Ljubavni klan

Dvadeset drugo poglevlje - Ispravka

Sledećih par sati nisam videla Dragana. Vukašin je ustao oko 10h, te sam mu skuvala kafu. Sedeli smo na balkonu koji je gledao na obalu mora. Dok je on ispijao svoju kafu, a ja čitala knjigu - 'Krv na snegu'. Krimić, razume se.
Dok sam ja u knjizi pratila Ulavovu trku sa smrću po ulicama Osla na Badnje veče, Vukašin nije progovorio ni reč. Ja sam to primetila tek kada su se sa balkonskih vrata začuo Anastasijin glas: ,,Vukašine, otac te zove u radnu sobu."

Preko okvira sunčanih naočara sam gledala kako Vukašin ustaje sa stolice i odlazi u kuću. Anastasija je prišla stolici na kojoj je Vukašin sedeo do pre par trenutaka i udobno se zavalila u nju.
,,Adrijana..." njen zvonki glas je odisao tugom. ,,Kada će se ovo završiti?" Gledala je u pravcu obale umornog pogleda.
Oklevala sam par trenutaka ,,Uskoro, nadam se."
,,Ja ne mogu više ovako. Vukašin je jedva iščupao živu glavu. Mama je preplašena, ali sve gura pod tepih i pravi se da je sve u redu. Tata pokušava da nas zaštiti i da ispegla ovo kako zna i ume, ali i on je počeo da se povlači i sebe." usledila je kratka pauza. ,,Samo mi je tvoje ponašanje nedokučivo." uputila mi je ozbiljan pogled.

Zadnja rečenica kao da je ostala da visi u vazduhu. Skinula sam naočare i polako ih spustila na sto ispred sebe. Sada sam gledala Anastasiju u oči bez ikakvih prepreka i filtera. Knjigu sam takođe spustila pored naočara. Šta god da je Anastasija htela da kaže u meni je izazvalo neki nemir, ali sam ipak uspela da ostanem mirna.
,,Objasni." rekla sam zainteresovano.
,,Jedino ti menjaš raspoloženja iz dana u dan." rekla je vraćajući pogled ka pejzažu. ,,Prvo si bila preplašena, onda si bila mirna i racionalana, juče i noćas si bila besna..." podigla je ruke, a zatim ih pustila da padnu na kolena. ,,Zaš li zašto sam upisala psihologiju?"

To iznenadno menjanje teme je bilo čudno. Znala sam da ljudi znaju da naglo menjaju temu kada hoće nešto da sakriju, ali ovaj razgovor nije bio takav da Anastasija želi nešto da sakrije. Ovo nije bila klasična promena teme, bila je digresija.

Na njeno pitanje sam samo odamhnula glavom. Ona je nastavila: ,,Uvek me je zanimalo šta se dešava u glavama drugih ljudi. Kako njihovi mozgovi funkcionišu...sve što sam naučila na fakultetu je palilo kod svih koje sam poznavala. Palilo je i kod tebe do pre par meseci."
Zadnja rečenica kao da me je zasekla. Zanimalo me je šta ne ona videla na meni pre toga. Da li zaista znala o čemu razmišljam na osnovu mog ponašanja. Ne moguće je znati šta tačno neko drugi mislim, ali je moguće uvideti tuđa osećanja na osnovu njegovog ponašanja.
,,Šta si videla na meni?" u meni je zavladalo novo interesovanje.
,,Da voliš Vukašina. To sam shvatila još pre nego što nam je rekao. Imala si neverovatan sjaj u očima kada si ga gledala, kada ti se obraćao...Vidim da ga sada voliš i više nego tada, ali od kako su te oteli si se promenila." malo je oklevala. ,,Postala si jača, opreznija...dobila si neki životinjski instinkt. Mogla si da predvidiš opasnost. To sam shvatila u avionu dok samo dolazili ovamo. Kako si zvala tatu one večeri kada su pucali na Vukašina. I kako si imala neki osećaj koji ti je rekao da poneseš pištolj sa sobom u bolnicu onaj dan."
,,I dalje ne razumam kako je to moje ponašanje nedokučivo."
,,Ne mogu da shvatim da li je otmica prouzrokovala to ili nešto drugo?"
Značajno se nasmešila.
,,Šta bi drugo moglo biti?" nisam se trudila da prikrije zbunjenost.
,,Kažu sa se sve to desi kada se javi majčinski instinkt."
,,Ne!" bilo je nečeg čudnog u mom glasu. Bila skoro uplašena. Želela sam decu, ali ne u ovom trenutku. Prvo moramo da vratimo živote u normalu.
,,Dobro...nisam mislila ništa loše. Samo sam rekla..." u Anastasijinom glasu se čulo žaljenje što je uopšte tako nešto rekla.
,,Znam, izvini." spustila sam ton i smirila glas.

Bila sam u kupatilu i češljala tek osušenu kosu kada sam čula kako se vrata spavaće sobe zatvaraju. Otvorila sam vrata i videla Vukašina.
,,Šta si uradila?"
,,Kako to misliš?" postavila sam to pitanje čak i ako sam znala na šta misli.
,,'Pokvarila' si Dragana." napravio je navodnike rukama dok je izgovarao prvu reč. ,,Eno ga zatvorio se u radnu sobu, sedi tamo sam i preispitije sve svoje životne odluke."
,,Ja sam mu samo rekla istinu!" branila sam se.
,,Znam i hvala ti na tome, ali nisi trebala tako da ga spopadneš."
,,Pa šta sad ja da radim?"
,,Adrijana ti si njemu potpuno razmontirala mozak. Idi sad sastavi ga da radi kao nekad molim te!"
Shvatila sam da sam preterala jutros sa Draganom. Morala sam da mu objasnim tako da me odlično razume, ali nisam očekivala da će ga moje reči toliko ganuti.
,,Dobro, idem."

