RILY'S POV
"Jednog popodneva sam prolazio ovuda I video ih, odmah sam se setio tebe, rekla si da volis ples. Znam da nije nesto ali nekako su me podsetili na tebe."
"Ne mogu da verujem da si se setio, a jos vise ne mogu da verujem da si me uopste I slusao tada. Prelepo je!"
I stvarno jeste prelepo. Naravno da mi ovo nije prvi put da vidim ulicne plesace, isla sam bezbroj puta da ih gledam u Madridu, ne znam zasto se ovo toliko istice. Mislim da je ono sto ovaj skup za mene cini posebnim sama cinjenica da se Zayn setio onoga sto volim, tacnije da mu je stalo do onoga sto ja volim. Ucinio je ceo ovaj dan lepim I posebnim I tako se bojim da cu svakog trenutka d se probudim I shvatim da je sve ovo samo san.
"Mislim da ce kisa poceti da pada." Zayn iznenada progovara skrecuci moju paznju sa prelepog prizora ispred nas.
"A ja mislim da je vec pocela." govorim kad mi kapljica padne na obraz.
"Idemo!" govori hvatajuci me za ruku I oboje pocinjemo da trcimo.
Kisa svake sekunde pocinje sve jace da pada I shvatam da nema sanse da stignemo brzo kuci, vec smo pokisli.
"Znas, nema potrebe da trcimo, vec smo mokri!" vicem posto se od kise ne bih cula da normalno pricam.
"Ima, neces valjda da se razbolis!"
"Ali stan je daleko!"
"Moja kuca je dve ulice odavde, bicemo tamo dok kisa ne prestane!"
~~~~~~~~~~~~~~~~~~
"Wow, moram ti priznati da sam prijatno iznenadjena. Ocekivala sam neku vilu sa najmanje tri kucne pomocnice." Govirim, kad konacno dovedem disanje u normalu nakon onolikog trcanja, ulazeci u dnevni boravak. Kuca je iznutra dosta prostranija nego sto se na prvu pogled odaje utisak.
"Drago mi je da ti se svidja." govori sa osmehom "Ja nikad nisam osecao potrebu za nekom velikom kucom I tako zivim sam, a sto se kucnih pomocnica tice imam jednu, Claru, ona dolazi jednom nedeljno."
"Pa uzevsi u obzir izgled kuce rekla bih da je skoro bila ovde."
"Za vasu informaciju gospodjice Hood ja uopste nisam neuredna osoba, imate potpuno pogresno misljenje o meni, ne znam sta vas je navelo na to."
"Ne znam gospodine Malik mozda cinjenica da ste par nedelja ziveli u mojoj kuci."
"Dobro, priznajem, juce je bila ovde. Jesi sad srecna? Prehladices se, dodji dacu ti nesto da se presvuces."
Zaynova soba je sva u plavom sa jednim zidom prekrivenim grafitima. Dok on rovi po ormaru trazeci nesto sto bih ja mogla da obucem, ja nervozno pogledom prelazim po sobi. Pokusavam da se smirim, dugo se nisam osecala ovako...nervozno u prisustvu nekog muskarca. Kad bih samo mogla da sprecim ova osecanja. Uporno ponavljam sebi da ne smem da se zaljubim u njega znajuci kako ce se sve ovo zavrsiti, znajuci da moja osecanja nikad nece biti uzvracena, ali bez ikakvog uspeha.
"Nadam se da ce ti ovo odgovarati." Zayn najednom progovara pruzajuci mi stvari. Sam njegov pogled me cini jos nervoznijom, stezem njegovu garderobu uz sebe spremna da krenem, ali ne mogu da nateram noge da se pomere. Njegove ruke polako pronalaze put do moje kose pustajuci je iz pundje.
"Kosa ti je mokra." tiho govori.
Previse je blizu, osecam njegov dah na svom licu I vec u sledecem trenutku njegove usne se nalaze na mojim. Ovo je tako nestvarno da se bojim da cu se svakog trenutka probuditi. Poljubac je nezan, ali na moju zalost prekratko traje. Zayn polako prekida poljubac I njegov pogled ponovo pronalazi moj. Okdje da kaze nesto ali ga ja brzo prekidam.
"Idem ja da se presvucem." govorim I brzo se okrecem ali me on zaustavlja hvatajuci me za ruku.
"Na kraju hodnika." tiho govori
"Um, sta?" pitam sva izgubljena
"Pa kupatilo."
"A da, kupatilo, hvala." govorim izlazeci iz sobe.
Sad jos moram I razgovor da izbegavam, ne mogu podneti da cujem da je sve ovo greska, znam da jeste ali ne bih podnela da to cujem od njega.
Ne prepoznajem svoj odraz u ogledalu, to nisam ja, nema moje odlucnosti, ostrog pogleda, ova devojka je uplasena I izgubljena, ista ona devojka od pre cetri godine. Jedina razlika je ta sto se sada ne plasim svoje okoline vec svojih osecanja. Ovo ne mogu biti ja, ne ponovo. Dajem sve od sebe da se smirim I svoje disanje dovedem u normalu dok polako na sebe navlacim njegovu crnu majcu I sivu trenerku.
