Ljubavni klan

Treće poglavlje - Večera

Došao je dan suđenje. Ustala sam rano i pažljivo sam izbrala svoju odevnu kombinaciju, crni komplet sa belom bluzom i bež salonkama. Dugu tamno smeđu kosu sam namestila u nisku punđu, a moj izgled je upotpunila neutralna šminka koja je isticala moje crte lica i krupne tamne oči. Pre nego što sam krenula zagledala sam se u ogledalo, gledala sam samu sebe u oči i ohrabrila se.

Možeš ti to Adrijana.

Kada sam ušla u zgradu suda, kao da je počeo da mi se prekida dah. Osećala sam se kao da mi je prvi slučaj, ali sam se smirila, znala sam da moram da budem potpuno mirna i sabrana.

Krenula sam velikim kamenim stepenicama do sudnice koja se nalazila na prvom spratu zgrade. Vukašin me je čekao u hodniku ispred sudnice. Delovao je zabrinuto, ali kao da se opustio kada me je video. Nismo stigli ni da se pozdravimo kada su se začuli glasni koraci koji su odjekivali hodnikom.
Okrenula sam se i ugledala dva čuvara koja su dovodila su Belog sa lisicama na rukama. Kada su se približili bolje sam pogledala Belog, izgledao je drugačije nego do ranije. Bio je u odelu, sređene kose i obrijan, delovao je par godina mlađe.

Ušli smo u sudnicu, Vukašin je otišao u zadnje redove, a Beli i ja smo se smestili u optuženičku klupu.
U sudnicu je odmah za nama ušao javni tužilac kog sam znala od ranije. On je bio najgora osoba koju sam upoznala u svojoj karijeri, bio je spreman na sve samo da nekoga pošalje u zatvor, pa čak i ako nije kriv. Nakon njegovog izlaganja, usledio je moj govor odbrane.
Dugo sam pričala, trudila sam se da delujem smireno, čak i ako sam svakog momenta mislila da ću se onesvestiti od nervoze. Posmatrala sam sudiju svo vreme, pažljivo me je slušao i izgledao je kao da sam ga uverila u nevinost svog klijenta. Kada sam završila sela sam pored Belog i sa nestrpljenjem čekali presudu. Sudija je ustao, a zatim i svi mi. Srce je počelo ubrzano da mi kuca, a onda je sudija oslobodio Belog od svih optužbi i ukinuo pritvor.
,,Bravo" rekao je Beli ponosno i srećno, čak i ako njegovo lice nije izgledalo tako. Osećala sam se kao da mi je pao kamen sa srca.

Dobila sam poziv na večeru u znak zahvalnosti od porodice Belimarković, taj poziv je bio onaj koji se ne odbija.

Obukla sam zelenu košulju i crne pantalona dubokog struka. Njihov vozač je došao po mene tačno u 19:00. U crnom Mercedesu me je odvezao na njihovo luksuzno imanje smešteno u šumi u neposrednoj blizini Beograda. U velikom predvorju su me dočekali svi članovi porodice. Pored Belog i Vukašina tu je bila i Jasmina, Vukašinova majka. Ona je zgodna žena crne kose i tamnih očiju. Pored Belog je stajala Vukašinova mlađa sestra Anastasija. Ona ima 21 godinu, niska je i jako mršava. Ima smeđu kosu, blistav osmeh i nebesko plave oči baš kao i Beli.

Seli smo za trpezarijski sto, a Vukašin je seo pored mene. Opušteno smo razgovarali za vreme večere, a Vukašin je u jednom trenutku stavio svoju ruku na moje koleno. Kao da me je oblio hladan znoj, ali mi je prijalo njegovo prisustvo.