Ljubavni klan

Petnaesto poglevlje - Wake up

Dragan i Jasmina su bili u autu ispred mene i vozili smo ka njihovom imanju van grada. Išli smo standardnim putem zbog bezbednosti u slučaju da neko opet napravi sačekušu, a i zato što nisamo mogli da gledamo mesto na kom je Vukašin umalo poginuo. Policija radi na slučaju, čak i ako znamo koliko Belimarkovići ne sarađuju sa njima, ovog puta će morati. Kada smo stigli na imanje parkirali smo se na prilazni put.

Pre nego što sam izašla iz auta zavukla sam ruku ispod svog sedišta i izvukla pištolj koji mi je Vukašin poklonio nakon otmice. Bio je srebrne boje sa zlatnim detaljima. Imam još dva. Jedan ženski je u stanu, a drugi je mali, 'špijunski', on mi je zadenut za čizmu.
Dobro sam se zagledala u oružje koja sam držala u rukama, a zatim sam ga vratila na mesto.
Kada sam izašla iz auta videla sam Anastasiju kako trči ka roditeljima i uleće u njihovo naručje.
Dragan je je uhtavio za ruke i poveo je u kuću. Jasmina je išla na korak iza njih, a ja iza nje.

Sat vremena kasnije Dragan i ja smo u njegovoj radnoj sobi. Ja stojim kraj prozora i gledam kroz isti u mračnu daljinu. On sedi za svojim radnim stolom i posmatram me. Dragan je dao Jasmini tebletu za smirenje od koje je ona zaspala, a Anastasija je sa njom. Uzela sam i ja jednu tabletu, ali mene nije uspavala, samo mi je prošao bol u glavi. ,,Je l' imaš jednu cigaru?" upita me Dragan. Ja zavučem ruku u tašnicu na dvosedu i pružam mu kutiju cigareta koje sam danas kupila. On izvuče jednu i zapali. Povukao je jedan dim i pogledao me.
,,Mislim nemoj da se ljutiš, ali sedi molim te. Znam da ti se potresla, svi smo, ali ništa nećeš postići tako što ćeš se šetkati ovde i džabe umarati. Šta treba da se desi?Da odemo ujutru u bolnicu kada se Vukašin probudi i da se skljokaš tamo pre njim i ti da završiš u bolničkom krevetu." rekao je to kao da me kritikuje. Bio je u pravu. Sela sam na dvosed i tužno ga pogledala. On mi je uzvratio tužan pogled. Ustao je i zaobišao radni sto, seo je pored mene. Stavio je pepeljaru na stočić ispred i otresao dogoreli deo cigarete u nju. I ja sam zapalila jednu. Sedeli smo u tišini dok Dragan nije ponovo progovorio.
,,Mislim da znam ko je ovo uradio." rekao je mirno i hladnokrvno.
Gledala sam ga sa punom pažnjom.
,,Nemoj ovo da kažeš Jasmini." napravio je kratku pauzu da povuče jedan dim iz cigarete. ,,Luka je mrtav, ali ljudi koji su radili sa njim nisu. Oni su živi, ali ne žele da Vukašin i ja budemo."

Gledao me je sa sjajem u očima. Ja sam ga posmatrala otvorenih usta. Nisam znala šta da kažem.
,,Nisam siguran, ali mislim da su oni. Nije im bilo dovoljno ono pre dva meseca, morali su da završe posao."
Naglo sam izdahnula, nisam mogla da progovorim. On je primetio da me je to jako pogodilo. Uhvatio me je za ruku.
,,Nemoj više da plačeš molim te." Nisam mogla da zadržim suze.
,,Dragane...plašim se." glas mi je bio jedva glasniji od šapata ,,Mnogo se plašim."
,,Znam." obgrlio me je rukom i naslonio moju glavu na svoje rame.
,,Sve će biti u redu."
Bila sam preplašena. Bilo mi je drago što je to neko video i što me je Dragan utešio. Tada mu je zazvonio telefon. On je ustao je javio se:
,,Da?"
Neko mu je nešto pričao, a on je uzdahnuo sa olakšanjem.
,,Hvala vam."
Prekinuo je vezu, dok sam ga ja upitno posmatrala. On me pogledao u mene sa očiglednim zadovoljstvom.
,,Probudio se!"
Skočila sam na noge. ,,Kada?"
,,Malo pre. Tražio je Adrijanu." smejao se.
,,Idemo u bolnicu!" mislila sam da će mi se suorotstaviti, ali nije.
,,Idemo."

Probudili smo Jasminu i Anastasiju i svi smo krenuli. Vožnja se činila neverovatno dugo. Kada smo stigli do urgentnog centra ja sam potrčala prva, tik iza mene je bila Jasmina, a odmah na korak ili dva od nje Dragan i Anastasija. Ovog puta je lift bio prazan pa smo uleteli u njega i popeli se na drugi sprat. Izašli smo iz lifta, a tu nije bilo mnogo ljudi. Nismo znali u kojoj je Vukašin sobi pa sam zaustavila sestru i pitala je. Ona nas je uputila u sobu broj 168. Ona je bila pri kraju hodnika i ispred vrata je stražario policajac. Dragan mu je prišao i rekao nešto. Policajac se sklonio i mi smo ušli unutra.

Soba nije bila velika, ali nije bila ni mala. Bila je obojena u zeleno, na sredini je bio bolnički krevet u kome je ležao Vukašin. Tu su bili razni aparati i medicinska oprema, a u uglu prostorije dve manje bele fotelje.
Vukašin je spavao kada smo ušli. Imao je zavoj preko grudi i levog ramena. Na vratu mu je bila ogromna gaza.

Jasmina mu je polako prišla i pomazila ga po glavi. Nešto je šaputala toliko tiho da se jedva čulo da je išta rekla. Anastasija je stajala između mene i Dragana i nesigurno držala oca za ruku. Ja sam polako prišla Vukašinovom krevetu sa druge strane i uhvatila ga za ruku. Ruka mu je bila hladna. Milovala sam mu šaku kako bih ga malo ugrejala, a onda sam začula promukao i slabački glas:
,,Mama..." Vukašinov glas je bio jedva čujniji od šapata.
,,Tu sam srećo, svi smo tu." nežno je rekla Jasmina. Dragan i Anastasija su prišli i stali pored Jasmine. Vukašin nas je sve obuhvatio pogledom i slabašno se nasmejao. Pogledo me je i stegao moju ruku.
,,Je l' te boli nešto?" pitala je Anastasija.
,,Ne...samo mi se spava." rekao je Vukašin i umorno zatvorio oči.