Napolju se stanje ni malo ne smiruje, naprotiv po neprestanim zvucima grmljavine koji su svakog trenutka sve jaci I jaci mislim da se samo pogorsava. Bas kad pocinjem da skupljam svoje stvari svetlo u kupatilu se gasi I ja ostajem u totalnom mraku. Sjajno sad je jos I struje nestalo, toliko o lepom prvom danu u Londonu. Nekako (jedva) pronalazim telefon u dzepu od farmerki I koristim ga da bar malo osvetlim put. Ne bih bas nogu da slomim dve nedelje pre skole, mada mi krajevi Zaynove trenerke o koje se uporno saplicem uopste ne pomazu.
Taman kad otvorim vrata I podjem da izadjem nekako uspem da se sapletem - tipicna ja, barem ovde nema stepenica pa cu pasti na ravno. Cvrsto zatvorim oci u iscekivanju bliskog susreta sa podom, ali na moju srecu do tog susreta ne dolazi, sprecavaju ga ruke koje se cvrsto obmotavaju oko mog struka I vec u sledecem trenutku sam u njegovom zagrljaju. Da li mi se samo cini ili je on uvek tu kad treba da padnem, pa dobro uglavnom je on I razlog sto treba da padnem.
"Trapavko." sapce ne ispustajuci me iz svog zagrljaja.
"Hvala, mislim hvala sto si me uhvatio, ne na nadimku. Ne obracaj paznju ne znam sta pricam." Jedva nekako izgovaram, nemam kontrolu cak ni nad svojim glasom na sta se on samo nasmeje.
"Nista nije smesno, nego imas ti nekih sveca ovde." Govorim pokusavajuci da se izvucem iz njegovog zagrljaja ali me on sprecava jos vise me priblizavajuci sebi.
"Cekaj, ono od malopre..."
"Ne, uredu je, nije trebalo da se desi, greska je znam, sve je ok."
"Greska, da." tiho odgovara
"Hajde idemo da nadjemo svece, samo pazi da se ponovo ne sapletes." govori sa ocigledno neiskrenim osmehom hvatajuci me za ruku I polako vodeci ka drugom kraju hodnika.
~~~~~~~~~
"Nadam se da nemas nista protiv sendvica, to je sve sto imamo posto nam je za sve ostalo potrebna struja." govori spustajuci tanjir sa dva sendvica na sto ispred mene.
"Dok god je jestivo ja nemam nista protiv."
Ostatak 'vecere' provodimo u ne ugodnoj tisini. Ni jedno od nas dvoje ne moze da nadje prave reci da zapocne neki razgovor I samo ignorisemo jedno drugo. Desava se ono cega sam se I bojala. Poljubac je sve poremetio I nista vise nece biti isto.
Kad zavrsim sa vecerom uzimam svoj tanjir I spustam ga u sudoperu. Sve ovo je tako ne prijatno I tako bih volela da trenutno nismo sami, mislim da bi tada sve bilo lakse. Vracam se u trpezariju I opet me obuzima ona nervoza kad nam se pogledi susretnu. Da mogu rado bih sad u zemlju propala.
Treba mi malo vremena za razmisljanje, a I da pobegnem od ovog ruznog osecaja.
"Um, gde mogu ja da spavam." jedva nekako promucam, njegov pogled koji ne napusta moj me dekoncentrise.
"Jos uvek je rano, mislis da ces mocu da zaspis." govori priblizavajuci mi se polako ali odlucno.
"Um, da, valjda." nesigurno odgovaram
"Ma zajebi ovo." najednom govori I pre nego sto I mogu da reagujem njegove usne su na mojim.
Previse sam zbunjena I izgubljena, ni ne uspevam da reagujem.
"Opusti se, pusti da stvari idu svojim tokom."
Kada ponovo spoji usne s mojim ni ne pokusavam da se oduprem, samo se prepustam poljupcu. Imam osecaj kao da gubim tlo pod nogama I letim. Ne znam sta se desava, nikad do sad se nisam osecala ovako. Ne zelim da ovaj osecaj ikad prestane. Polako prekidam poljubac dok ne preraste u nesto vise I naslanjam glavu na njegovo rame.
"Wow" sapce I mogu da osetim taj njegov poznati osmeh, ali ne usudjujem se da podignem glavu I pogledam ga.
"Mislim da treba da znas nesto." skupljam hrabrost da progovorim.
"Samo bi trebalo da sednemo, potrajace."
Ne znam zasto ali imala sam potrebu da mu kazem za Ivana, mislim da sada I treba da zna. Nije me ni jednom prekinuo, strpljivo je slusao cvrsto me drzeci za ruku. Po njegovom izrazu lica ne mogu nista da zakljucim. Ne govori nista I to me cini ne sigurnom. Mozda ipak nije trebalo da mu kazem, ko zna sta sad misli. Skupljam hrabrost da prekinem ovu neugodnu tisinu, mada mi se cini da je sada sve neugodno izmedju nas.
