Pre svega zelim da zahvalim Harry_is_mine_01 zbog njenog komentara na prethodnom 'nastavku'.Tvoj savet mi je mnogo pomogao. Mnogo ti hvala. :* <3
~~~~~~~~~~~
Rily's POV
"Hood I gospodin Emerson, Espinoza I gospodin Domingues..." iz misli me izvlaci glas profesora Ulisesa.
Jos uvek sam umorna od svih ovih desavanja I bas I nisam najspremnija za skolske obaveze. Tacnije nisam spremna ni za sta, samo hocu da spavam, ali sta je tu je.
Taman pomislim prvi dan, necemo nista vazno raditi I onda se desi ovo. Vec od prvog dana pocinjemo da radimo, tacnije pomazemo na pravim slucajevima uz nadzor advokata koji nas nadgledaju I pa ni sama vise ne znam sta, vecinom nisam ni slusala. Sudeci po onome sto sam cula, danas treba da se upoznamo sa nama dodeljenim advokatima da bi posle lakse radili zajedno.
Toliko o jednom mirnom danu. A ustvari kad je kod mene nesto bilo mirno?! Odkako smo se vratile iz Londona novinari nas stalno prate trazeci neku izjavu.
Nisam znala da ce veza sa Zaynom biti bas ovoliko da mi zakomplikuje zivot da ne mogu normalno iz kuce da izadjem I odem na posao, vec moram da se krijem. I taman dodjem na sigurno mesto daleko od tih pitanja I slikanja I onda me I ovde doceka isto, dobro izuzev slikanja.
Nadam se da je taj advokat procitao moju biografiju, posto mi se bas I neda, u ove za mene jos uvek veoma rane sate, pricati moju zivotnu pricu.
Tako bih volela jos par dana odmora, a opet mi je I tako drago sto sam ovde. Ulenjila sam se, treba da se vratim u formu, nikad pre nisam bila ovako nervozna ujutru. Pocinjem da se pretvaram u Beth, a to nije dobro, jedna Beth je I vise nego dovoljna ovom svetu. Trebalo bi I da mi skrene misli od ovog lufila u kojem od skoro zivim.
Odkako sam dosla iz Londona nisam pricala sa Calumom, a nije ni Beth. Zove on svaki dan da se cuje sa bakom ali nikad se ne trudi da ostvari neki kontakt sa nama, tacnije ni ne pokusava. Ne mogu da verujem da nam se ovo desava.
Profesor Ulises otvara vrata kabineta u kojem nas docekuje visok, ozbiljan covek crne kose, pretpostavljam gospodin Emerson. Njegov izraz lica ne odaje nista, nikakvu emociju, osmeh, nista, tipican advokat. Ne znam zasto ali njegovo prisustvo me cini nervoznom, imam osecaj kao da ce svakog trenutka poceti da me ispituje kao da sam nesto skrivila.
Moram priznati da sam ocekivala nekog dedicu, kao znate vec oni tipicni stari advokati iz filmova, a ne coveka u ranim 40-tim.
"Gospodine Emerson ovo ce biti vasa ucenica kadet Hood, nadam se da cete dobro saradjivati." profesor govori polako napustajuci kabinet.
"Pa znacu gospodjuca Hood." Govori nekako I cak mi na sekund prodje kroz glavu da bi mozda ovo trebalo da me zabrine ali onda se setim da je on advokat I da su oni svi I tako cudni, ni ovaj nije nista drugaciji.
Ovo je tako neprijatno I prosto ne znam kako cu provesti ceo dan u njegovom drustvu ili jos gore celu godinu.
"Da Hood, Rily Hood." govorim pokusavajuci da vratim pribranost I onu moju hladnu spoljasnjost, sve su prilike da ce mi trebati. Uzgleda da I uspevam da ostvarim svoj cilj jer na njegovom licu uspevam da prepoznam iznenadjenje. Ne mogu da verujem, ja obican smrtnik uspela sam da iznenadim jedno od onih bica koja ce mi u buducnosti zagorcavati zivot. Skoro se nasmejem zbog svog malecnog trijumfa ali se suzdrzim, jos samo treba da pomisli da sam neozbiljna osoba.
