bubnem iznenada dok letimo avionom, svako udobno zavaljen u svom sedištu.

Znam da ga je moje pitanje iznenadilo, jer je podigao jednu obrvu i nakašljao se, pa tek onda usmerio svoj pogled sa tableta u mene.

- Otkud sad to? - gleda me hladno.

- Pa eto. Još nijednom do sada nismo spavali zajedno, pa me zanima da li će se to promeniti sada kada smo u braku? - upitam mirnim tonom, otpijajući gutljaj margarite.

- Da. Spavaćemo zajedno. Kada ne budem imao obaveze.

- Kakve obaveze imaš noću? I gde si zapravo spavao sve ovo vreme otkada smo se verili?

- Sahara... Mislio sam da si shvatila svoju ulogu. U nju ne ulazi ispitivanje mojih postupaka. Gde sam, kada i šta radim tebe se ne tiče. Jasno? - produbi glas u nameri da me zastraši.

- Jasno. Ledeni. - dodam ironično i okrenem se ka prozoru.

Pff kretenčina na kvadrat...
Šta li radi moj medeni sada?

Spustim sedište i naslonim glavu u nameri da malo odspavam. Ali pre nego što me uhvati san dopustim sebi da maštam o njemu...

Adrijan

- Da li si doneo odluku o odmoru? - pita me Ognjen dok doručkujemo svi zajedno u trpezariji.

- Jesam. Ne želim ga. Nisam išao na odmor kada je majka umrla, pa neću ni sada. Sad bar niko nije umro. Podneću sve na nogama, zatrpaću se poslom i proći će. - kažem samouvereno iako ni sam nisam siguran u svoje reči.

- U redu. Poštujem. - odgovori Ognjen i nastavimo sa doručkom.

- U pravu je bio Timotijević da bratić ima najveća muda. - zasmeje se Kostadin.

Zamlatotina. Da mi je njegov mozak na par dana, samo da malo odmorim.

- Pretpostavljam. Nego, nisam te pitao, ko je tebe tako lepo ''našminkao''? - upita Ognjen Kostadina.

- Ma, klasika. Potukao sam se s nekim debilima u klubu one večeri i eto. Znaš mene, ništa novo. - slegne ramenima.

- Nikako da se opametiš? - gleda ga Ognjen strogo.

- Opametiće se kad se zaljubi. - dodam ja uz namig.

- Ahahahahaha e ta ti je dobra Adrijane! - zasmeje se grleno Kostadin.

- Nadam se da si u pravu mali. - kaže mi Ognjen. - A ti se samo smej, al' znaj da svako na kraju dobije svoje. - okrene se Kostadinu.

- Ma znam. Sto posto svi dobijamo. - nastavlja Kostadin da se smeje.

- Jesi li ga ti ovako lepo zakrpio? Mislim da on sam ne ume tako. - upita me Ognjen.

- Jesam, uz malu pomoć. Tačnije ja sam bio pomoćnik, a Kasija ga je ušila, očistila mu sve rane i dala lek protiv bolova.

- Kakva kajsija? - mršti se Kostadin.

- Kasija. Ksenijina sestra. Nju sam zvao, jer se bavi medicinom i znao sam da će mi pomoći.

- Čekaj, hoćeš da kažeš da me je neka ženska gledala i pipala, a ja nisam bio toga svestan?! - beči Kostadin oči na mene.

- Molim? Nisi bio svestan? - zagrmi Ognjen.

- Uh... Pa da... Ovoga puta su se malo zaneli. - češa se Kostadin po potiljku.

- Okej. Onda definitivno moraš da prestaneš da se glupiraš više sa tim! Još jednom li se ponovi, letiš iz kuće! - uperi Ognjen kažiprst u njega, ustajući sa stola ljutito i ode.

- Au. Ovo je znak da sam sada stvarno preterao. - složi budala smešnu facu, a ja samo odmahnem glavom u neverici.

- I? Kakva je ta Kasija kajsija? - nastavi da me ispituje ono što ga najviše zanima, igrajući obrvama.

Uzdahnem i ustanem i ja.

- Lepa, zgodna, plemenita. Uspešna, pametna i obrazovana. Sve ono što ni za milion svetlosnih godina ne bi mogao da nađeš u tim tvojim radodajkama. - namignem mu i krenem ka vratima.

- Čekaj! Pa ne ostavljaj me tako napola! - trči za mnom. - Daj bar neku sliku da vidim. - uporan je.

- Ne dam. Pozdrav. - potapšem ga po ramenu i izađem iz kuće.

Čujem ga kako nastavlja da gunđa i psuje iza zatvorenih vrata što mi izazove osmeh.

Ali Kasija i on? Kakav bi to sudar svetova bio, ne mogu ni da zamislim.

Nastavim da se smejem pri samoj pomisli na to i krenem u kazino.