ANĐEO ČUVAR

43. Epilog

MESEC DANA KASNIJE

Ksenija

Konačno su mi se ožiljci na licu povukli toliko da mogu da ih prekrijem puderom. Rebra i ruka su u redu, ali još uvek pazim da ne pravim nagle pokrete. A koleno? Koleno su mi doktori jedva spasili, pa teško mogu i da ga savijem. Kažu da će mi tako ostati do kraja života, ali ne marim.
Život mi se u veoma kratkom vremenskom periodu okrenuo naglavačke, ali ni za to ne marim.

Moja tri heroja jednoglasno su doneli odluku da ću od sada živeti sa njima u vili. I sve vreme otkako sam se rasvestila su me čuvali, pazili i mazili. Ali jedan se ipak najviše isticao.

I više mi ništa na ovom svetu ne predstavlja problem, otkad imam njega. Od samog početka bio je nešto sasvim novo za mene. Izazov, otkriće, adrenalin u krvi. I sve to da bi na kraju postao moja prva i prava ljubav.
Moj anđeo čuvar...

Jednoga dana je došao i poklonio mi privezak za ključeve u obliku Snorlaksa. Uz objašnjenje da želi da se, kad god pogledam privezak, prisetim našeg prvog susreta.
Iskreno me raznežio i oduševio tim malim znakom pažnje.
Adrijan, medeni moj.

Ali nisam mu ostala dužna. Narednog dana nakupovala sam štanglice rum kasata i od njih mu napravila ogromno srce na krevetu. Malo je reći da je bio iznenađen. Najpre time što sam znala za njegovu strast prema tim čokoladicama, a potom i saznanjem da i ja umem da budem romantična. Ali samo kada ima ko da me na romantiku inspiriše.

Tog dana pala je i prva izjava ljubavi. I to sam ja njemu rekla ''volim te''. On je ostao bez teksta, ali mi je zato na vrlo slikovit način pokazao da i on voli mene.
Ako znate na šta mislim.

E, a danas smo se Krunići i ja lepo doterali i sve spremili da ugostimo moju sestru na večeri. Ona se pre par dana vratila sa seminara i konačno smo se dogovorili da je upoznamo sa Ognjenom i Kostadinom.
Htela je da se vrati iz Londona čim je saznala šta mi se desilo, ali ja sam insistirala da to ne čini. Bespotrebno bi sedela ovde, jer su me njih trojica dovoljno dobro čuvali i negovali.

Roditelji su mi bili u posetu kada su na vestima čuli da je moj suprug ubijen. Tek su se tada setili da postojim. Otac i nakon svega nije spustio gard, dok je majka pustila koju suzu, ali se na kraju ipak pridružila stavu svog muža i napustili su vilu Krunića uz obećanje da ćemo se čuti. Čuti? Ali ne i videti?
Ćerka im leži isprebijana, a oni na sve to kažu samo ''Čućemo se''? E pa mislim da ipak nećemo.

I zaista se za ovih mesec dana uopšte nismo ni čuli ni videli. Tako da sam rešila da ih precrtam, jer mi takvi roditelji ne trebaju. Nikada nisu imali volje, ni strpljenja za mene i znala sam da će ovo da se desi kad tad, pa se nisam nešto naročito ni potresla.

Od svog ''voljenog'' supruga sam nasledila svo njegovo bogatstvo. Apsolutno sve. Očigledno se nije nadao svojoj smrti, pa stoga nije ni imao sastavljen testament. A meni je sve pripalo, jer drugih naslednika nema. Odmah sam sve što se moglo prodati lepo prodala, a zatim celokupan novac razdelila onima kojima je to zaista potrebno. Sigurnim kućama, domovima za nezbrinutu decu i životinjskim azilima. Prosto nisam želela ništa da me seća na njega. A i već sam ranije shvatila da sreća ne leži u novcu, tako da sam ga se bez premišljanja odrekla. Ni dinar nisam za sebe ostavila.

Jedina šteta u celoj toj zbrki i jedino što mi je slomilo srce jeste saznanje da je Gvozden ubio Pikola. I to samo par minuta pre nego što je došao i meni da presudi. Ubio ga je jer nikad nije odao gde sam i šta radim. Iako većinu puta nije zapravo ni znao gde sam. Duša me boli za tim nedužnim bićem, ali šteta je učinjena i nema nazad.

Sve te informacije dao nam je Milutin, koji se na moje iznenađenje pojavio da me vidi ubrzo nakon što sam se probudila. Ispričao nam je do detalja sve o Gvozdenu, jer ga je mesecima unazad pratio. Tražio mu je greške koje bi u pravi čas iskoristio protiv njega. Ali kada me je, kako kaže, video u onakvom stanju bez dvoumljenja je znao da će ga odmah te noći ubiti.
Takođe mi se izvinio zbog nekadašnjih uvreda i kroz šalu dodao da je dobro što me nije oženio... Jer onda ne bih upoznala Adrijana i još gore, ne bih spoznala istinsku sreću.

Za tako kratko vreme podsetio me je zbog čega sam mu se uvek divila. A to je njegov stav, stas i način razmišljanja. Uostalom otkako se zbližio sa Krunićima, počeo je da ih gleda kao sinove, tako da mu ja praktično dođem kao snajka.

Svi smo se od srca nasmejali kada sam tu misao izjavila naglas.

I eto tako... Sve je nekako dolazilo na svoje mesto. Ja sam zamolila Adrijana da me uključe u svoj posao, jer mi je dosadno da po ceo dan sedim kući, dok njih trojica ginu od posla. I obećao je da hoće, samo da se još malo oporavim.
Stvarno je zlatan, medeni moj.

Bacam poslednji pogled na sebe u ogledalu, pre nego što siđem da dočekam sestru. Ponovo se kao onog dana gledam i ponovo ne vidim sebe.
Ne onu sebe, koja je maštala o udaji za bogataša i mislila da je najveća sreća na svetu imati brdo novca.
Sada vidim jednu sasvim novu, bolju sebe. Jednu iz pepela podignutu i preporođenu sebe. Jednu...

Tok misli mi prekidaju Adrijanove ruke oko mog struka i njegov lik mi se pridružuje u ogledalu, što mi izmami onaj najiskreniji osmeh.

Tako je. Sada u ogledalu vidim jednu najiskrenije SREĆNU I VOLJENU SEBE.

***KRAJ***