Ljubavni klan

Dvadeset deveto poglavlje - Napad

To veče se predivno završilo. Vukašin i ja samo bili na sedmom nebu. Bili smo presrećni, i mi i Vukašinova porodica.

Te noći Vukašin i ja nismo spavali. Nikada u životu nismo imali više odnosa za jedno veče nego tad. Kada smo završili, Vukašin je legao na leđa i smirivao disanje, a ja sam ležala pored, sa glavom naslonjenom na njegovo rame. Celo telo me je bolelo, ali nisam žalila - vredelo je. Vukašin me je obgrlio rukom i kružnim pokretima palcem mazio po ruci. Ja sam ga poljubila u vrat i videla da su mu ostale sitne modrice po vratu od mojih poljubaca. Milovala sam ga po grudima koju se se pomerale kako je disao. Sklopila sam oči i mirisala Vukašinovu kožu. Mirisao je kao i obično, na Tom Ford parfem koji sam mu ja poklonila.
,,Kakav sam bio?" tiho me je upitao.
,,Sjajan." rekla sam mu oduševljeno.
,,Ti si bila savršena." prošaputao je i poljubio me u kosu. ,,Ti si moja živa lutka, a ja tvoj sexy biznismen." glas mu je bio zavodnički, ali i pospan.

Zaspali smo pred zoru. Spavali smo par sati, a onda se začuo alarm na Vukašinovom telefonu. Ja sam se, i dalje pospana, pridigla u krevetu i trljala oči. Vukašin je ustao i obukao se. Navukao je tamno sivu trenerku i belu majicu. Ja sam navukla svoj veš i preko Vukašinovu košulju koja mi je stajala kao haljina. Skinula sam ostatak šminke od sinoć i dok sam češljala kosu začuo se neki zvuk - nešto se slomilo. Vukašin je izleteo iz sobe, a ja sam na brzinu navukla crne helanke. Opet se začuo udar. Telo o telo, zatim i šamar. Izašla sam iz sobe i videla da su vrata Draganove radne sobe odškrinuta. Prišla sam i čula jecanje, zatim i lomljenje nameštaja i Vukašina kako psuje.

Uzmi pištolj.

Ne znam zašto, ali onaj glas mi je rekao da uzmem pištolj. Isti onaj glas koji mi je rekao da ga ponesem sa sobom u bolnicu kada je Vukašin bio ranjen. Nečujno sam otrčala u sobu i uzela pištolj koji je stajao u krevetu, ispod dušeka. Istim tempom sam se vratila nazad i provirila unutra. Vukašin se tukao sa članom obezbeđenja. Valjali su se po podu dok je Vukašin davio tog čoveka. U sekundi se on našao iznad Vukašina i krenuo da ga udara u glavu. Uletela sam u sobu i pucala čoveku u butinu. Svet kao da je stao na trenutak. Isto kao kada je Dragan na moje oči ubio Luku, a zatim sam opet postala svesna prostora oko sebe.

Čovek je pao pored Vukašina i jaukao držaći se za nogu, Vukašin se pridigao  pored njega i gledao u mene. Iz nosa i usana mu je curila krv. U pozadini su se začuli teški koraci koji trče uz stepenice. Skrenula sam pogled i videla Anastasiju kako sedi na podu naslonjena na Draganov sto. Plakala je, a Dragan je sedeo pored, naslonjen na nju. Držao se za vrat, a između prstiju mi se videla krv. Ostavila sam pištolj na sto i otrčala do njih. Kleknula sam pored, Draganov vrat je krvario, a on je dahtajući gledao u Vukašina koji mu je prilazio, pogled mu je bio unezveren i nemirno je šarao očima po sobi.

Tada su u sobu uleteli ostali čuvari. Izneli su onog čoveka, a Vukašin je naredio Anastasiji da izađe iz sobe. Ja sam uhvatila Dragana za ruku i sklonila je sa njegovog vrata. Rana nije delovala duboko, ali nisam znala da li mu je aorta prerezana. Vratila sam mu šaku na ranu i blago je pritisnula. Dragan je delovao polusvesno, a Vukašin se uspaničio. Uspravio ga je i pomogao mu da sedne na fotelju. Tada je isprepadana Jasmina uletela u sobu i potrčala ka nama.
,,Šta ti je? Dragane, ko ti je to uradio? Gledaj me, molim te, pogledaj me!" uhvatila ga je za glavu i gledala ga u oči.
,,Majka ne hvataj ga tako grubo. Idi donesi nešto da mu zaustavimo krvarenje, onda ga vodimo kod doktora." Vukašin je pokušavao da ostane što mirniji.
,,Ne...ne...kod d-doktora..." Dragan je zamuckivao i trudio se da ostane budan, čak i ako je evidentno bio na ivici svesti. Jasmina ga je jednom sažaljivo pogledala sa očima punim suza i istrčala iz sobe. Ja sam i dalje držala njegovu ranu koja je neprestajno krvarila. Vukašin je pokušavao da održi oca budnim dok se Jasmina nije vratila sa gazama i zavojima.

