Ljubavni klan

Dvadeset sedmo poglavlje - Rođendan

Tri nedelje kasnije

Probudio me je topao vazduh koji je strujao kroz otvoren prozor spavaće sobe.

Krenula sam još uvek zatvorenih očiju da opipavam levu stranu kreveta tražeći Vukašina, ali njega nije bilo. Otvorila sam oči i pogledom pretražila sobu, nije bio tu. Posegnula sam ka noćnom stočiću na kom mi je stajao telefon i tada sam začula da su se vrata spavaće sobe otvorila. Vukašin je ušao u sobu sa poslužavnikom u rukama i ružom u ustima. Spustio je poslužavnik na noćni stočić i prižio mi ružu boje rubina.
,,Srćan rođendan ljubavi!" rekao je.
,,Hvala bebo." Zagrlila sam ga i poljubili smo se.
,,Da vidiš šta sam ti kupio." rekao je dok je gurao ruku u svoj zadnji džep. Iz džepa je izvadio duguljastvu bordu kutiju za ogrlice sa natpismo Cartier.
Otvorio ju je i izvadio zlatni lančić sa priveskom od dva ukrštena prstena. Bila sam oduševljena.
,,Skloni kosu." rekao je otkopčavajući kopču na ogrlici. Podigla sam kosu, a on mi je zakačio lančić oko vrata.

Ustala sam i prišla ogledalu. Ogrlica je bila još lepša nego malo pre. Videla sam Vukašinov odraz u ogledalu. Stajao je tik iza mene i obgrlio me rukama oko struka.
,,Hvala ti mišiću moj prelepi." strastveno smo se poljubili.
,,Nije to sve!" reče Vukašin kada se nekako odvojio od mene. Gledao me je svojim tamnim očima i sa osmehom na licu.
,,Šta si još smislio?"
,,Videćeš..."

Bila sam nestrpljiva i odmah se obukla. Odlučila sam se za crveni komplet koji je podrazumevao siroke satenske pantalone i majicu sa četvrt rukavima od istog materijala i boje. Pustila sam kosu da pada preko mojih leđa. Nisam se šišala od zime, kosa mi je baš porasla, prekrivala mi je skoro cela leđa.

Sišli smo u trpezariju, a tamo je na stolu stajao onaj poslužavnik iz sobe. Pored njega je bio ogroman buket cveća i čestitka. Vukašin i ja smo zajedno doručkovali, a zatim je Anastasija sišla niz stepenice. Bila je u par brojeva većoj majici, čini mi se miškoj i sortsu. Kosa joj je bila očešljana, ali je devojka bila evidentno pospana - zevala je i trljala oči.

Zastala je pored buketa sa cveće i upitno pogledala u njega.
,,Adrijani je rođendan." reče Vukašin.
Ona napravi veselu grimasu i priđe mi sa raširenim rukama. Čestitala mi je rođendan i otišla u kuhinju po doručak.

Vratila se za par minuta sa činijom pahuljica i sela pored mene.
,,I koliko ti sad beše imaš godina?" upita me.
,,29" odgovorim joj.
Ona otvori usta u čudu: ,,Lele, sad ste oboje matori. Nema više nikog mladog u ovoj kući osim mene."
Vukašin poče da se smeje, a onda de zagleda u nju i uozbilji se: ,,Je l' to moja majica?"
,,Nije..." reče Anastasija vickasto.
,,Lažeš! Vraćaj!"
,,Neću!" suprotstavi se.
,,Anastasija..."
Tada se čuo udarac šolje za kafu o površinu stola.
,,Dosta." Dragan ih mrko pogleda, a zatim spusti pogled na buket cveća ,,srećan rođendan!" piršao mi je i čestitao.

Dan je prošao prelepo. Vukašin i ja se nismo odvajali, a on mi je ispunio svaku želju koja mi je pala na pamet.

Kada smo seli da večeramo pričali smo o nekim nebitnim temama. U jednom trenutku sam upitala Dragana nešto vezano za suđenje, ali nam Vukašin i Jasmina nisu dozvolili da danas pričamo o tome. Tada je u prostoriju ušao član obezbeđenja na kog nisam obratila mnogo pažnje sve dok nije progovorio:
,,Šefe, sad su zvali iz Beograda."

Odjednom mi se sledila krv u žilama. Taj duboki glas bih uvek prepoznala. Ruke su mi zadrhtale, a ja sam primorala sebe da podignem glavu i pogledam u tog čoveka.

Miloš...

Nemoguće. Želela sam da vrisnem, ali nisam bila u stanju da ispustim bilo kakav zvuk. Suze su me zapekle u očima, a dah mi se prekinuo. Nikada u životu nisam osetila veći strah. Pokušala sam da udahnem, ali nisam mogla. Kao da du mi se rebra stegla oko pluća. Sopstvena koža je počela da me steže i onemogućuje disanje. Nisam mogla da dišem i sve više sam plakala. Nekako sam uspela da odlepim ruku od stola i dohvatim Vukašinovu šaku. Iz sve snage sam mu zarila nokte u kožu. Ništa više nisam videla pred sobom. Oči su mi se zamaglile od suza i straha. Glasove sam čula kroz maglu i nisam mogla da razaznam reči. Sve vreme sam pokušavala da udahnem vazduh, ali nisam uspela.

