ANĐEO ČUVAR

42. Bojno polje

Adrijan

7 posekotina na licu od kaiša i 5 na telu. 3 slomljena rebra, naprslina na levoj ruci i smrskano levo koleno. Podlivi, modrice i unutrašnje krvarenje.

Jedva su je spasili doktori! Jedva su je zakrpili. Gledam je tako umotanu u zavojima i gipsu, kako bez svesti leži u mom krevetu, prikačena na aparate i te silne cevčice. Gledam je i plačem.
Nisam mogao više da izdržim. Nijedno ljudsko biće ne zaslužuje ovako nešto. On je monstrum!

Od Ognjena i Kostadina još uvek nema ni traga ni glasa, a Kasiju mi se ne da još uvek da zovem, prestraviće se devojka. Njihove roditelje sam zvao, ali nisam mogao da ih dobijem. Ko zna gde su oni i šta rade dok im ćerka ovde leži polumrtva. Idioti.

Najednom začujem buku iz prizemlja i brzo sletim dole.

- Mogu mogu sam, nije opasno. - kaže Kostadin dok sa Ognjenom i našim gorilama ulaze u dnevni boravak.

- Šta se desilo? Ništa mi niste javili... - prilazim im i gledam ih unezvereno tako krvave.

U tom trenutku stižu naši doktori ponovo i odmah kreću da ih saniraju.

- Bilo je baš gusto. Timotijević i Gardašević su trebali nekakav sporazum da potpišu u nekoj zabiti na izlazu iz grada. Ali je Timotijević već duže vreme imao u planu da pošto poto ukloni Gardaševića koji mu se dosta mešao u posao. Tako da mu je za večeras pripremio sačekušu. Bilo je puno ljudi, na oba fronta. - zadihano mi govori Ognjen dok mu čiste krv sa lica.

- Brate, pucačina žešća je bila. - dodaje Kostadin kome previjaju rame.

- Šta ti je sa ramenom? - upitam zabrinuto, ne znajući koga pre da slušam i gledam.

- Okrznuo me metak. Ništa strašno. Ali ti ne znaš kakvo je to bojno polje bilo. Sva sreća pa smo se uortačili sa Timotijevićem. Njegovi ljudi su bili brojniji i znatno bolje obučeni. - odgovara mi sa dozom ushićenja u glasu.

- Dobro i? - upitam nestrpljivo, iščekivajući da mi kažu šta je sa nalickanim.

- Brate... - zausti Kostadin.

- Mrtav je. - prekine ga Ognjen.

- Ko? - širim oči.

- Gardašević. Prosvirao mu je metak posred čela. Situacija se toliko zakuvala, da su na kraju ostali samo njih dvojica koji su držali jedan drugog na nišanu. Timotijević je bio brži i odlučniji u tome da smakne nalickanog, pa je to bez prezanja i učinio. - završi Ognjen dok ja samo bez reči upijam šta mi govore.

- E, ali uspeo sam i ja par puta da ga napucam u onu ljigavu facu. Rekao sam mu ''Ovo ti je zbog Ksenije!'' i žvajznuo sam ga iz sve snage! - objašnjava Kostadin mlateći slobodnom rukom.

- Da. I Timotijević je nešto slično izgovorio pre nego što je pucao. Čuo sam sasvim jasno, jer sam bio na metar od njega. Rekao mu je ''To što se meni petljaš u posao možda bih ti i oprostio. Ali što si onako unakazio jedno žensko biće, koje je od tebe fizički slabije i nije sposobno da se brani, e to ti ne opraštam.'' i povukao je obarač. - prenosi nam Ognjen Timotijevićevu izjavu u celosti.

- Ispao je lafčina, iskreno. Na kraju nam je rekao i da će poslati novac za Ksenijino lečenje ukoliko nam je potreban. - dodaje Kostadin.

- Da, a kada sam mu rekao da nema potrebe to da čini rekao je da ima, jer smo mi sada porodica. - kaže Ognjen s podignutim obrvama.

Ja na sve ovo samo ćutim, jer ne znam šta bih rekao. Toliko informacija, toliko pomešanih emocija. Srce mi bije kao ludo.

- Sada konačno možeš da odahneš. Kako je Ksenija? Šta kažu doktori? - uhvati me Ognjen za rame.

- Mmm biće dobro... - jedva izgovorim nekako. - U mojoj sobi je. Prikačena na aparat i cevčice. Cela u zavojima i gipsu poput mumije. - govorim kroz zube i stiskam pesnice, dok mi se suze ponovo skupljaju u krvavim očima.

- U redu je mladunac. Biće sve u redu. Ona je sada pod našom zaštitom. - stegne me Ognjen za rame.

- Sada je pored tebe dobila još dva anđela čuvara. Ognjena i mene. I nikada više nećemo dozvoliti da joj se nešto ovako dogodi. - hrabri me Kostadin.

I dalje ih samo ćutke posmatram i na kraju klimnem glavom u znak zahvalnosti.

- Jesi li obavestio Kasiju? - upita Ognjen.

- Nisam. Nišam želeo da je uplašim. Ali moraću pre ili kasnije to da uradim. - uzdahnem. - A njene roditelje nisam mogao da dobijem. Mada je pitanje koliko bi se oni potresli. Kasija mi je rekla da su davno digli ruke od Ksenije. Debili. Odrekli se sopstvenog deteta. - govorim ovo sa tolikom gorčinom u glasu, jer su mi takvi ljudi prosto odvratni.

- Ma ko njih jebe onda! Ksenija sada ima novu porodicu. A to smo mi, Krunići. - kaže Kostadin ponosno i izmami mi sitan osmeh.

Da, kao što sam već jednom rekao. Možda se nas trojica puno razlikujemo u svemu, ali u jednom smo svi isti : Za porodicu ginemo i za porodicu živimo.

- Šefe! Budna je! - obaveštava me Šone iz obezbeđenja, silazeći zadihano sa sprata.

Samo sam pogledao u braću i iste sekunde smo sva trojica pohitali gore, a za nama i doktor koji je zadužen da je pregleda.

Samo ti da mi se oporaviš srećo! Ništa mi drugo nije bitno. Samo ti!