"Drago mi je gospodjice, ja sam Jonathan Emerson."
"Da, drago mi je." odgovaram bez ikakve emocije, ovo I nije tako tesko.
"Licimo." govori ocito za sebe
"Molim?"
"Sedite gospodjice Hoo..."
"Rily, zovite me Rily, tako ce sve biti lakse, ipak cemo provesti godinu dana radeci zajedno." govorim sedajuci za sto preko puta njega.
"Onda I ti mene zovi Jonathan, uredu?" Ne odgovaram nista samo klimam glavom.
"Pa Rily, reci mi nesto o sebi."govori sa ocitim interesovanjsm, kao sto rekoh cudan covek.
"Mislim da sve vec imate napisano, nemam nista da dodam, osim ako vi imate neko pitanje?"
"Pa zapravo I imam. Ovde pise da zivite sa bakom, bratom I sestrom." govori cekajuci da potvrdim pa oda nastavlja.
"Gde su vam roditelji?"
"Nije li ovo Isuvise licno pitanje, ne volim da pricam o svojim roditeljima." Odgovaram mozda previse drsko ali mislim da ga se ovo uopste ne tice. Pre negi sto uspe nesto da odgovoru oglasava se moj telefon. "Izvinite izgleda da sam zaboravila da ga iskljucim."
"Uredu je, slobodno se javite I tako imamo ceo dan za upoznavanje." ljubazno govori.
Ne znam zasto ali nesto u njegovim ocima me privlaci, neko osecanje koje pokusava da sakrije. Te oci mi izgledaju tako poznato. Pre nego sto ovo postane isuvise neprijatno I covek ne shvati da pocinjem da buljim u njega, skrecem paznju na svoj telefon I vidim da Beth zove.
"Re..."
"Ovde su Rily ispred fakulteta, mnogo ih je. Ne znam sta hoce od nas. Ima li ih tamo?"
"Smiri se Beth." govorim I primecujem da Jonathan najednom postaje zainteresovan za nas razgovor. Ozbiljno, sta nije u redu sa ovim covekom? Odlucujem da ga ignorisem I vracam paznju na razgovor.
"Ne brini I tako ne mogu uci unutra. Pa sta mislis sto sam ja jutros bukvalno pobegla iz kuce? Pricacu sa Zaynom o njima."
"A da im jednostavno kazemo da nas ostave na miru?"
"Znas I sama da je menadzment rekao da ih ignorisemo I da im se ne oobracamo. Znam da su dosadni ali moramo da se naviknemo na njih."
"Joj dobdo pricacemo na poslu, ako ne dodju I tamo."
"Mozda nismo trebali da im dopustimo da nas vide zajedno ovo..."
"Cuti, vazno je da si ti srecna, prezivecemo mi ovo, a sad moram da idem. Pretpostavljam da hoces da dodjem po tebe."
"Dobro pretpostavljas, vidimo se posle." ali pre I nego sto uspem da zavrsim recenicu ona je vec prekinula, tipicna Beth.
"Izvinite jos jednom zbog ovog prekida."
"Uredu je samo nemojte da se ponovi." govori nekako strogo
"Znate ako imate nekih problema mozete da mi kazete, mozda mogu da pomognem." dodaje sad vec blagim, zabrinutim tonom. Na kraju ce me I glava zaboleti od ovih njegovih promena raspolozenja, u jednom trenutku je dobar I ljubazan a vec u sledecem strog I ozbiljan.
"Sve je u redu, nema nikakvih problema, ali hvala na pitanju."
Bacim pogled na sat s nadom da c uh uskoro moci da odem iz ovog kabuneta I iz same okoline Akademije, sto dalje od ovog coveka, ali kad vidim da je tek 10:15 skoro zaplacem od muke. Sreca pa zajedno radimo samo jednom nedeljno, ko bi podneo ovoliku tenziju cele nedelje, ja sigurno ne bih, rekla bih neku glupost I sve zeznula. Ovako cu bar uspeti da se suzdrzim, valjda. Bolje bi mi bilo da drzim jezik za zubima jer ovo nam je najvaznija ocena ove godine.