Previli smo mu ranu što smo brže mogli i odveli ga u auto. Dok ga je Vukašin nosio do auta Dragan se onesvestio. Jasmina i Anastasija su ridale i trčale za njima. Ja sam bila iza njih, nisam bila svesna kada sam zaplakala, ali obrazi su mi bili mokri od suza. Vukašin ga je brzo smestio na zadnje sedište sa Jasminom. On je seo na mesto vozača i krenuo. Anastasija se gušila od suza, znala sam da treba da je uvedem u kuću i smirim je, ali nisam mogla. Nikada nisam bila osoba koja se sklanjala i bežala od problema. Neću ni nju sklanjati.

Povukla sam je ka prvom autu koji sam ugledala i zajedno smo ušle unutra. Taman kada sam htela da krenem nešto mi je palo na pamet. Brzo sam obrisala suze, izašla iz auta i pogledala u mišićavog, ćelavog čoveka od oko 50 godina za kog znam da je šef obezbeđenja.
,,Onog da previjete. Mora da ostane živ!"
naredila sam mu kao da sam mu ja šef, a ne Dragan i Vukašin. I sama sam primetila autoritet u svom glasu. Čovek je samo odgovorio sa ,,Razumem" i otišao negde, a ja sam se vratila u auto.

Ja sam vozila, a Anastasija je pokušala da se smiri, bezuspešno. Brzo vozila i preticala ostale automobile, te sam se jako brzo progurala kroz saobraćaj i našla se iza Vukašina.
,,Adrijana..." Anastasijin glas je drhtao i bio veoma tih ,,šta ako..."
,,Neće!" prekinula sam je dok još nije završila svoje pitanje. Znala sam šta želi da me pita, a znala sam i da joj je teško da to izgovori.
,,Kako znaš?" bila je veoma uplašena.
,,Znam. Dragan je jak čovek i izdržaće. Neće te ostaviti. Ni tebe, ni Vukašina, ni Jasminu. Neće nikoga ostaviti."

Nisam želela ništa da je pitam sada, svakako ću saznati kasnije. Kroz par minuta smo stigli u bolnicu, a Dragana su odveli na ušivanje. Jasmina je preneraženo buljila u vrata ordinacije u kojoj su mu sanirali ranu. Vukašin je sedeo pored nje i pokušavao da je smiri, dok smo Anastasija i ja sedele pored njih. Ona se malo smirila, ali je i dalje plakala. Ja sam je zagrlila i pustila je da se lepo isplače u mom naručju.
,,Adrijana...onaj čovek je...je..."
,,Polako, smiri se i ispričaj mi šta se desilo." gledala sam je u oči i zagledila joj kosu. Videla sam više puta da to Dragan radi i da je to smiruje.
,,Ja sam išla u svoju sobu i...i neko me zgrabio od pozadi. Htela sam da vrisnem ali mi je taj čovek rekao da će me ubiti ako to uradim. Imao je, imao je nož..." ponovo je počela nekontrolisano da plače. Vukašin je to primetio i krenuo ka nama ali sam mu ja rukom pokazala da ne prilazi i da je pusti da mi ispriča do kraja.
,,On me uveo kod tate u radnu sobu. Gurnuo me u ugao sobe i rekao da ćutim. Tata je krenuo ne njega i tad ga je posekao i rukom je oborio vazu. Trenutak kasnije je Vukašin uleteo u sobu i ostalo znaš..." jedva je uspela da mi ispriča. Ja sam je ponovo čvrsto zagrlila i poljubila je u teme. Vukašin nam je prišao i pomazio svoju sestru. Ona se pridigla i premestila u njegovo naručje, a ja sam otišla kod Jasmine.

Ona je bila potpuno pogubljena. Samo je gledala u jednu tačku. Ja sam je uhvatila za ruku, ona me pogledala na seknud i vratila pogled na vrata ordinacije.

Sedeli smo tu neko vreme, a onda su se vrata otvorila. Iz sobe je izašao doktor i dve sestre. One su otišle niz hodnik, a on je pogledao u nas. Jasmina je ustala i ušla sa njim u sobu. Nakon par minuta je doktor izašao, a mi smo ustali. Za njim je izašla i Jasmina:
,,Večeras može kući. Čim se malo stabilizuje i probudi." zvučala je kao da joj je pao kamen sa srca. Anastasija je skočila sa stolice i uletela joj u zagrljaj.