Odlučnim korako sam krenla iz naše spavaće sobe ka Draganovoj radnok sobi. Trudila sam se da izgledam mirno i razumno, ali je mojim venama strujao strah i griža savesti što sam Draganu sve onako sasula u lice. Počela sam da paničim toliko da sam imala utisak da me moja lepršava haljina boje korala nenormalno steže.

Stigla sam do vrata Draganove radne sobe. Bila su terća s kraja s leve strane hodnika. Zastala sam par sekudni da dubokom udahnem, a zatim tri puta kucnula o glatku površinu drvenih vrata.
Nema odgovora.
Kucnem ponovo i sačekam još dve sekunde.
,,Ko je?" začuje se Draganov glas iz sobe. Ton mu je bio nevoljan i depresivan.
,,Adrijana." odgovorila sam. ,,Mogu li da uđem?"
Kratka pauza.
,,Uđi."

Polako sam otvorila vrata i ugledala Dragana kako sedi zavaljen u udobnoj kožnoj stolici. Pogledao me je znatiželjno i pokazao mi na dvosed ispred svog stola. Zatvorila sam vrata za sobom i sela na dvosed. Tada sam ga bolje proučila pogledom - izgledao je drugačije. Snežno bela košulja mu je bila otkopčana za zadnja tri dugmeta, a i kragna iste je bila krivo nameštena. Rukavi košulje su bili podvrnuti do laktova, otkrivajući izražene vene na podlakticama. Imao je tek izniklu bradu, a oči su mu od dnevne svetlosti postale kristalno plave.

Cela prostorija je mirisala na duvanski dim. Onda sam primetila prepunu pepeljaru na njegovom stolu.
,,Jesi li došla sa pričamo o suđenju?" upita on istim onim depresivnim glasom od malopre.
,,Da...ali pre toga moramo o nečemu drugom da porazgovaramo."
,,O čemu je reč?" odjednom je zvučao zainteresovano.
,,O onom našem razgovoru od jutros."
Dragan se smrači. Više nije izgledao voljno da razgovara: ,,Sa tim smo završili."
,,Bojim se da smo tek počeli." odvratila sam. Dragan prvo ne odgovori ništa, samo me ošinu besnim i upozoravajućim pogledom. Polako se rukama naslonio na površinu radnog stola ispred sebe, ne skidajući pogled s mene.
,,Šta ti tačno hoćeš od mene?" upitao me nakon što me detaljno odmerio.
,,Dragane, htela sam da vam se izvinim što sam vas onako iskritikovala jutros." obratila sam mu se smirujućim tonom jer sam znala da ga ova tema očigledno potresa. ,,Nisam trebala da budem onako gruba."
,,Ne vidim svrhu ovog razgovora." Dragan je očajnički pokušavao da prekine ovo, ali ja mu nisam dozvolila. Videla sam koliko mu je mučno, ali ako namerava da njegov sin živi mirno bar po pitanju porodice, onda će morati da sarađuje.
,,Volite li vi vašeg sina?" odlučila sam da ću morati emotivno da ga izmanipilišem.
On me zbunjeno pogleda: ,,Naravno!" odgovorio je kao da sam ga uvredila pitanjem. ,,Zašto me to pitaš?"
,,Ako ga volite onda sigurno želite da on bude srećan..."
Dragan ćutke klimnu glavom.
,,Slušajte, on je trenutno srećan što smo nas dvoje zajedno, ali ne može biti istinski srećan ako misli da ću mu ja preoteti oca. Vi morate da se zbližite sa njim, a ne da se distancirate od njega i svih ostalih." Draganov pogled je omekšao. Napetost u njegovom pogledu se malo smanjila, a kapci blago opustili. Tada sam primetila finu mržu bora oko njegovih očiju.
,,Da li ga stvarno toliko voliš?" upita Dragan nakon poduže pauze. ,,Toliko da si ostala sa njim i nakon što su te oteli. Toliko da si i dalje uz njega čak i ako si shvatila da bilo ko u mojoj i njegovoj okolini može da pogine?"

Nisam ni trenutak razmišljala šta da odgovorim, već sam znala odgovor.
,,Ja nikada u životu nikoga nisam toliko volela koliko volim Vukašina."
On se zagledao u mene, a usne mu se polako izviše u umoran, ali u isto vreme i brižan osmeh: ,,Ovo sam rekao njemu, ali rećiću i tebi - čuvaj ga."
,,Hoću."

Kasnije smo pričali o suđenju. Dragan mi je rekao da je razgovarao sa svojim kontaktima iz suda i rekao da je bolje da nas dvoje suđenje pratimo online. Tako će biti mnogo sigurnije jer nećemo prisustvovati fizički te nas niko neće pratiti. A informatički stručnjaci će nam obezbediti bezbedan video prenos suđenja tako da niko ne može da otkrije našu lokaciju.