I bas kad sam pomislila da cemo ostatak dana provesti u ovoj neugodnoj tisini, sto mozda I nebi bilo toliko lose, on ipak progovara.
"Pa ko je Zayn?"
"Mislim da smo ovde da razgovaramo o skoli. Sve sto treba da znate o meni mozete da nadjete u tim papirima. Pa hocete li mi objasniti sta cemo tacno raditi ove godine?"
Ostatak razgovora prolazi mnogo bolje nego sto sam ocekivala. Moram priznati da na neki nacin osecam neku cudnu vezu sa ovim iritantnim covekom, verovatno zato sto razmisljamo na identican nacin, cak imamo I slican smisao za humor. Mislim da cemo uprkos tome sto ocigledno nerviramo jedno drugo na kraju postati prijatelji. Iako se znamo tek par sati imam osecaj da bih mogla da mu kazem sve svoje tajne. Ali takodje znam da osecaj moze da prevari I da mi je bolje da ne ulazim u svoju privatnost I drzim jezik za zubima. Cak mi I bude zao kad vidim da je vreme da se rastanemo. Ne znam sta mi se desava, ja u potpunosti nepoverljiva osoba vec nakon par sati zelim totalnom neznancu da ispricam sve sto mi se ikad desilo u zivotu. Ne, odbijam da verujem da se zblizavam sa ovim covekom, ne, mora d koristi neke advokatske trikove I igra mi se sa mozgom, da sigurno je to.
"Nije tesko imas sve obelezeno. Obicno nema guzve tako da ces moci I da ucis ovde, mirno je. Ali stvarno ne moras da radis ja mogu uvek da ti pozajmim..."
"Ne Irina dovoljno si ucinila, da nije tebe ja nikad ne bih mogla da nadjem posao. Ne znam kako da ti se zahvalim."
"Daj ne glupiraj se" odgovara njenim uobicajenim veselim tonom "mami je I tako trebala jos jedna radnica. Nemoj slucajno da nisi jela a ja se mucila da ti donesem, joj tako bih volela da mogu da ti se pridruzim ali moram da se vratim na posao." dodaje prevrcuci ocima.
"Vidimo se, cao." govorim ljubeci je u obraz I bukvalno je izbacujuci iz biblioteke. Vec vise od pola sata mi objasnjava gde se sta nalazi, kao da nije vec dovoljno uradila za mene.
"Zovi ako ti nesto zatreba!" dodaje konacno ulazeci u kola.
Pa to je to, bilo je I vreme da se uozbiljim I pocnem stvarno da radim. Baki je sve losije I da bi mogli da joj priustimo lekove ja sam prinudjena da radim dva posla, posto Beth ne moze jer stazira u bolnici.
Znam sta se svi pitate, zasto ne trazimo pomoc od Caluma? Ni sama ne znam odgovor na to pitanje, znam ipak smo porodica ali jos uvek mi u glavi odzvanjaju Evine reci kako ga mi samo iskoriscavamo I onda onaj njegov razocarani izraz lica. Mislim da samo hocu da mu dokazem da nam ne treba njegova pomoc, da mozemo same da se izborimo sa svojim ptoblemima. Mozda je tako I bolje, kad vec ne oseca nikakvu emotivnu povezanost sa nama, jer da oseca javio bi se nekad, onda je bolje da nema ni te finansijske povezanosti.
Nije mi jasno zasto nam jos uvek salje novac kad nam je jasno stavio do znanja da mu nije stalo. Nije mi jasno zasto je toliko uporan kada mu ga svaki put vratimo, zar je toliko glup da ne moze da shvati da nam ne trebaju njegove pare, ne treba nam nista njegovo.
Narednih mesec dana prolazi isuvise mirno, bez nekih posebnih desavanja. Svaki dan je isti, nakon skole odem nz posao u piceriju I onda oko 16h idem u biblioteku I radim do 22h I tako svaki dan, dok Beth svoje dane privodi u bolnici stazirajuci. Jedina olaksavajuca okolnost je ta sto Beth radi u piceriji punu smenu vikendima, tako da ja tada radim samo u biblioteci, sto je mnogo lakse jer nema velike guzve I neljubaznih musterija. I svega ovoga I sami mozete zakljuciti da su za mene subota I nedelja definitivno najbolji dani u nadelji, tada mogu da se opustim I uzivam.