Neko me je zgrabio od pozadi i podigao sa stolice. Noge su mi se oduzela, te sam ih vukla po podu dok me je neko nosio. Kada smo stali osetila sam nešto jako tvrdo iza svojih leđa. Neko me naslonio na zid. Tada mi se malo razbistrilo pred očima i videla Vukašina i Jasminu. Osetila sam nešto veoma hladno po licu, vratu i grudima. Polili su me vodom. Čulo sluha je polako počelo da mi se vraća, čula sam da me Vukašin doziva.
,,Adrijana! Adrijana! Adrijana, diši!"

Uspela sam jednom da udahnem. Pluća su mi se polako opustila, a ja sam pokušala uz Vukašinovu pomoć da smirim disanje. Uspela sam čak i da progovorim, nepovezano, ali sam pričala: ,,Skloni ga. Skloni ga, molim te. Skloni ga..." glas mi je bio tih.

Vukašin me je privukao sebi i čvrsto me zagrlio. Gladio mi kosu i neprestanno govorio da dišem duboko. Iza mene se čulo mnogo koraka i Dragan kako viče na nekoga. Nisam želela da čujem šta govori, glava me je bolela. Vukašin me je podigao u naručje i odneo u našu spavaću sobu. Položio me je na krevet i legao pored mene. Mazio me je po kosi i smirio me. Tada sam mu ispričala sve.

,,Vukašine, sklonite tog čoveka odavde, on je opasan." rekla sam mu uplašeno.
,,Kako to misliš? Je l' te povredio?" Vukašin je bio zbunjen i zabrinut.
,,Jeste."
,,Kada? Kako?"
,,Sećaš se kada sam ti pričala o mom dečku koji me je prevario pre skoro 10 godina, e pa to je on. Ali nije on mene samo prevario. Kada sam ga ostavila prošlo je par dana, a onda mi je upao u stan i prebio na mrtvo ime..." plakala sam, ali sam nastavila da pričam ,,Nisam smela da ga prijavim jer sam ga se plašila, a nisam smela ni da kažem roditeljima jer bi ga onda oni prijavili. Niko nije znao. Sedela sam u stanu nedelju dana i čekala da mi povrede zarastu kako bih mogla lakše da ih prekrijem šminkom i odećom. Posle toga ga nikada nisam videla." sad sam baš plakala. ,,Posle toga nisam imala dečka dok nisam upoznala tebe. Nisam smela da se zaljubim da ne bih opet bila povređena. On me je osakatio psihički i emocionalno za celi život. Nakon toga sam odlučila da ću biti hladnokrvna i bez emocija, upravo zbog toga sam postala tako dobar advokat."

Dok sam ja pričala, on me gledao sa punom pažnjom. Nijednom me nije prekinuo niti je skinuo pogled sa mene. Primetila sam da je svo vreme gutao knedle i obuzdavao bes. Zatim se sagnuo i poljubio me u čelo.
,,Ne brini ljubavi moja, nikada nikom neću dozvoliti da te povredi. Znaš, nijedna moja devojka niti ijedan Draganov advokat nije otišao ovoliko daleko i ovoliko se približio našoj porodici. Znaš li šta to znači?" gledao me je pravo u oči, a ja sam na njegovo pitanje nemo odmahnula glavom.
,,To što mi nismo venčani, to ništa ne znači. Zaglavila si ovde sa mnom. Sada si praktično moja žena, a nijedan mafijaš ne dozvoljava na svoju porodicu." tada je skočio sa kreveta i žustrim korakom izleteo iz sobe. Ja sam potrčala hodnikom za njim.

Nijedan mafijaš ne dozvoljava na svoju porodicu...
Je l' on to sebe upravo nazvao mafijašem?

Ni Vukašin ni bilo ko iz njegove okoline nikada nisu spominjali svoje poslove takvim rečima. Svi su znali ko su i čime se bave, ali to je bila neka vrsta javne tajne. Oni su uvek umesto reči 'mafijaš' koristili nešto poput 'biznismen'.

Vukašin je uleteo u dnevnu sobu a ja sam i dalje išla za njim. Sustigla sam ga i uhvatila za ruku nebili ga zaustavila, a on me ščepao za ramena i bacio na trosed ,,Šššš, ljubavi. Rekao sam ti da te niko nikada neće ponovo povrediti. Sada budi dobra devojčica i ostani tu dok se ne vratim."
Nagnuo se nadamnom i gledao me direktno u oči. Njegov pogled je bio leden, veoma hladnokrvan i preteći. Izašao je iz kući i zalupio vratima, a ja sam se uspravila na trosedu i ostala da gledam u ulazna vrata.