Elizabeth's pov
Augh.., glava mi je kao osinjak, bože što mi je ovo trebalo. Možda, u stvari potpuno trezna ne bih sve ovo izdržala, ovako mi je malo lakše. Mislim živci su malo odumrli od ovoliko alkohola.
Poslednje čega se sećam jeste da sam sela u avion, nemam pojma kako, ali znam da sam sve vreme pridržavala uz Louia, nevervatno je strpljiv. Mislim ja bi sebe odavno zadavila. Ne volim kad se osećam ovako jadno, bespomoćno i uplakano, al' suze same teku, više od besa nego od tuge.
Ne mogu da verujem kako neko može da bude tako jadan (ovo mi se stalno mota po glavi), mislim govori jedno a radi drugo, kako ranije nisam videla da je dvoličan, ili kad se pretvorio u čudovište. A izgledao je drugačije od svih. Eto meni lekcije za ceo život, ne veruj više ni jednom muškom kretenu, pa taman da po slomljenom staklu hoda bos.
"Ajde ustaj spavalice. Avion je već odavno na zemlji." čujem Louisa kako mi govori njegovim nežnim, toplim glasom. On je stvarno izuzetno biće, kako sam se ogrešila o njih, potpuno sam loša u proceni osoba.
Teturam se pri izlasku iz aviona, mislim da hodam kao zombi. Ova trezna ekipica će dobiti ospice od nas mamurnih, pa nas i ostavljaju da se vučemo k'o prebijene mačke.
Sedamo u drugi taxi i krećemo kući, jedva čekam da zagrlim baku. Nakon 15-ak minuta stižemo u kuću i na vratima nas dočekuje baka sa osmehom. Naravno prvo mene grli, a zatim i ostale, mislim da je shvatila da samnom nešto nije u redu, ali nije me ništa pitala. Zna da ću joj svakako sve reći.
Pošto nas posluži nekim sokom i kafom, naravno i neki preukusni kolač, ja odlazim u sobu. Na brzaka se istuširam i navučem na sebe neku trenerku i veliku majicu, nemam pojma čija je i ležem u krevet, nemam više snage ni za šta.
Taman da zatvorim oči kad se začu kucanje na vratima, jooj, evo bake, sad će da ispituje, još nisam spremna da joj sve ispričam, to je bilo prvo što mi prošlo kroz glavu. Iz misli me izvlači buka vrata, a ja toliko lenja da ne mogu da podignem glavu i vidim ko je. Jedva smognem snagu da otvorim oči, kad ono, prelepo Loisovo lice, a u ruci nosi punu činiju grickalica, on stvarno hoće da me ugoji.
"Joj stvarno si lud." govorim mu, pomerajući se u stranu, kako bi on imao mesta da smesti pored mene.
"Pa šta ćeš, ovo je jedna od naših, oproštajnih večera. Imamo samo još dve." govori praveći tužnu facu, a ja samo saginjem glavu, kao čistim nokte. A u stvari ne znam šta da kažem, jer je i meni žao što idu. Dva dana za redom sam bila kući, nisam išla na posao. Sva sreća pa je Pepe dozvolio Zaynu da me menja, jer stvarno nisam mogla da radim ovakva, mislim da bi oterala sve mušterije. Ali sutra se vraćam na posao, jer Loui, Zayn, Harry, Niall i Liam idu na tirneju, faliće mi, a tek Rily.
"Nedostajaćeš mi. Neću imati koga da davim." govorim kroz smeh dok grlim Louia
"Ne brini, zvaću te svako veče da me smaraš, to će biti deo tvoje 'terapije'."
"Ok, baaay"
Pošto se pozdravimo sa svima, odlučimo da odemo kući, previše je bilo za danas. Čitav dan mi je bez veze prošao, oči su mi bile k'o fildžani, plakalo mi se ali nisam smela, obećala sam da neću plakati, da ću biti jaka, jer dosta je bilo i plača i tuge. Kako Elena uvek govori 'za govnima se pušta voda, a ne suze'.
Iz sna me budi neki veoma prijatan miris, a ja sva pospana da ne mogu da otvorim oči i vidim odakle dolazi taj super miris. Ustanem iz kreveta, istuširam se i strčim u kuhinju i vidim baku kako nešto sprema.
"Dobro jutro dušo, nadam se da si se odmorila."
"Aha, jesam, ali me je probudio tako divn miris." govorim gok grlim baku.