Uzimam par knjiga sa pulta I pocinjem da ih ostavim u odredjene sekcije.
Ako ikad budem imala dovoljno novca mislim da cu da otvorim biblioteku. Nece to biti nista moderno ni veliko, mada kada bolje pogledam oko sebe mozda bi bas kao I ova mogla da bude u jarkim bojama . Bice to jedna mala biblioteka u koju ce dolaziti ljudi kao ja, koji vole da citaju. Imacu svoje stalne posetioce sa kojima cu caskati o novim knjigama I o onim koje smo bezbroj puta procitali. Bice to moj posao iz snova, posao u kome cu uzivati, imacu...
U daljem mastanju me prekida zvuk telefona, poruka. Skoro skocim od srece na samu pomisao da je to on, nasao je vremena, ali sve moje nade padnu u vodu kada pogledam u ekran I vidim taj u poslednje vreme dobro poznat broj, a opet toliko nepoznat.
Pitam se da li cu ikad saznati ko mi salje ove poruke I ona pisma kuci, jedno je sigurno u pitanju je ista osoba. Otvorim poruku I doceka me uobicajen sadrzaj, ne znam zasto sam se nadala da cu sad nesto saznati kad je ionako svaka ista, svako pismo, svaka poruka istog je sadrzaja: Izvini. Nadam se da ces jednog dana moci da mi oprostis. Volim te.
Malo je reci da me ove poruke izludjuju, pogotovo jer ne dobijam nikakve od njega. Ne znam zasto sam razocarana kada znam da su zauzeti. Ne znam zasto sam tuzna kad god vidim poruku I shvatim da nije on. To sto se u poslednje vreme slabo cujemo, ne znaci da me ne voli, ne znaci da me ne vole, samo su zauzeti. Da, imaju isuvise posla I glupo je sto im zameram to. Zato im I ne pokazujem da sam tuzna I da mi nedostaju, da mi je krivo sto se skoro nikad ne cujemo. Znam da to ne lici na mene ali nisam sebicna I uvek im pruzam podrsku. Jer I njima je tesko, bar se nadam, stvarno postajem paranoicna, naravno da im je tesko. To ono sto ponavljam sebi zadnjih mesec dana, ali koliko god ja to ponavljala I ubedjivala sebe nikad ne zvuci dovoljno ubedljivo, nikad ne zvuci kao istina.
Na brzinu uzimam svoje stvari, gasim svetlo I zakljucavam vrata, ako ne pozurim zakasnicu na autobus. Sreca pa autobuska stanica nije daleko inace ne bih stigla na vreme. Kada konacno stignem I vidim da autobus jos nije otisao padne mi kamen sa srca, izgleda da se moje trcanje ipak isplatilo. Nakon 15-minutnog guranja u punom autobusu konacno stizem I cim krocim napolje kao da ponovo pocnem da disem.
Definitivno treba da naucim da vozim. Mrzim sto moram da hodam po ovakvom mraku, previse je tiho I u ovakvim trenutcima moja paranoja se vraca, imam utisak kao da me neko prati.
Zvuk telefona skoro natera moje srce da mi iskoci iz grudi I jedva dodjem sebi. Treba mi par sekundi da shvatim da ustvari moj telefon zvoni I jedva ga drhtavim rukama pronalazim u torbi. Ali sav moj strah nestaje kada vidim to dobro poznato ime na ekranu, bar neko da me se seti.
"Hej Mickey, zar nije malo kasno za..."
"Kad si do djavola planirala da mi kazes da radis dva posla?"
~~~~~~~~~~~~
Malo obavestenje za sve koji citaju!!!
U daljem razvoju radnje Zayn ce biti izbacen iz glavnih likova kao I svih desavanja. Novi glavni muski lik postaje Liam!!!
Hvala svima koji citaju
Vote/Comm