"Reci nesto." govorim pokusavajuci da izvucem ruku iz njegove, ali je on samo jos jace steze.
"Pa sad je sve mnogo jasnije, ti, momci, njihova zabrinutost, promena, sve. Gde je on sad?"
"Ne znam nadam se daleko od mene."
"Da li....ne, zaboravi" odmahuje glavom ali po njegovom izrazu lica vidim da ga zanima
"Ne, reci."
"Um, da li ga jos uvek volis? Mislim nakon svega I to sve."
"Ja sad mislim da ja njega nikad nisam ni volela." iskreno odgovaram
"Znaci ne?" pita sa blagim osmehom
"Ne."
"Dodji." govori sireci ruke I ja se bez pogovora uvlacim u njegov zagrljaj. Ne znam sta se desava izmedju nas I odlucujem da za sad sva pitanja ostavim po strani I samo uzivam u trenutku, uzivam u osecaju sigurnosti u njegovom zagrljaju, u njegovom mirisu I u samom njegovom prisustvu.
"Hajde idemo da spavamo, kasno je." tiho govori I I dalje zagrljeni polako krecemo ka njegovoj sobi.
~~~~~~~~
Polako otvaram oci I odmah se susrecem sa prelepim parom smedjih ociju koje gledaju u mene.
"Dobro jutro spavalice." govori kroz onaj njegov srceparajuci osmeh. Kako neko moze da izgleda ovako lepo ujutru? Ja sigurno izgledam ko vampir.
"Jutro. Koliko dugo si budan?" mrmljam pokusavajuci da kosom sakrijem lice.
"Poprilicno dugo." govori nezno sklanjajuci kosu sa mog lica.
"Zasto me nisi probudio, zbog mene nisi mogao da ustanes." Mogu da se kladim da sam crvena ko paprika.
"Lepo je meni ovako." govori jos vise me pribijajuci uz sebe.
"Moramo da razgovaramo." ponovo progovara, nakon par trenutaka tisine, sa ozbiljnim izrazom lica. O ne, znam sta sad sledi I da mogu najradije bih pobegla istog ovog trenutka, ali sam svesna njegovih ruku oko mog struka I znam da mi ne bi dopustio da se pomerim. Mirim se sa sudbinom, znam da sam osudjena na propast, a on nastavlja zapocetu recenicu.
" o poljupcu."
"Ou, ne brini greska, nece se ponoviti, razumem."
Zasto se uporno vracamo na ovo, vec sam mu rekla da razumem sve.
"Ne, stani, ne prekidaj me. Tacno nece se ponoviti, mislim hoce, mislim ako ti hoces, ako neces, ja hocu. Joj ne znam sta pricam." na kraju isfrustrirano govori gledajuci u plafon I ako je to uopste moguce, jos vise me privlaceci sebi. Sad smo vec dosli do tog stadijuma gde ja zbog njegovog cvrstog, previse cvrstog zagrljaja polako ali sigurno pocinjem da gubim vazduh.
"Ovako, slusaj" ponovo pocinje da govori, ovog puta me gledajuci u oci "znam da je sve ovo iznenada I brzo I znam da se jos uvek ne znamo bas najbolje I sve to ali, joj... Ne znam kako tacno da kazem ovo, tacnije pitam, pa cu biti direktan." Tako brzo govori da jedva uspevam da ga razumem.
"Rily da li hoces, da li zelis, da zelis nekako bolje zvuci. Ovaj, da, Rily da li zelis da budes moja devojka?"
Ja ovo sanjam previse je lepo da bi bilo istina. Pokusavam nesto da kazem ali od soka ne uspevsm da ispustim glasa. Ponovo pocinje da prica I ja ocekujem da kaze da se sali ali to se ne desava.
"Znam da nismo imali ni jedan sastanak I da je sve brzo, ali... Jutros sam razmisljao o svemu ovome I ja idem na turneju, ti ides na Akademiju I rastajemo se na citavih 5 meseci. Znam da zivimo u razlicitim drzavama ali takodje znam da sve ovo moze da uspe ako to stvarno zelimo I obecavam ti da cemo ako pristanes izaci na sto sastanaka. Ja cu dati sve od sebe da provedemo sto vise vremena zajedno i razumem ako mislis je sve ovo brzo I..."
Mislim da bi mogao ovako do sutra da prica ali ja sam cula I vise nego dovoljno. Iznenadim I njega a I sebe kada ga prekinem poljupcem.
"Jel to znaci da?"pita sa ogromnim osmehom
"Mozda." odgovaram ni ne pokusavajuci da sakrijem svoju srecu
"Znaci da!!!"
~~~~~~~~~
Hvala svima koji citaju <3
Vote/Comm
